Катарина Велика

Катарина II Алексејевна Романова
Катарина II Алексејевна Романова
	Катарина Велика, царица Русије
Лични подаци
Пуно име	нем. Sophie Auguste Friederike von Anhalt-Zerbst-Dornburg
Датум рођења	2. мај 1729.
Место рођења	Шчећин, Померанија, Пруска, данас Пољска
Датум смрти	17. новембар 1796. (67 год.)
Место смрти	Санкт Петербург, Зимски дворац, Руска Империја
Породица
Супружник	Петар III Фјодорович
Потомство	Павле I Петрович, Ана Петровна, Алексеј Григоријевич Бобрински
Родитељи	Кристијан Август, принц Анхал - Зербста; Јохана Елизабета од Холштајн-Готорпа
Династија	Аскани (рођењем); Романови (удајом)
Императорка сверуска
Период	9. јун 1762 — 17. новембар 1796. (34 год.)
Претходник	Петар III Фјодорович
Наследник	Павле I Петрович
Потпис
	; Монограм Катарине Велике

Катарина II Алексејевна Романова (рус. Екатери́на II Алексе́евна, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. април 1729 — 6. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена. Катарина Велика важи за једну од најутицајнијих и најмоћнијих жена које су имале власт у светској историји.

Дана 11. октобра 1783. основала је Руску академију као државни орган за руски језик и књижевност. Академија постоји до четрдесетих година XIX века и од тада је део Руске академије наука. Захваљујући Руској академији развијали су се и славеносрпски језик и књижевност. Донела је устав из 1767, познат као Наказ, којим је увела битне правне реформе у царству. За време њене 34-огодишње владавине Русија је добила велико територијално проширење ка западу, направљено је преко 70 нових градова широм Русије, као и велики број школа и универзитета. Међу значајнијим институцијама које је Катарина основала су Академија науке, Царска палата, музеј Ермитаж, Бољшојско позориште, Институт Смолни за младе даме, Павлова болница, Московско сиротиште и бројне друге. Прва је кренула са штампањем папирног новца у Русији, и увела је либералне законе везане за права робова у Русији, којима је побољшала њихов потлачени статус. У два рата великих размера Катарина је одузела бројне територије Османском царству, веома их угрозивши. Победосно је ратовала и са Пољском и Шведском, ширећи царство на запад. Имала је и кратоктрајну али успешну војну инвазију на Персију, која је, након 6 месеци и неколико оружаних сукоба и опсада прекинута због Катаринине смрти. Катарина је имала интеракцију са великим интелектуалцима тог времена, и радила је на културној европеизацији Русије, па је самим тим Русија под њеном влашћу доживела културолошки процват, али и велики економски напредак.

Живот пре доласка на власт Уреди

Софија Августа Фредерика од Анхалт-Цербста, по надимку „Смоквица“ (Fighen), рођена је у Штетину у Пруској (Stettin, данас Шћећин Szczecin у Пољској), од оца кнеза Кристијана Августа од Анхалт-Цербста и мајке, принцезе Јохане Елизабете од Холштајн-Готорпа. Рођена је као немачка кнегиња, у сродству са будућим краљевима Густавом III од Шведске и Карлом XIII од Шведске.

Године 1744, руска царица Јелисавета одабрала је Софију за жену свом сестрићу Петру III од Русије, свом изабраном наследнику. Софија је променила име у Катарина када је преобраћена у руску православну веру. Брак је окарактерисан као промашај услед њених неверстава. Брзо је постала популарна код неколико политичких група које су биле против њеног супруга. Врло образована, Катарина је била укорак са новостима из Русије и остатка Европе. Дописивала се са много великих умова свог времена, укључујући Волтера и Дидроа. Године 1762, након пресељења у нови Зимски дворац у Санкт Петербургу, Петар је дошао на трон као Петар III од Русије, али његова ексцентрична политика је отуђила групе које је Катарина придобила. Григориј Орлов, Катаринин тадашњи љубавник, био је вођа завереника који су прокламовали Катарину као владара, а Петар је убијен мање од шест месеци по доласку на трон, 17. јула 1762. године. Постојала је сумња да је Катарина умешана у Петрово убиство али никада није доказана.^[1]

Лични живот Уреди

Прво дете јој је био син, Павле Петрович (1754), кога није много волела. Могуће је да му је отац био Петар, али и неки од Катарининих љубавника, вероватно Сергеј Салтиков. Други син јој је био Алексеј Бобрински (1762), чији је отац био Григориј Орлов. Имала је и две кћери; велику књегињу Ану Петровну (1757—1759) и Јелисавету Тјомкину (1775). Сматра се да је Анин отац Станислав Поњатовски, а Јелисаветин Григориј Потемкин.^[2]

Павле ју је наследио на трону као Павле I Петрович. Сахрањена је поред Петра III у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу.

