Отворите главни мени

Шпанске Источне Индије

шпанска територија у Азији-Пацифику од 1565. до 1899. године
(преусмерено са Шпанске источне Индије)

Шпанске Источне Индије (фил./таг. Silangang Indiyas ng Espanya; шп. Indias orientales españolas; енгл. Spanish East Indies) била је шпанска територија у Азији-Пацифику од 1565. до 1899. године. Обухватала је Филипине, Маријанска острва и Каролинска острва (такође позната као Нова Филипинска острва), те малим делом Шпанску Формосу и одређене делове Острва зачина. Себу је представљао прво седиште владе, које је касније премештено у Манилу. У периоду од 1565. до 1821. године, ова територија — заједно са Шпанским Западним Индијама — била је под контролом Вицекраљевства Нова Шпанија, чије је седиште било у Мексико Ситију.

Шпанске Источне Индије
Silangang Indiyas ng Espanya
Indias orientales españolas
Indiae Orientales Hispanicae
Застава
Застава
Грб Шпанских Источних Индија
Грб
Крилатица: Plus Ultra
„Даље изван”
Химна
Marcha Real
„Краљевски марш”
Положај Шпанских Источних Индија на мапи Филипина
Територија Шпанских Источних Индија (1857)
Географија
Континент Азија
Океанија
Регија Југоисточна Азија
(Филипинска острва, Маријанска острва и Каролинска острва)
Земља Филипини
Главни град Себу (1565—1571)
Манила (1571—1898)
Илоило (13. август 1898 — 10. децембар 1898)
16°00′N 121°00′E / 16.000° СГШ; 121.000° ИГД / 16.000; 121.000
Друштво
Службени језик
Религија
Политика
Облик државе колонија (монархија)
 Монарх
  1565—1598.

Филип II (први)
 — 1886—1898.
Генерал-
-губернатор

  1565—1572.
Алфонсо XIII (последњи)


Мигел Лопез де Легаспи (први)
 — 1898. Дијего де лос Риос (последњи)
Историја
Историјско доба шпанско колонијално доба
 — Оснивање 1565.
 — Укидање 1899.
 — Статус колонија Шпаније
(територија Вицекраљевства Нова Шпанија од 1565. до 1821. године;
провинција Шпаније од 1821. до 1898. године)
Догађаји  
 — Колонизација 27. април 1565.
 — Париски мир
Немачко-
-шпански споразум



10. децембар 1899
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 301.707 km²
Становништво  
 — 1877[1] 5.567.685
 — густина 18,45/km²
Валута песо фуерте
Земље претходнице и наследнице
Шпанских Источних Индија
Претходнице: Наследнице:
Flag of Cross of Burgundy.svg Нова Шпанија Сједињене Државе Flag of the United States (1896–1908).svg
Long red right-pointing triangle.svg Краљев. Тондо Острвска влада Flag of the Philippines (1919-1936).svg
Barter of Panay Landmark.jpg Конф. Маџа-ас I Филипинска реп. Philippines Aguinaldo flag (obverse).svg
Раџанат Себу Немачка Нова Гвинеја Flag of Deutsch-Neuguinea.svg
Flag of Maguindanao.svg Магинданао
Late 19th Century Flag of Sulu.svg Султанат Сулу
Остало
Данас део
Портал:Географија

Краљ Шпаније обично је себе називао „Краљем Источних и Западних Индија” (шп. Rey de las Indias orientales y occidentales).[a] Након што је Мексико постао независан, територијама се управљало из Мадрида.

Административне послове Шпанских Источних Индија водило је Генерал-капитанство Филипина и Краљевска аудијенсија Маниле. Као резултат Шпанско-америчког рата (1898), већину острва су окупирали Американци; око 6.000 преосталих мањих острва продато је Немачкој потписивањем Немачко-шпанског споразума (1899). Неколико мањих острва припало је САД након склапања Вашингтонског споразума (1900).

ИсторијаУреди

Исраживање и насељавање (1521—1643)Уреди

Веза са Шпанцима први пут је остварена 6. марта 1521. године, када је шпанска експедиција коју је водио Фердинанд Магелан дошла на Маријанска острва. Он је Гвам назвао „Острвом лопова” (шп. Isla de los ladrones), пошто се аутохтоно становништво приближило његовом галеону (Тринидад) и украло већину залиха. Експедиција је након овога наставила да напредује западно и 16. марта 1521. године са само 150 чланова посаде стигла до острва Хомонхон на Филипинима. Ту су могли да комуницирају са домородачким становништвом јер је са њима био и малајски преводилац Енрике де Малака који је разумео језик. Експедиција их је одвела до Себуа и покрштеног раџе Хумабона те домородаца до којих их је довео Магеланов капелан Педро Валдерама.

