Википедија

Brugada sindrom

Brugada sindrom je genetski poremećaj koji se nasleđuje autosomno dominantno sa varijabilnom ekspresijom. Opisan je s kraja 20. veka, kao novi klinički entitet, koji se karakteriše tipičnim promenama na EKG-u (blokom desne grane i perzistentnom elevacijom ST segementa u desnim prekordijalnim odvodima (V1-V3)).[1][2]

Brugada sindrom
SinonimiSudden unexplained nocturnal death syndrome, bangungut, pokkuri death syndrome
Perzistentna elevacija ST segementa u desnim prekordijalnim odvodima (V1-V3) EKG u Brugada sindromu
Specijalnostikardiologija
Simptomisinkopa, iznenadna srčana smrt
Dijagnostički metodElektrokardiogram, genetski testovi
Slična oboljenja>
Frekvencija5 na 10.000
Smrtnost1,34 na 100.000 iznenadne smrti

Najčešće kliničke manifestacije su životno ugrožavajuće aritmije, česta ventrikularna fibrilacija ili polimorfna ventrikularna tahikardija, palpitacije, fibrilacia pretkomora, sinkopa ili iznenadni srčani arest.

Mnogi faktori mogu izazvati pojavu tipičnog EKG nalaza; visoka temperatura, blokatori natrijumovih kanala, lekovi i određena klinička stanja. Dijagnoza se obično postavlja nakon klinički značajnog događaja u kome je pacijent sa tipičnim EKG nalazom, na kojem se mora pokazati BrP tipa 1, spontano ili nakon indukcije blokatorima natrijumovih kanala. Po postavljanju dijagnoze svakome pacijentu treba se proceniti rizik od razvoja malignih ventrikularnih aritmija i nagle srčane smrti.[3]

Terapija izbora za prevenciju naprasne srčane smrti je ugradnja implatabilnog kardioverter defibrilatora kod bolesnika koji su imali ventrikularnu tahikardiju ili ventrikularnu fibrilaciju i kod onih kojima se elektrofiziološkim ispitivanjem indukuju maligni ventrikularni poremećaji ritma.

Epidemiologija уреди

Morbiditet/mortalitet

Incidencija bolesti je oko 5 na 10.000 stanovnika i, vodeći je uzrok smrti muškaraca mlađih od 50 godina u regionima sveta gde je nasledni sindrom javlja endemično.[4]

Incidencija iznenadne smrti u opštoj populaciji (u dobi od 7 do 64 godine) je 1,34 na 100.000 osoba godišnje. Od ove brojke njih 20% ne pokazuju strukturne abnormalnosti u srcu.[1]

Polne razlike

Epizode ventrikularne fibrilacije češće se javljaju kod muškaraca, i oni imaju 5,5 puta veći rizik od iznenadne smrti nego žene.

Rasne razlike

Prevalencija Brugada sindroma veća je u Aziji nego u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Brugada sindrom tipa 1 češći je u Aziji (0% –0,36%) i Evropi (0% –0,25%) nego u Sjedinjenim Američkim Državama (0,03%). Tip 2 i tip 3 zastupljeniji su u Aziji (0,12% –2,23%) nego u Evropi (0,0% –0,6%) ili Sjedinjenim Američkim Državama (0,02%).

Starosne razlike

Prevalencija tipa 1 kod dece iznosi 0,005%, što je mnogo niže nego kod odrasle populacije.

Od ukupne neočekivane iznenadne smrti, smrtnost kod mladiih od Brugada sindroma je između 4 i 12%.