Уметност и култура Уреди

Катарина је припадала ери просветитељства и сматрала је себе „филозофом на трону“. Постала је позната као заштитник уметности, књижевности и образовања. Писала је комедије, фантастику и мемоаре, и проучавала Волтера који јој је дао надимак "Семирамида Севера", Дидроа и д'Алембера који су касније потврдили њену репутацију у својим радовима. Била је у стању да доведе математичара Леонарда Ојлера из Берлина чак до Санкт Петербурга.

Када је Александар Николајевич Радишчев објавио своје „Путовање од Санкт Петербурга до Москве“ 1790, и упозорења на устанак због неподношљивих социјалних услова међу сељацима који су држани као робље, Катарина га је протерала у Сибир.

Од француског архитекте Валена де ла Мота тражи ново крило Зимског дворца названог Ермитаж. То је дело савршених пропорција у коме је она до краја живота радо проводила своје слободно време са пријатељима. Такође је изградила статуу Петра Великог у Петрограду на којој стоји посвета „Петру Великом, Катарина II“.^{[тражи се извор]}

Спољна политика Уреди

Катаринин министар спољних послова, Никита Ивановић Панин, имао је значајан утицај од почетка њене владавине. Иако бистар државник, Панин је посветио много пажње и милионе рубаља креирању „Северног савеза“ између Русије, Пруске, Пољске, Шведске и могуће, Велике Британије, да се супротстави моћи Хабзбуршке лиге. Када је постало јасно да овај план није успео, Панин је изгубио поверење и 1781. разрешен је дужности.

Катарина је 1764. поставила Станислава Поњатовског, бившег љубавника, на пољски престо. Русија је добила највећи део Пољске кроз деобу између Русије, Аустрије и Пруске (1772, 1793. и 1795).

Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768—1774). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Руско-турски рат (1787—1792) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија који је легитимисао руско право на Крим.

На европској политичкој сцени Катарина је играла значајну улогу као посредник у Рату за баварско наслеђе (1778—1779) између Пруске и Аустрије. Године 1780. поставила је групу предвиђену да брани неутралне доставе против Велике Британије током Америчке револуције.

Од 1788. до 1790, Русија је била у рату са Шведском, који је водио Катаринин рођак, шведски краљ. Густав III је започео рат да би преузео балтичке територије које је изгубио од Русије 1720. године. Очекујући да лако савладају Русе, Швеђани су се суочили са великим људским и територијалним губицима. Пошто је Данска објавила рат 1789, ствари на Шведској страни су изгледале лоше. Ипак, 1790. Швеђани су организовали контраофанзиву. Ово је кулминирало Битком код Свенсксуда (данашњи Руотсинсалми у Финској), 9. и 10. јула 1790. године. Руска морнарица предвођена кнезом Насаом, имала је 32 већа и 200 мањих борбених бродова, 1200 топова и 14.000 људи. Швеђани, којима су командовали Густав и пуковник Карл Олаф Кронстед, су имали 200 мањих и већих бродова, 1.000 топова и 12.500 људи. Руски бродови су имали проблем са навођењем топова у тешким водама, који укотвљени Швеђани нису имали. На крају битке, Русија је изгубила 50 до 60 бродова и 9.500 људи. Швеђани су изгубили 6 бродова и између 6 и 7 хиљада људи. Мир је потписан 14. августа, враћајући све освојене територије одговарајућим нацијама, и трајао је 20 година.

Катарина је преузела водећу улогу у деоби Пољске, користећи чињеницу да је земља била вођена децентрализованом и немоћном владом, да је подели између Пруске и Аустрије. Ова деоба Пољске помогла је да се одржи равнотежа моћи у источној Европи XVIII века.

На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.