 
Руте првих шпанских експедиција на Филипинима

Настојећи развити трговину између Источних Индија и Америка преко Пацифичког океана, Антонио де Мендоза је помогао истраживању ових азијских територија и послао експедицију Руја Лопеза де Виљалобоса на Филипине (1542—1543). Мигел Лопез де Легаспи је отишао из Мексика и 1565. основао прво шпанско насеље на Филипинима, које је постало град Сан Мигел у данашњем Себуу. Исте године, други члан експедиције Андрес де Урданета открио је поморску руту од Филипина до Мексика преко Пацифика, чиме је омогућена важна транспацифичка трговинска веза за галеоне Манила—Акапулко. Град Манила је основан 1571. године и постао је седиште шпанског Генерал-капитанства Филипина. Овим и другим азијским територијама под контролом Шпанске круне управљало се из Вицекраљевства Нова Шпанија, са седиштем у Мексико Ситију.

Галеони Манила—Акапулко бродовима су Мексиканцима испоручивали производе из Азије-Пацифика и Америка, укључујући свилу, зачине, сребро, злато и друге азијскопацифичке острвске производе. Производи довезени из Азије-Пацифика слати су у Веракруз и бродовима транспортовани у Шпанију; након тога, стизали су бродовима у Шпанију и обичним превозним средствима у остатак Европе. С друге стране, шпанско-мексички колонијалисти са собом су односили хиспано и аутохтоне мексичке обичаје, религију, језике, храну, традицију и културу на Филипине, Гвам и Маријанска острва.

Шпанци су 1606. године успоставили одређене трговинске везе са Молучким острвима и тако је остало до 1663. године. Такође су успостављене везе са Јапанцима, а Себастијан Вискаино послат је као амбасадор 1611. године у Јапан — где је остао све до затварања јапанских пограничних трговинских испостава године 1630. У северном источном региону Тајван, Шпанци су 1626. године изградили тврђаву Санто Доминго, недалеко од Ђилунга, а након мисије у Даншуеј године 1628. ово место је окупирано и држано под контролом све до 1642. године. Шпански бродови су посетили неколико пацифичких острва у 16. веку, укључујући Нову Гвинеју (Ињиго Ортиз де Ретез, 1545), Соломонова Острва (Педро Сармијенто де Гамбоа, 1568) и Маркиска Острва (Алваро де Мендања де Неира, 1595), с тим да нису улагани напори за остваривање трговинских веза или колонизовање.

Дијего Луис де Сан Виторес (1627—1672), шпански језуитски мисионар, 1668. године је организовао прву мисију за Гвам, Маријанска острва где је поред свеца Педра Калунгсода мученички убијен.

Британске трупе су 1762. године накратко заробиле град Манилу током Седмогодишњег рата. Међутим, нису могле да успоставе контролу над подручјима ван Маниле — услед напора које је уложио шпански гувернер-лејтенант Симон де Анда и Салазар; остатак острва је и даље био лојалан Шпанији. Британци су обећали подршку устанку на челу са Дијегом Силангом и његовом супругом Габријелом, али британске снаге никада нису оствариле свој наум. Мировном нагодбом Манила је продата, заједно са Хаваном која је била под британском окупацијом, и то за Флориду и Минорку. Шпанским властима је поново предата априла 1764. године.

Колонијална владаУреди

Седмогодишњи рат је приморао Карлоса III да покрене екстензивне реформе владе за прекоморске територије. Интенденсија је успостављена у Манили 1784. године, да би се управљало владиним новцем и унапредила економија. (План увођења још интенденсија широм Филипина није успео.) Слично овоме, да би промовисао иновацију и образовање међу острвљанима, генерал-губернатор Хосе Баско и Варгас је основао Економско друштво пријатеља земље (шп. Sociedades económicas de amigos del país).

Преко 256 година Шпанским Источним Индијама је управљао генерал-губерантор капитанства те краљевска аудијенсија. Сва економска питања Филипина решавало је Вицекраљевство Нова Шпанија из Мексика. Пошто је источна рута више била коришћена за војне намене, поред трговине која укључује галеон Манила—Акапулко, већина владине кореспонденције ишла је преко Мексика а не директно у Шпанију (изузев кратког периода пред крај 18. века).

Ново Шпанско вицекраљевство је пало 1821. године, након Мексичког рата за независност, што је резултовало настанком Прве Мексичке империје. Сва контрола владе Шпанских Источних Индија тада је прешла у руке Мадрида, све док Сједињене Америчке Државе нису анектовале већину шпанских територија у региону Азија-Пацифик, након Шпанско-америчког рата (1898).

