Википедија

Арканђело Корели

(преусмерено са Arcangelo Corelli)

Арканђело Корели (итал. Arcangelo Corelli; Фузињано, 17. фебруар 1653 — Рим, 8. јануар 1713)[1] био је италијански виолиниста и композитор из барокне ере. Његова музика била је кључна у развоју модерних жанрова сонате и концерта, у утврђивању превласти виолине и као први спој модерног тоналитета и функционалне хармоније.[2]

Арканђело Корели
Портрет Арканђела Корелија, Јан Франс ван Дувен (пре 1713)
Датум рођења(1653-02-17)17. фебруар 1653.
Место рођењаФузињано
 Папска држава
Датум смрти8. јануар 1713.(1713-01-08) (59 год.)
Место смртиРим
 Папска држава

Биографија уреди

Записи о крштењу показују да је Корели рођен 17. фебруара 1653. године у малом граду Ромања у Фузињану, бискупија Ферара,[3] Папинске државе . Његови преци су били у Фузињану и поседовали су земљиште од 1506. године, када су се преселили на то подручје из Рима. Иако очигледно просперитетни, они готово сигурно нису били племићи, као што је неколико прича о композиторовој генеалогији касније тврдило. Корелијев отац, од кога је преузео име Арканђело, умро је пет недеља пре рођења композитора. Због тога га је одгајала његова мајка, Санта (рођена Руфини или Рафини), заједно са четворо старије деце.[1]

Богатство анегдота и легенди везаних за Корелија оштро контрастира са недостатком поузданих савремених доказа који документују догађаје у његовом животу. Ова празнина је посебно изражена у његовим годинама формације, укључујући и његово музичко образовање, иако су традиционални прикази о веома идеализованом детињству већ дуго раскринкани.[4] Према речима песника Ђованија Марија Крешимбенија, који је вероватно добро познавао композитора, Корели је првобитно студирао музику код свештеника у оближњем граду Фаенци, а затим у Лугу, пре него што се 1666. године преселио у Болоњу.

Главни центар музичке културе тог времена, Болоња је имала школу виолиниста у цвату, везану за Еркол Гајбара и његове ученике, Ђованија Бенвенутија и Леонарда Бруњолија. Извештаји каснијих извора повезују Корелијеве музичке студије са неколико мајсторских виолиниста, укључујући Бенвенутија, Бруњолија, Бартоломеа Лаурентија и Ђованија Батисту Басанија. Иако историјски веродостојни, ови извештаји остају углавном непотврђени, као и тврдња да га је папски контраалт Матео Симонели први пут научио композицију.[5] Примедба коју је Корели касније упутио тутору сугерише да је његово музичко образовање углавном било усмерено на виолину.[1]

Хронике Болоњске филхармонијске академије показују да је Корели био примљен на академију до 1670. године, у изузетно младој доби од седамнаест година. Кредибилитет овога је оспораван.[6] Иако се надимак Il Bolognese појављује на насловним страницама Корелијева прва три објављена скупа радова (Опус 1 до 3), трајање његовог боравка у Болоњи остаје нејасно.[5] Анегдоте о путовањима ван Италије у Француску, Немачку и Шпанију немају никаквих савремених доказа. На пример, анегдота да је Корелијева континентална слава настала из путовања у Париз у деветнаестој години, када га је отерао завидни Жан-Батист Лили, изгледа да је настала од Жан Жака Русоа.[7] Постоје тврдње да је Корели провео неко време у Немачкој у служби Максимилијана II Емануела (наводно 1681. године), као и у кући свог пријатеља и колеге виолинисте-композитора Кристијана Фаринелија (између 1680. и 1685. године).[8]

 
Портрет Арканђела Корелија, Хју Хауард (1697)

Иако је нејасно када је Корели стигао у Рим, он је сигурно био активан тамо до 1675. године, када је „Арканђело од Болоње” (као су га називали) био ангажован да свира као један од виолиниста за подршку у корнатским ораторијима у цркви Сан Ђовани де Фиорентини, као и на француским националним прославама које се сваке године одржавају 25. августа у Сан Луиђи де Францеси и током ординације члана моћне породице Чиги у Санта Доменико е Систо. У августу 1676. већ је свирао другу виолину код познатог Карла Манелија у Сан Луиђи де Францесију. Иако Рим није имао стални оркестар који би обезбедио стабилно запослење за инструменталисте, Корели је брзо направио име за себе, свирајући у разним ансамблима које спонзоришу богати покровитељи, као што је кардинал Бенедето Памфили, за кога је свирао у Лентен ораторијима у Сан Марселу од 1676. до 1679. године.[5][9]

 
Гравура Корелијеве бисте[10] са насловне стране његове колекције концерата Twelve Concerti Grossi, Op.6

Дела уреди

Корели је компоновао 48 трио соната, 12 виолинских и континуо соната,[11] и 12 кончерто гроса.

Шест сетова од дванаест композиција, објављених између 1888. и 1891. године, аутентично се приписују Корелију, заједно са неколико других радова.

