Википедија

Бертранд Расел

(преусмерено са Bertrand Russell)

Бертранд Расел (енгл. Bertrand Russell;[1] Трелек, 18. мај 1872 — Пенхриндејдрајт, 2. фебруар 1970), био је британски филозоф и математичар, као и добитник Нобелове награде за књижевност 1950. године. Као академик бавио се филозофијом, математиком и логиком. Његов је рад имао значајан утјецај на математику, логику, теорију скупова, лингвистику, вештачку интелигенцију, когнитивну науку, информатику и разна подручја аналитичке филозофије, посебно филозофију математике, филозофију језика, епистемологију и метафизику. Он је био јавни интелектуалац, историчар, друштвени критичар, политички активиста и нобеловац.[2][3] Он је рођен је у Монмаутширу у једној од најистакнутијих аристократских породица у Уједињеном Краљевству.

Бертранд Расел
Bertrand Russell 1957.jpg
Расел 1957.
Лични подаци
Датум рођења(1872-05-18)18. мај 1872.
Место рођењаТрелек, Уједињено Краљевство
Датум смрти2. фебруар 1970.(1970-02-02) (97 год.)
Место смртиПенхриндејдрајт, Уједињено Краљевство
Образовање
ОбразовањеУниверзитет у Кембриџу, Тринити колеџ
Књижевни рад
НаградеНобелова награда за књижевност (1950)
Потпис

Расел је био један од најистакнутијих логичара раног 20. века,[3] и један од утемељитеља аналитичке филозофије, заједно са својим претходником Готлобом Фрегеом, пријатељем и колегом Џ. Е. Муром и његовим учеником и штићеником Лудвигом Витгенштајном. Расел је с Муром предводио британску „побуну против идеализма”.[а] Заједно са својим бившим учитељем АН Вајтхедом, Расел је написао Principia Mathematica, прекретницу у развоју класичне логике и значајан покушај да се целокупна математика сведе на логику (види логицизам). Раселов чланак „О означавању” сматран је „парадигмом филозофије”.[5]

Расел као филозоф и логичарУреди

У математици је познат по Раселовом парадоксу који је указао на пропусте у наивном (неаксиоматском) заснивању Канторове теорије скупова.

Приватни животУреди

Бертранд Артур Вилијам Расел, 3. ерл Расел (енгл. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) рођен је 18. маја 1872. године у племићкој породици. Веома рано је остао без родитеља, мајка му је умрла када је имао 2 године, а отац када је имао 4. Остали су он и његов старији брат Френк (будући други Ерл Расел). О њима се бринуо њихов деда Ерл Расел (лорд Џон Расел) који је био председник британске владе 40-их година 19. века, и баба, дедина жена из другог брака. Кум му је био филозоф Џон Стјуарт Мил. Расел није испунио њихова очекивања што се тиче женидбе и децембра 1894. се оженио Американком Алис Смит (енгл. Alys Pearsall Smith). Алис је била протестанткиња и то пуританских схватања. Њихов брак је завршен разводом 1911. године. Расел није био увек веран брачном животу, познате су биле две љубавне афере са чувеним дамама од којих је једна била глумица.

Бертранд Расел је студирао филозофију и логику на Универзитету Кембриџ од 1890. године. Постао је члан Тринити колеџа 1908. године. 1920. је путовао у Русију и после тога предавао у Пекингу филозофију једну годину дана. 1921. када је изгубио професорски посао оженио се Дором Расел (рођеном Блек) и са њом је имао сина Џона (John Conrad Russell, касније га наследио као четврти Ерл Расел) и ћерку Кетрин (Katharine Russell удата Tait). Расел се у ово време испомагао тако што је писао популарне књиге из области физике, етике и образовања за лаике. Са супругом Дором он је основао експерименталну школу "Beacon Hill" (у преводу „Светионик на брегу“) 1927. године.[6]

После смрти старијег брата, Расел 1931. године постаје трећи Ерл Расел. Међутим он се веома ретко позивао на ову титулу. Супруга Дора га је изневерила у прељуби са једним америчким новинаром и Расел се 1936. оженио по трећи пут. Нова супруга му се звала Патриша, била је оксфордски студент и гувернанта Раселове деце 1930. године. Са њом је имао једног сина по имену Конрад. У пролеће 1939. преселио се у Санта Барбару и предавао на универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу. Био је постављен за професора на Градском колеџу у Њујорку одмах после тога, али после јавног негодовања постављење је повучено; његово радикално мишљење учинило га је морално неподобним за предавача на овом колеџу. У Британију се вратио 1944. и поново је предавао на Тринити колеџу.

Године 1952, у својој осамдесетој години, Расел се поново развео и оженио четврти пут супругом Едит, са којом се познавао још од 1925. године.

Бертранд Расел је написао три тома своје аутобиографије крајем 1960-их година и преминуо је 2. фебруара 1970. у Велсу у својој 98. години. Његов пепео је расејан у планинама Велса.

Треба поменути и да је Расел познат као оснивач и вођа познатог „Преког суда“ у коме су били осуђивани сви злочини САД у Вијетнамском рату током 50-их и 60-их година двадесетог века.