Унутрашња политика Уреди

Палата Петровски у Москви, једна од неколико палата које је изградила Катарина Велика

На почетку своје владавине Катарина је кренула у провођење опште политичке реформе, руководећи се идејама Просветитељства. Спроведене су реформе Сената (1763), секуларизација црквених добара (1764) и припремљена је промена закона. Оформљен је сазив законодавне комисије у којој су били заступљени сви слојеви друштва, осим зависног сељаштва, али је комисија распуштена пре него што је почела да ради, на шта је вероватно имао утицај устанак под вођством Јемељана Ивановича Пугачева (1773—1774).

Катарина је реорганизовала руску провинцијалну администрацију, дајући влади већу контролу над сеоским подручјима услед сеоских буна. Овај процес је завршен 1775. Реформа је оформила провинције и дистрикте који су били лакши за управљање од стране владе. Хиљаду седамсто осамдесетпете године Катарина је издала проглас којим је дозвољено народу да користи престо као законско тело, ослобађа господство од државне службе и пореза, господске титуле чини наследним, и даје господству пуну контролу над њиховим кметовима и земљом. Додатно, Катарина је дала земљу у Украјини омиљеној господи и доделила им кметове. Охрабривала је колонијализацију Аљаске и других покорених територија.

Катарина је наставила да спроводи утицај запада на Русију. Ипак, за разлику од Петра Великог, обуздала је силу и усредсредила се на провођење индивидуалних акција. Њене реформе су стигле и даље након што је неуспешни устанак Јемељана Пугачева потресао Источну Русију. Као резултат, Катарина је остварила неколико драстичних реформи унутар руског друштва. Прво, успоставила је Слободно економско друштво, 1765, да би охрабрила модернизацију пољопривреде и индустрије. Друго, охрабривала је стране инвестиције намењене неразвијеним подручјима. Треће, ослабила је цензорски закон и подржала образовање господства и средње класе.

Њен ађутант у периоду 1777-1778 био је Србин Семјон Зорић (1743—1799).^[3]^[4]

Породично стабло Уреди

16. Rudolph, Prince of Anhalt-Zerbst

8. John VI, Prince of Anhalt-Zerbst

17. Countess Magdalene of Oldenburg

4. John Louis I, Prince of Anhalt-Dornburg

18. Фридрих III, војвода од Холштајн-Готорпа (=24, 30)

9. Princess Sophie Auguste of Holstein-Gottorp

19. Марија Елизабета од Саксоније (=25, 31)

2. Кристијан Август, кнез од Анхалт-Зербста

20. Christian von Zeutsch

10. Georg Volrath von Zeutsch

21. Lucretia von Spiegel

5. Christine Eleanore von Zeutsch

22. Wolf Georg von Weissenbach

11. Christine von Weissenbach

23. Martha von Konneritz

1. Катарина Велика

24. Фридрих III, војвода од Холштајн-Готорпа (=18, 30)

12. Christian Albert, Duke of Holstein-Gottorp

25. Марија Елизабета од Саксоније (=19, 31)

6. Christian August of Holstein-Gottorp, Prince of Eutin

26. Фредерик III Дански

13. Фредерика Амалија Данска

27. Софија Амалија од Брауншвајг-Линебурга

3. Јохана Елизабета од Холштајн-Готорпа

28. Frederick VI, Margrave of Baden-Durlach

14. Frederick VII, Margrave of Baden-Durlach

29. Christine Magdalene, Countess Palatine of Zweibrücken-Kleeburg

7. Албертина Фредерика од Бадена-Дурлаха

30. Фридрих III, војвода од Холштајн-Готорпа (=18, 24)

15. Princess Auguste Marie of Holstein-Gottorp

31. Марија Елизабета од Саксоније (=19, 25)

Види још Уреди

Битка за палате

Референце Уреди

^ „“PRLJAVA TAJNA” NAJVEĆE RUSKE CARICE: Katarina Velika imala je BIZARAN FETIŠ o kome je pričao ceo njen dvor”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-29.
^ „Katarina Velika”. srednjeskole.edukacija.rs. Приступљено 2023-01-29.
^ „Србин – љубимац Катарине Велике (30. новембар 2014)”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2014. г. Приступљено 30. 11. 2014.
^ Лакомислени српски љубавник Катарине Велике (17. април 2013)

Литература Уреди

Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
Dixon, Simon (2009). Catherine the Great. Ecco. ISBN 978-0-06-078627-4.
Fisher, Alan W. (1968). „Enlightened Despotism and Islam under Catherine II”. Slavic Review. 27 (4): 542—53. JSTOR 2494437. doi:10.2307/2494437.
Hosking, Geoffrey (1997). Russia: People and Empire, 1552–1917. Harvard University Press.
Klier, John D. (1976). „The Ambiguous Legal Status of Russian Jewry in the Reign of Catherine II”. Slavic Review. 35 (3): 504—17. JSTOR 2495122. doi:10.2307/2495122.
Kliuchevskii, Vasilii. 1997. A course in Russian history: the time of Catherine the Great. Armonk, NY: M.E. Sharpe. (Translation of a 19th-century work.)
Kolchin, Peter (1990) [First published 1987]. Unfree Labor: American Slavery and Russian Serfdom. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-92098-9.
Madariaga, Isabel De (1979). „The Foundation of the Russian Educational System by Catherine II”. Slavonic and East European Review: 369—95.
Madariaga, Isabel De (1981). Russia in the Age of Catherine the Great. Yale University Press.
Madariaga, Isabel De (1993). Catherine the Great: A Short History. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-05427-9.
Massie, Robert K. (2011). Catherine the Great: Portrait of a Woman. New York: Random House. ISBN 978-0-679-45672-8.
Max (2006). „If these walls....Smolny's Repeated Roles in History”. Russian Life. стр. 19—24.
Montefiore, Simon Sebag (2001). Prince of Princes: the life of Potemkin. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-1-84212-438-3.
Montefiore, Simon Sebag (2010). Catherine the Great and Potemkin: The Imperial Love Affair. Orion. ISBN 978-0-297-86623-7.
Butterwick, Richard (1998). Poland's Last King and English Culture: Stanisław August Poniatowski, 1732–1798. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820701-6. Приступљено 29. 4. 2012.
Reddaway, W.F. "Documents of Catherine the Great. The Correspondence with Voltaire and the Instruction of 1767 in the English Text of 1768". Cambridge University Press, (England), (1931), Reprint (1971).
Rodger, NAM (2005). Command of the Ocean: A Naval History of Britain, 1649–1815. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06050-8.
Rounding, Virginia (2006). Catherine the Great: Love, Sex and Power. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179992-2.
Rounding, Virginia (2006). Catherine the Great. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179992-2.
Alexander, John T. (1988). Catherine the Great: Life and Legend. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505236-7.

|bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}. Saint Petersburg: Typography of A. Suvorin, 1885. At Runivers.ru in DjVu and PDF formats

Cronin, Vincent. Catherine, Empress of All the Russias. London: Collins, 1978 (hardcover. ISBN 978-0-00-216119-0.); 1996 (paperback. ISBN 978-1-86046-091-3.)
Dixon, Simon. Catherine the Great (Profiles in Power). Harlow, UK: Longman, 2001 (paperback. ISBN 978-0-582-09803-9.)
Herman, Eleanor. Sex With the Queen. New York: HarperCollins, 2006 (hardcover. ISBN 978-0-06-084673-2.).
Malecka, Anna. "Did Orlov buy the Orlov", Gems and Jewellery, July 2014, pp. 10–12.
The Memoirs of Catherine the Great by Markus Cruse and Hilde Hoogenboom (translators). New York: Modern Library, 2005 (hardcover. ISBN 978-0-679-64299-2.); 2006 (paperback. ISBN 978-0-8129-6987-0.)
Smith, Douglas, ed. and trans. Love and Conquest: Personal Correspondence of Catherine the Great and Prince Grigory Potemkin. . DeKalb, IL: Northern Illinois University Press. 2004. (hardcover. ISBN 978-0-87580-324-1.); 2005 (paperback. ISBN 978-0-87580-607-5.)
Troyat, Henri (1991). Catherine the Great. New York: Dorset Press. (hardcover. ISBN 978-0-88029-688-5.); London: Orion, 2000 (paperback. ISBN 978-1-84212-029-3.)
Troyat, Henri (2001). Terrible Tsarinas. New York: Algora. ISBN 978-1-892941-54-1. .