Etiopatogeneza уреди

 
Karakteristike EKG u Brugada sindromu

Brugada sindrom se nasleđuje autosomno dominantno, sa nepotpunom penetracijom u zahvaćenim porodicama. U osnovi njegovog nastanka je otprilike više od 250 patoloških varijacija u 18 različitih gena koji kodiraju za natrijumove, kalijumove i kalcijumove kanale i proteine povezane sa tim kanalima.[5][6]

Prva otkrivena mutacija bila je mutacija SCN5A gena koji kodira za natrijumove voltažne kanale u srcu. I pored velikog broja dosad otkrivenih mutacija, samo je kod otprilike 35% bolesnika utvrđen genetski uzrok. U 30% otkrivena je kao vodeća otkrivena mutacija SCN5A gena (koja dovodi do poremećaja funkcije natrijumovih kanala.[1] ), a za sve ostale gene utvrđeno je da se javljaju u 5% slučajeva.[7][8][9]

Geni povezani s Brugada sindromom
Protein Nasleđivanje Lokus Gen
Natrijumov kanal Autosomno dominantno

3p21-p24

3p22.3

19q13.1

11q24.1

11q23.3

3p22.2

SCN5A

GPD1-L

SCN1B

SCN3B

SCN2B

SCN10A

Sa natrijumovim kanalom povezani Autosomno dominantno

17p13.1

3p14.3

12p11.21

RANGRF

SLMAP

PKP2

Kalijumov kanal Autosomno dominantno
X-vezano

12p12.1

11q13-q14

12p12.1

15q24.1

1p13.2

Xq22.3

ABCC9

KCNE3

KCNJ8

HCN4

KCND3

KCNE5

Kalcijumov kanal Autosomno dominantno

2p13.3

10p12.33

7q21-q22

19q13.33

CACNA1C

CACNB2B

CACNA2D1

TRPM

Dijagnoza уреди

Elektrofiziološki nalaz уреди

 
Susedni regioni srčanog tkiva sa različitim refraktornim periodima mogu dovesti do normalne depolarizacije talasa, što rezultuje ponovljanjem aritmija

Ventrikularne aritmije mogu nastati kao posledica heterogenosti refraktornih perioda u miocitima desne komore. Ta heterogenost nastaje zbog istovremenog postojanja normalnih i abnormalnih natrijumovih kanala u istom tkivu i drukčijeg efekata struje natrijuma na tri sloja srca (endokard, miokard i epikard).[10]

U miocitima sa abnormalnim natrijumovim kanalima inicijalna depolarizacija u fazi 0 akcijskog potencijala može biti smanjena, a učinak struje može biti značajniji nego u miocitima sa normalnim kanalima. To rezultuje slabijom inicijalnom depolarizacijom i smanjenom aktivacijom kalcijijumovih kanala koji održavaju stanje depolarizacije tokom faze 2 akcijskog potencijala zbog čega ona može biti značajno skraćena.[11]

Ćelije s abnormalnim natrijumovim kanalima i posledično smanjenom funkcijom ne mogu dovesti do širenja akcijskog potencijala zbog čega nastaje lokalizovani blok sprovođenja. Međutim zbog skraćenja faze 2, te iste ćelije imaju kraći refraktorni period i oporavljaju ekscitabilnost ranije od ostalih normalnih ćelija u okolini. Istovremeno postojanje lokalizovanog bloka provođenja i skraćenja refraktornog perioda omogućuje nastanak lokalizovanog kružnog ritma faze 2. Posledica toga je nastanak preuranjenih ventrikularnih kontrakcija koje mogu uzrokovati nastanak ventrikularnih aritmija. Ove promene najizraženije su u epikardijalnim ćelijama koje su okružene miocitima heterogenih refraktornih perioda, pogotovo u epikardu desne komore[12][13]

EKG nalaz

S obzirom na EKG nalaz, opisana su tri karakteristična obrasca.

