Glavni lanac
Glavni lanac
Okosnica (kičma)
Linearni lanac na kojem se svi drugi lanci, dugi ili kratki, ili oba,
mogu smatrati privescimaNapomena:
Gde bi se jednako mogli uzeti u obzir dva ili više lanaca,
glavni lanac je onaj je koji najjednostavnije predstavlja molekul.[1]
Glavni lanac ili okosnica ili kičmeni lanac ili okosnički lanac u nauci o polimerima je serija kovalentno poveznih atoma koji zajedno čine kontinuirani lanac molekula.[2][3]
_2.png)
Karakter glavnog lanca уреди
Na neki način karakter glavnog lanca zavisi od vrste polimerizacije: u postepeno rastućoj polimerizaciji i polovina monomera postaje deo okosnice, a time i okosnica je obično funkcionalna, kao u politiofenima ili trakastim polimerima u organskim poluprovodnicima.[4] U polimerizaciji rastućeg lanca, obično kod alkena, ta kičma nije funkcijska, ali nosi funkcijske bočne lance ili bočne grupe. Međutim, u polipeptidima, okosnica je važna za funkcionalnost polimera kao i bočni lanci. Okosnica polipeptida se sastoji od ugljenikovih i azotonih atoma konstitutivnih aminokiselina i ne uključuje bočne lance.
Karakter okosnice, tj. njenu fleksibilnost, određuju termička svojstva polimera (kao što je tranzicijska temperature stakla; npr, okosnica poliziloksanskog lanca je vrlo fleksibilna, a rezultat toga su vrlo niske temperature prelaza u staklo, od -123°C.[5] Polimeri s krutom okosnicom su skloni kristalizaciji (npr. politiofeni) u tankim razmazima (filmovima) i rastvorima. Kristalizacija sa svoje strane utiče na optička svojstva polimera, optičke praznine u trakama i nivoe elektrona.[6]
Konfiguracija polipeptida se oslanja na fleksibilnost torzije uglova okosnice.[7] Fleksibilnost peptidne okosnice održava njena sposobnost da se isteže, što je važno za proteine pod mehaničkim stresom.
Tipovi glavnog lanca уреди
Uobičajeni tipovi okosnice su kod:
- zasićenih alkan (tipski za vinilne polimere);
- polimeri postepenog rasta (polianilin, politiofen, PEDOT). Oni često imaju derivirane heterocikluse kao i monomeri, kao što su tiofeni, diazoli ili pirol.
- polipeptidna;[8]
- fulerenska;[9]
- polisaharidna. Po načinu na koji se formira je sličan peptidnoj kičmi, ali ima različita svojstva zbog vrste monomer koji su u njoj povezani.
Vidi još уреди
Reference уреди
- ^ „Glossary of basic terms in polymer science (IUPAC Recommendations 1996)” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 68 (12): 2287—2311. 1996. doi:10.1351/pac199668122287. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2018.
- ^ Hunter, Graeme K. G. (2000). Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. London: Academic Pres. ISBN 978-0-12-361811-5.
- ^ Voet D., Voet J. G. Biochemistry, 3rd Ed.[publisher= Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0.
- ^ Budgaard, Eva; Krebs, Frederik (2006). „Low band gap polymers for organic photovoltaics”. Solar Energy Materials and Solar Cells. 91 (11): 954—985.
- ^ „Polymers”. Архивирано из оригинала 02. 10. 2015. г. Приступљено 26. 02. 2018.
- ^ Brabec, C.J.; Winder, C.; Scharber, M.C; Sarıçiftçi, S.N.; Hummelen, J.C.; Svensson, M.; Andersson, M.R. (2001). „Influence of disorder on the photoinduced excitations in phenyl substituted polythiophenes”. J. Chem. Phys. 115: 7235. doi:10.1063/1.1404984.
- ^ Voet, Voet & Pratt 2013, стр. 129–130
- ^ „Biochemistry. 5th edition.Section 3.2 Primary Structure: Amino Acids Are Linked by Peptide Bonds to Form Polypeptide Chains”. NCBI Bookshelf. Приступљено 10. 9. 2015.
- ^ Hirsch, Andreas (1993). „Fullerene polymers”. Advanced Materials. 5 (11): 859—861. doi:10.1002/adma.19930051116.
Literatura уреди
- Voet, Donald; Voet, Judith; Pratt, Charlotte (2013). Fundamentals of Biochemistry: Life at the Molecular Level (4th изд.). United States of America: John Wiley & Sons, Inc. стр. 129-130. ISBN 978-0470-54784-7.
- Voet D., Voet J. G. Biochemistry, 3rd Ed.[publisher= Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0.
- Hunter, Graeme K. G. (2000). Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. London: Academic Pres. ISBN 978-0-12-361811-5.