Аудијенсија и генерал-капитанствоУреди

Генерал-капитанство Филипина је настало 1574. године као зависна територија Вицекраљевства Нова Шпанија. Краљевска аудијенсија Маниле је почела да постоји 5. маја 1583. године, а 1584. је основана као највиши трибунал Шпанске империје у Источним Индијама; генерал-губернатор Филипина је био екс официо највиши судија. Обе институције су настале краљевским декретом Филипа II.

Закон XI (Audiencia y Chancillería Real de Manila en las Filipinas) наслова XV (De las Audiencias y Chancillerias Reales de las Indias) књиге II из Recopilación de Leyes de los Reynos de las Indias (1680) — комбинације оригиналног декрета и оног од 25. маја 1596. године — описује ограничења и функције аудијенсије и њеног председника.[4]

„У граду Манили на острву Лузон, поглавар Филипина треба да нађе другу Краљевску аудијенсију и Канцеларију за нас, са председником који треба да буде губернатор и генерал-капетан; четири судије грађанских случајева [oidores], који ће такође бити судије кривичних сличајева [alcaldes del crimen]; крунским адвокатом [fiscal]; извршиоцем [alguacil mayor]; лејтенантом великог канцелара; и другим потребним министрима и званичницима; они ће бити за дистрикт поменутог острва Лузон и остатак Филипина, Кинески архипелаг и његов копнени део, откривени и који ће се открити. И наређујемо да губернатор и генерал-капетан поменутих острва и провинција те председник њихове Краљевске аудијенсије, имају искључиву врховну владу целог дистрикта поменуте Аудијенсије у рату и миру, и треба да дају провизију и услуге у наше Краљевско име, у складу са законима ове прокламације и остатак Краљевства Кастиља и упутства и овлашћења која ћемо ми дати, он треба и може да употреби; а у губернаторске сврхе и случајеве који треба да изникну, који су од значаја, поменути председник-губернатор требало би да се консултује о истима са судијама поменуте Аудијенсије, тако да они дају консултивна мишљења, а када их чује он би требало да делује најскладније служби Бога и нас и мира и спокоја поменуте провинције и републике.”

ТериторијеУреди

 
Шпанске Источне Индије у 19. веку

Шпанске Источне Индије чинила су:

Шпанци су користили неколико имена која се данас не користе. Гран Молука (Велики Молуци) био је назив коришћен за острво Минданао; Нуева Кастиља (Нова Кастиља) било је острво Лузон.

Пошто је шпански интерес у региону био примарно фокусиран на коришћење територија као базе за трговину са источном Азијом, директна шпанска контрола се споро успостављала на подручју. Острва Батанес је у 18. веку освојио Хосе Баско. Виши делови Лузона нису пали под шпанску контролу све до почетка 19. века, а најјужнији врх Палавана остао је ван шпанског утицаја до краја 1890-их. Остатак Минданаа (Сесареа Кароли), осим области у Северном Минданау, Замбоанги, Котабату и острвима Басилан и Холо, номинално је био под контролом Шпаније, са признатом шпанским управом али стварном контролом месних званичника; пример је султанат Сулу или Магинданао, као и одређен број племена Лумада који нису били у вези са поменутим. Исто тако, Палау и велика већина Каролинских острва није заправо била под контролом шпанских освајача све до почетка 19. века.

Шпански културни утицајУреди

ХиспаноУреди

Шпански утицај на њене бивше колоније у Азији-Пацифику је значајан све до данас. Већина становништва на Филипинима, Гваму и Маријанским острвима припада римокатоличанству које су ширили шпански мисионари у 16. и 17. веку. Велики део популације ових земаља носи шпанска имена и презимена. Такође, због упознавања са новим алатима, производима, усевима и технологијом Шпанаца и Мексиканаца током три века колонијалне управе, много шпанских речи је ушло у аутохтоне језике поменутих земаља као посуђенице. Уметност као што је музика, архитектура и мода такође је промењена према шпанском утицају. Националне кухиње имају мексичке и шпанске елементе услед колонизације. Што се тиче етничности, малу већину свих становника ових територија (⅓ популације острва Лузон и неколико лучких градова и војних испостава, углавном Илоило, Себу, Легаспи, Виган и Замбоанга) чине потомци латиноамеричких и шпанских насељеника. Они су углавном потомци родитеља из мешаних бракова; зову се местици (шп. mestizo).