  • Tip 1 — sa elevacijom ST segmenta > 2 mm u dva ili više desna prekordijalna odvoda (V1 – V3) uz negativne T talase.
  • Tip 2 — sa elevacijom ST segmenta > 2 mm u desnim prekordijalnim odvodima uz pozitivne ili bifazne T talase.
  • Tip 3 — kao jedan od prethodna dva obrasca u kojem je elevacija ST segmenta < 1 mm
  •  
    Tip 1 EKG u Brugada sindromu
  •  
    Type 2 EKG u Brugada sindromu

Klinička slika уреди

Većina pacijenata je asimptomatska, a prvi simptom je najčešće sinkopa. Kao i kod sindroma produćenog QT intervala i u ovom sindromu postoji veliki rizik od nastanka iznenadne srčane smrti.[14][15]

Oko 20% bolesnika razvije supraventrikularne aritmije, najčešće fibrilaciju pretkomora koja može biti prvi simptom.[16][17] Iznenadni srčani zastoj također može biti jedan od prvih simptoma u do jedne trećine bolesnika. Aritmije se događaju u srednjoj životnoj dobi, češće noću nego danju i češće u snu nego u budnom stanju.[18] Najčešće dolazi do ventrikularne fibrilacije ili polimorfne ventrikularne tahikardije. Prema dosadašnjim studijama srčani zastoj se ne događa za vreme fizičke aktivnosti ili napora.[19] Česti su poremećaji disanja tokom spavanja u Brugada sindromu, pogotovo kod bolesnika koji poseduju kriterijume za visoki rizik od razvoja ventrikularnih aritmija i nagle srčane smrti. Može se javiti i apneja i hipopneja u snu.[20]

Terapija уреди

 
Ugradnja ICD je terapija izbora u cilju primarne i sekundarne prevencije malignih ventrikualrnih poremećaja ritma.

Terapija izbora kod bolesnika sa sindromom Brugada je ugradnja implatabilnog kardioverter defibrilator (engl. implantable cardioverter defibrilator – ICD) u cilju primarne i sekundarne prevencije malignih ventrikualrnih poremećaja ritma.[21]

Bolesnici koji su na terapiji amiodaronom i beta blokatorom imaju manji mortalitet (26%) nego oni bez terapije (31%), a bolesnici kojima je ugrađen ICD uglavnom su preživeli.[22]

Genska terapija je terapija budućnosti za bolesnike sa sindromom Brugada, kao i drugih električnih bolesti srca kao što su Long QT sindrom, Short QT sindrom, Short-Coupled variant Torsades de Pointes, Anderson-Tawil-ov sindrom itd.[23]

Galerija уреди

Vidi još уреди

Izvori уреди

  1. ^ а б в Brugada R, Campuzano O, Sarquella-Brugada G, Brugada J, Brugada P. Brugada Syndrome. Methodist DeBakey Cardiovascular Journal. 2014;10(1):25-28.
  2. ^ Kuževska-Maneva, K., Kacarska, R., Gjurkova-Angelovska, B., & Georgiev, A. [2016]. Brugada sindrom - prikaz slučaja. Sanamed, 11(1), 53-56.
  3. ^ AskMayoExpert. Brugada syndrome. Mayo Clinic; 2019.
  4. ^ C. Antzelevitch, P. Brugada, J. Brugada, R. Brugada, W. Shimizu, I. Gussak, and A.R. Perez Riera, Brugada Syndrome Circulation Research, December 13, 2002 Vol 91, Issue 12
  5. ^ Sarquella-Brugada G, Campuzano O, Arbelo E, Brugada J, Brugada R. Brugada syndrome: Clinical and genetic findings. Genet Med. 2016;18(1):3-12.
  6. ^ Li KHC, et al. Brugada syndrome: A comprehensive review of pathophysiological mechanisms and risk stratification strategies. IJC Heart & Vasculature. 2020; . doi:10.1016/j.ijcha.2020.100468.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  7. ^ Campuzano O, Sarquella-Brugada G, Brugada R, Brugada J. Genetics of channelopathies associated with sudden cardiac death. Global Cardiology Science & Practice. 2015;2015(3):39.
  8. ^ Kapplinger JD, Tester DJ, Alders M, Benito B, Berthet M, Brugada J, et al. An international compendium of mutations in the SCN5A-encoded cardiac sodium channel in patients referred for Brugada syndrome genetic testing. Hear Rhythm. 2010;7(1):33– 46
  9. ^ Brugada R, Campuzano O, Sarquella-Brugada G, Brugada J, Brugada P. Brugada Syndrome. Methodist Debakey Cardiovasc J. 2014;10(1):25–8
  10. ^ Gourraud JB, et al. Brugada syndrome: Diagnosis, risk stratification and management. Archives of Cardiovascular Diseases. 2017; . doi:10.1016/j.acvd.2016.09.009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  11. ^ Brugada J, et al. Present status of Brugada syndrome. Journal of the American College of Cardiology. 2018; . doi:10.1016/j.jacc.2018.06.037.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  12. ^ .Gussak I, Antzelevitch C, Bjerregaard P, Towbin JA, Chaitman BR. The Brugada syndrome: Clinical, electrophysiologic and genetic aspects. J Am Coll Cardiol. 1999;33(1):5–15.
  13. ^ Yan GX, Antzelevitch C. Cellular basis for the Brugada syndrome and other mechanisms of arrhythmogenesis associated with ST-segment elevation. Circulation 1999; 100:1660.
  14. ^ Berne P, Brugada J. Brugada Syndrome 2012. Circ J 2012; 76: 1563 – 1571.
  15. ^ „Brugada Syndrome”. Texas Heart Institute (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-23. 
  16. ^ Antzelevitch C, Patocskai B. Brugada Syndrome: Clinical, Genetic, Molecular, Cellular, and Ionic Aspects. Curr Probl Cardiol [Internet]. 2016;41(1):7–57.
  17. ^ Rodríguez-Mañero M, Namdar M, Sarkozy A, Casado-Arroyo R, Ricciardi D, De Asmundis C, et al. Prevalence, clinical characteristics and management of atrial fibrillation in patients with brugada syndrome. Am J Cardiol. 2013;111(3):362–7.
  18. ^ Matsuo K, Kurita T, Inagaki M, Kakishita M, Aihara N, Shimizu W, et al. The circadian pattern of the development of ventricular fibrillation in patients with Brugada syndrome. Eur Heart J. 1999;20(6):465–70.
  19. ^ . Corrado D, Basso C, Buja G, Nava A, Rossi L, Thiene G. Right Bundle Branch Block , Right Precordial ST-Segment. Circulation. 2001;103:710–7.
  20. ^ Macedo PG, Brugada J, Leinveber P, Benito B, Molina I, Sert-Kuniyoshi F, et al. Sleepdisordered breathing in patients with the Brugada syndrome. Am J Cardiol. 2011;107(5):709–13.
  21. ^ Brugada P, Brugada R, Brugada J, Geelen P. Use of the prophylactic implantable cardioverter defibrillator for patients with normal hearts. Am J Cardiol 1999; 83(5B): 98D–100D.
  22. ^ . Brugada J, Brugada R, Brugada P. Right bundle-branch block and ST-segment elevation in leads V1 through V3: A marker for sudden death in patients without demonstrable structural heart disease. Circulation 1998; 97(5): 457–60.
  23. ^ Priori SG, Wilde AA, Horie M, Cho Y, Behr ER, Berul C, et al. (December 2013). "HRS/EHRA/APHRS expert consensus statement on the diagnosis and management of patients with inherited primary arrhythmia syndromes: document endorsed by HRS, EHRA, and APHRS in May 2013 and by ACCF, AHA, PACES, and AEPC in June 2013". Heart Rhythm. 10 (12): 1932–63.

Literatura уреди

  • Nademanee K, Veerakul G, Nimmannit S, Chaowakul V, Bhuripanyo K, Likittanasombat K, et al. Arrhythmogenic marker for the sudden unexplained death syndrome in Thai men. Circulation 1997; 96(8): 2595–600.
  • Chen Q, Kirsch GE, Zhang D, Brugada R, Brugada J, Brugada P, et al. Genetic basis and molecular mechanism for idiopathic ventricular fibrillation. Nature 1998; 392(6673): 293–6.
  • Wichter T. What role for autonomic dysfunction in Brugada Syndrome? Pathophysiological and prognostic implications. Europace 2008; 10(7): 782–3.

Spoljašnje veze уреди

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Brugada_sindrom&oldid=27448586”