Титулу грофа од Бертранда Расела наследио је најпре његов син Џон Расел (као 4. Ерл Расел), а потом млађи син Конрад Расел (као 5. Ерл Расел). Конрад Расел је изабран за наследног племића у британском Дому лордова, он је угледни британски научник.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Расел и Џ. Е. Мур су се одвојили од британског идеализма који је готово 90 година доминирао британском филозофијом. Расел се касније присећао да „с осећајем бега из затвора, допустили смо себи да мислимо да је трава зелена, да би сунце и звезде постојале и да нико није њих свестан ...”[4]

РеференцеУреди

  1. ^ Kreisel, G. (1973). „Bertrand Arthur William Russell, Earl Russell. 1872–1970”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 19: 583—620. JSTOR 769574. doi:10.1098/rsbm.1973.0021  . 
  2. ^ The Life of Bertrand Russell. Knopf. 1976. стр. 119. ISBN 978-0-394-49059-5. »He became a relentless political activist during World War I, and throughout his life was an ardent advocate of parliamentary democracy through his support first of the Liberal Party and then of Labour.« 
  3. ^ а б Stanford Encyclopedia of Philosophy, "Bertrand Russell", 1 May 2003
  4. ^ Russell B, (1944) "My Mental Development", in Schilpp, Paul Arthur: The Philosophy of Bertrand Russell, New York: Tudor, 1951, pp. 3–20.
  5. ^ Ludlow, Peter. „Descriptions, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2008 Edition), Edward N. Zalta (ed.)”. 
  6. ^ „Бертранд Расел”. Велики прасак. Архивирано из оригинала на датум 24. 01. 2018. Приступљено 24. 1. 2018. 

ЛитератураУреди

  • 1900, Sur la logique des relations avec des applications à la théorie des séries, Rivista di matematica 7: 115–148.
  • 1901, On the Notion of Order, Mind (n.s.) 10: 35–51.
  • 1902, (with Alfred North Whitehead), On Cardinal Numbers, American Journal of Mathematics 24: 367–384.
  • 1948, BBC Reith Lectures: Authority and the Individual A series of six radio lectures broadcast on the BBC Home Service in December 1948.
  • John Newsome Crossley. A Note on Cantor's Theorem and Russell's Paradox, Australian Journal of Philosophy 51, 1973, 70–71.
  • Ivor Grattan-Guinness. The Search for Mathematical Roots 1870–1940. Princeton: Princeton University Press, 2000.
  • Alan Ryan. Bertrand Russell: A Political Life, New York: Oxford University Press, 1981.
  • Alfred Julius Ayer. Russell, London: Fontana, 1972. ISBN 0-00-632965-9. A lucid summary exposition of Russell's thought.
  • Elizabeth Ramsden Eames. Bertrand Russell's Theory of Knowledge, London: George Allen and Unwin, 1969. OCLC 488496910. A clear description of Russell's philosophical development.
  • Celia Green. The Lost Cause: Causation and the Mind-Body Problem, Oxford: Oxford Forum, 2003. ISBN 0-9536772-1-4 Contains a sympathetic analysis of Russell's views on causality.
  • A. C. Grayling. Russell: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 2002.
  • Nicholas Griffin. Russell's Idealist Apprenticeship, Oxford: Oxford University Press, 1991.
  • A. D. Irvine (ed.). Bertrand Russell: Critical Assessments, 4 volumes, London: Routledge, 1999. Consists of essays on Russell's work by many distinguished philosophers.
  • Michael K. Potter. Bertrand Russell's Ethics, Bristol: Thoemmes Continuum, 2006. A clear and accessible explanation of Russell's moral philosophy.
  • P. A. Schilpp (ed.). The Philosophy of Bertrand Russell, Evanston and Chicago: Northwestern University, 1944.
  • John Slater. Bertrand Russell, Bristol: Thoemmes Press, 1994.
  • A. J. Ayer. Bertrand Russell, New York: Viking Press, 1972, reprint ed. London: University of Chicago Press, 1988, ISBN 0-226-03343-0
  • Andrew Brink. Bertrand Russell: A Psychobiography of a Moralist, Atlantic Highlands, NJ: Humanities Press International, Inc., 1989, ISBN 0-391-03600-9
  • Ronald W. Clark. The Life of Bertrand Russell, London: Jonathan Cape, 1975, ISBN 0-394-49059-2
  • Ronald W. Clark. Bertrand Russell and His World, London: Thames & Hudson, 1981, ISBN 0-500-13070-1
  • Rupert Crawshay-Williams. Russell Remembered, London: Oxford University Press, 1970. Written by a close friend of Russell's
  • John Lewis. Bertrand Russell: Philosopher and Humanist, London: Lawerence & Wishart, 1968
  • Ray Monk. Bertrand Russell: Mathematics: Dreams and Nightmares, London: Phoenix, 1997, ISBN 0-7538-0190-6
  • Ray Monk. Bertrand Russell: The Spirit of Solitude, 1872–1920 Vol. I, New York: Routledge, 1997, ISBN 0-09-973131-2
  • Ray Monk. Bertrand Russell: The Ghost of Madness, 1921–1970 Vol. II, New York: Routledge, 2001, ISBN 0-09-927275-X
  • Caroline Moorehead. Bertrand Russell: A Life, New York: Viking, 1993, ISBN 0-670-85008-X
  • George Santayana. "Bertrand Russell", in Selected Writings of George Santayana, Norman Henfrey (ed.), Cambridge: Cambridge University Press, I, 1968, pp. 326–329
  • Peter Stone et al. Bertrand Russell's Life and Legacy. Wilmington: Vernon Press, 2017.
  • Katharine Tait. My Father Bertrand Russell, New York: Thoemmes Press, 1975
  • Alan Wood. Bertrand Russell: The Passionate Sceptic, London: George Allen & Unwin, 1957.

Спољашње везеУреди

 
Бертранд Расел на Викимедијиној остави.

Дела доступна на Интернету

Остало

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бертранд_Расел&oldid=25279650”