  • Opus 1: 12 sonate da chiesa (trio sonatas for 2 violins and continuo) (Rome 1681)
  • Opus 2: 12 sonate da camera (trio sonatas for 2 violins and continuo) (Rome 1685)
  • Opus 3: 12 sonate da chiesa (trio sonatas for 2 violins and continuo) (Rome 1689)
  • Opus 4: 12 sonate da camera (trio sonatas for 2 violins and continuo) (Rome 1694)
  • Opus 5: 12 Suonati a violino e violone o cimbalo (6 sonate da chiesa and 6 sonate da camera for violin and continuo) (Rome 1700) The last sonata is a set of variations on La Folia
  • Opus 6: 12 concerti grossi (8 concerti da chiesa and 4 concerti da camera for concertino of 2 violins and cello, string ripieno, and continuo) (Amsterdam 1714)
  • op. post.: Sinfonia in D minor, WoO 1
  • op. post.: Sonata a Quattro, WoO 2 (Rogers, Amsterdam, 1699)[12]
  • op. post.: Sonata a Quattro, WoO 3 (Rogers, Amsterdam, 1699 – incomplete/dubious)
  • op. post.: Sonata a Quattro for Trumpet, 2 Violins & B.C, WoO 4
  • op. post.: 6 Sonate a tre, WoO 5–10 (Amsterdam 1714)

Изабрани снимци уреди

Потпуна дела
Complete Edition. Brilliant Classics 94112, 2010
Кончерто гроси
12 Concerti Grossi Opus 6. Academy of St Martin in the Fields, Neville Mariner. Decca, 1995
12 Concerti Grossi Opus 6. The English Concert, Trevor Pinnock, Simon Standage, Micaela Comberti, Jaap ter Linden. Archiv, 1999
Concerti Grossi Opus 6. The Avison Ensemble. Linn Records, 2012
The Complete Concerti Grossi. Gli Incogniti, Amandine Beyer. Zig Zag Territoires, 2013
Друга дела
Violin Sonatas Opus 5. Andrew Manze (violin), Richard Egarr (harpsichord). Harmonia Mundi, 2002[13]
Violin Sonatas Opus 5. The Avison Ensemble. Linn Records, 2013
Chamber Sonatas Opus 2 and 4. The Avison Ensemble. Linn Records, 2013
Church Sonatas Opus 1 and 3. The Avison Ensemble. Linn Records, 2014
The "Assisi" Sonatas. Ensemble Aurora, Enrico Gatti. Glossa Music, 2014

Референце уреди

  1. ^ а б в Buscaroli, Piero (1983). „Corelli, Arcangelo”. Dizionario Biografico degli Italiani – Volume 29. Treccani.it. 
  2. ^ Taruskin, Richard. The Oxford History of Western Music, vol. 2, chapter 5 Oxford: Oxford University Press, 2009.
  3. ^ Allsop, стр. 14
  4. ^ Allsop, стр. 3–14
  5. ^ а б в Talbot, Michael. „Corelli, Arcangelo”. Grove Music Online. Oxford Music Online. Приступљено 31. 1. 2013.  (потребна претплата)
  6. ^ Allsop, стр. 25
  7. ^ Allsop, стр. 5
  8. ^   Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Corelli, Arcangelo”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 7 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 143. 
  9. ^ Allsop, стр. 27–29
  10. ^ „Arcangelo Corelli (1653–1713) – Find A Grave...”. www.findagrave.com. Приступљено 25. 3. 2018. 
  11. ^ D.D. Boyden: "Corelli's Solo Violin Sonatas Grac'd by Dubourg", Festskrift Jens Peter Larsen, ed. N. Schiørring, H. Glahn and C.E. Hatting (Copenhagen, 1972)
  12. ^ Allsop, стр. 9
  13. ^ Kemp, Lindsay (април 2003). „Corelli Violin Sonatas”. www.gramophone.co.uk. Gramophone. Приступљено 6. 4. 2018. 

Литература уреди

  • Piancastelli, Carlo (in Italian) Fusignano ad Arcangelo Corelli: nel secondo centenario dalla morte 1913, Bologna, Stabilimento poligrafico emiliano, 1914 [Reprinted 2011, Nabu Press. ISBN 9781246456721.]
  • Pincherle, Marc, Corelli et son Temps Paris, Félix Alcan, 1933. [Translated, Russell, Hubert E M (1956) Corelli: His Life, His Work. New York. Reprinted 1968, The Norton Library, and 1979, Da Capo Press]
  • Allsop, Peter (1999). Arcangelo Corelli: New Orpheus of Our Times. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816562-0. 
  • Philippe Borer, The Sweet Power of Strings: reflections on the musical idea of dolce, in Exploring Virtuosities , ed. by Ch. Hoppe, Hildesheim, Olms, 2018, pp. 211-240

Спољашње везе уреди

 
Арканђело Корели на Викимедијиној остави.
Free sheet music
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арканђело_Корели&oldid=27675621”