ФилипинскиУреди

Значајан део садашње популације Северних Маријанских Острва (45—55%) и Гвама (30—45%), а такође и Палауа (15—25%), филиписког је порекла. Неки домородачки народи у претходно поменутим територијама такође користе филипинска имена и презима (један пример је презиме Пангелинан, које долази од филипинског презимена Пангилинан). Чаморо је највероватније народ филипинског порекла, што се може закључити и због историјских веза са Гвамом и Филипинима током шпанске управе и због тренутних веза кроз различите таласе миграције.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Традиционална формулација је била: „Његово/Њено Величанство, Дон/Доња [име владајућег монарха] милошћу Бога Краља/Краљице Шпаније, Краља/Краљице Кастиље, Леона, Арагона, Двеју Сицилија, Јерусалима, Наваре, Гранаде, Севиље, Толеда, Валенсије, Галисије, Сардиније, Кордобе, Корзике, Мурсије, Хаена, Алгарвеса, Алгесираса, Гибралтара, Канарских острва, Источних и Западних Индија, Острва и Континенталног [дела] Океанског мора; надвојвода Аустрије, војвода Бургоње, Брабанта, Милана, Атине и Неопатрије; гроф Хабзбурга, Фландрије, Тирола, Русијона и Барселоне; лорд Вискаје и Молина; генерал-капетан и врховни поглавар Краљевских оружаних снага; независни велики мајстор Реда Златног руна и редова које додељује Шпанска држава”. Ове титуле, наравно, не користи тренутни краљ али се исте често наводе као почасне „историјске”. Тренутни устав оставља отворен избор и краља једноставно описује као „Краља Шпаније”, и то: „Његова титула је Краљ Шпаније, и може да користи друге титуле које припадају Круни” (шп. Su título es el de Rey de España y podrá utilizar los demás que correspondan a la Corona).[2] Такође, наводи се Краљевско домаћинство Његовог Величанства краља.[3] Како год, битно је такође нагласити да се након доношења новог устава 1837. године Исабел II (владала 1843—1868) именовала као „Милошћу Бога и Устава Шпанске монархије, краљица Шпанија” (шп. Por la gracia de Dios y la Constitución de la Monarquía española, Reina de las Españas).

РеференцеУреди

  1. ^ „Population of the Philippines Census Years 1799 to 2007”. National Statistical Coordination Board. Приступљено 10. 12. 2016.
  2. ^ Velde, François. „Royal Styles”. heraldica.org. Приступљено 10. 12. 2016. 
  3. ^ „The Crown”. casareal.es. Архивирано из оригинала на датум 18. 9. 2008. Приступљено 10. 12. 2016. 
  4. ^ De León Pinelo, Antonio Rodríguez & De Solórzano Pereira, Juan, ур. (1680). Recopilación de Leyes de los Reynos de las Indias. Libro Segundo. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2011. »Títulos: i De las leyes, provisiones, cedulas, y ordenanças Reales. ii Del Consejo Real, y Iunta de Guerra de Indias. iii Del Presidente, y los del Consejo Real de las Indias. iv De el Gran Chanciller, y Registrador de las Indias, y su Teniente en el Consejo. v Del Fiscal de el Consejo Real de las Indias. vi De los Secretarios de el Consejo Real de las Indias. vii Del Tesorero general [receptor] de el Consejo Real de las Indias. viii Del Alguazil mayor del Consejo Real de las Indias. ix De los Relatores de el Consejo Real de las Indias. x Del Escrivano de Camara del Consejo Real de las Indias. xi De los Contadores del Consejo Real de Indias. xii De el Coronista mayor del Consejo Real de las Indias. xiii De el Cosmografo, y Catedratico de Matematicas de el Consejo Real de las Indias. xiv De los Alguaziles, Avogados, Procuradores, Porteros, Tassador, y los demás Oficiales del Consejo Real de las Indias. xv De las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xvi De los Presidentes, y Oidores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xvii De los Alcaldes del Crimen de las Audiencias de Lima y Mexico. xviii De los Fiscales de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xix De los Iuzgados de Provincia de los Oidores, y Alcaldes de el Crimen de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xx De los Alguaziles mayores de las Audiencias. xxi De los Tenientes de Gran Chanciller de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxii De los Relatores de la Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxiii De los Escrivanos de Camara de las Audiencias Reales de la Indias. xxiv De los Avogados de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxv De los Receptores, y penas de Camara, gastos de Estrados, y Iusticia, y Obras pia de las Audiencias y chancillerias Reales de las Indias. xxvi De los Tassadores, y Repartidores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxvii De los Receptores ordinarios, y su Repartidor de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxviii De los Procuradores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxix De los Interpretes. xxx De los Porteros, y otros Oficiales de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxxi De los Oidores, Visitadores ordinarios de los distritos de Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxxii Del Iuzgado de bienes de difuntos, y su administracion, y cuenta en las Indias, Armadas, y Vageles. xxxiii De las informaciones, y pareceres de servicios. xxxiv De los Visitadores generales, y particulares.« 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди