Википедија

Dijagnostička virusologija

Dijagnostička virusologija (engl. Diagnostic Virusology) je skup metoda laboratorijske dijagnostike virusnih infekcija. Dijagnostička virologija je u 21. veku doživela čitav niz brzih promena usled pojave molekularnih tehnika i povećane kliničke osetljivosti seroloških ispitivanja.[1]

Rad u dijagnostičkoj virusologiji zahteva primenu zaštitnih sredstava

Značaj уреди

Dijagnostička virusologija je od izuzetnog značaj kod virusnih infekcija u nekim oblastima kliničke medicine, kod:

  • imunokompromitovanih pacijenta,
  • bolesnika sa transplantiranim oganima,
  • transplantacije koštane srži,
  • HIV pozitivnih pacijenta,
  • pacijente sa seksualno prenosivim bolestima,
  • akutnih respiratornih infekcija,
  • gastrointestinalnih infekcija (naročito kod male dece, ali i kod odraslih),
  • infekcija sličnim mononukleozi,
  • akutnih ili hroničnih virusnih hepatitisia,
  • teških infekcija oka,
  • kod novorođene dece i fetuse sa kongenitalnim infekcijama.[1]

Dijagnostika virusološka takođe ima poseban značaj za javno zdravlje, jer uspešno, identifikuje uzročnika respiratornih infekcija i krucijalna je za prepoznavanje novih sojeva virusa influence i može inicirati program masovne imunizacije u slučaju pojave epidemije.[2]

Metode уреди

 
Elektronski mikroskop
 
ELISA test
 
PCR test

Od najpoznatijih metoda virusologije u kliničkoj laboratorisjkoj dijagnostici se primenjuju:

Vizuelizacija virusa elektronskim mikroskopom уреди

Elektronska mikroskopija je složena, skupa, tehnički komplikovana metoda dijagnostike virusa, koja zahteva dobro obučen kadar, koji je samo jedan od nedostataka metode. U druge nedostke spadaju:

  • niska osetljivost (potrebno je > 106 virusnih čestica/ml ili gr uzorka),
  • virusi koji imaju iste morfološke karakteristike (oblik, veličinu i simetriju) odnosno pripadaju istoj familiji ne mogu se diferencirati elektronskom mikroskopijom.

Zato je ova metoda uglavnom ograničene upotrebe, koja se svodi na istraživačke laboratorije i centre.[3][4]

Detekcija virusnih antigena уреди

Ova meroda se zasniva na imunofluorescencija, imunoenzimskim testovima (imunoperoksidaza, ELISA, aglutinacija). Najčešće se metodama detekcije virusnih antigena, koristi za njihovu identifikuju:[1]

U uzorcima iz respiratornog trakta — identifikuju se: respiratorni sincicijalni virus (RSV), virusa influence i parainfluence, adenovirusi

U uzorcima iz kožnih lezija — identifikuje se HSV i VZV

U uzorku stolice — identifikuje se rotavirus

U uzorcima krvi pacijenta — identifikuje se HSV i VZV i CMV i hepatitis B virus (površinski antigen)

Detekcija virusnog genoma уреди

Detekcija virusnog genoma je molekularna tehnika koja se zasniva na PCR, drugim tehnikama amplifikacije nukleinskih kiselina, DNK ili RNK hibridizaciji i sekvenciranje nukleinskih kiselina

Detekcija virusnog genoma u novije vreme se pokazalae kao dobra metoda, kod virusnog genoma (DNK ili RNK) za:[1]

 
Izolacija virusa iz embrionisanih jaja
 
Test inhibicije hemaglutinacije
  • otkrivanje novih virusa,
  • ispitivanje rezistencije virusa,
  • dizajniranje novih antivirusnih lekova,
  • dizajniranje vakcina.

Izolocija virusa (ćelijska kultura) уреди

Izolacija virusa ili ćelijska kultura, može da bude iz:

  • embrionisanih jaja,
  • laboratorijske životinje.

Dokazivanje antivirusnih antitela u serumu (serologija) уреди

Serologija se zasniva na:

  • testu neutralizacije,
  • testu inhibicije hemaglutinacije,
  • testu aglutinacije,
  • testu fiksacije komplementa,
  • ELISA,
  • imunofluorescenciji,
  • vestern blot tehnici.

Izolacija virusa u ćelijskoj kulturi, iako je vrlo senzitivna i specifična metoda, primenjuje se samo u bolje opremljenim laboratorijama jer zahteva specifičnu opremu i određeno iskustvo mikrobiologa.

Dijagnostička primena seroloških testova уреди

Neki od primera dijagnostičke primene seroloških testova u virusologiji prikazan je u donjoj tabeli:[5]

Dijagnostička primena seroloških tehnika
Test Pimeri primene testa
Fiksacija komplementa
  • Detekcija antitela specifičnih za respiratorne viruse
ELISA
  • IgG/IgM antitela - rubela, morbili, mumps, HIV, hepatitis A
  • Antigeni - HBs u serumu, norovirusa i rotavirusa u stoliici
Imunofluorescencija
  • IgG/IgM antitela - EBV,VZV
  • Antigen – RSV, influenca i drugi respiratorni virusi u respiratornim sekretima
Aglutinacija
  • Antitela - rubela, toksoplazma
  • Antigen - rotavirus, norovirus
Vestern blot i
rekombinantni imunovezujući eseji
  • Potvrdni za HIV i HCV

Izvori уреди

  1. ^ а б в г Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić, Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija, Arh.farm. 2010;60: pp. 1257
  2. ^ Storch GA. Diagnostic Virology. In: Knipe DM, Howley PM. Fields Virology. 4th ed. Lippincott Williams & Wilkins, 2001: 493-531.
  3. ^ Kudesia G, Wreghitt. Clinical and Diagnostic Virology. Cambridge University Press, 2009.
  4. ^ Murray PR, Witebsky FG. The Clinician and the Microbiology Laboratory. In: Mandell, Douglas and Bennett´s principles and practice of infectious diseases, eds. Gerald L. Mandell, John E. Bennett, Raphael Dolin. 7th ed., Churchill Livingstone Elsevier, 2010: 233-65.
  5. ^ Nevena Arsenović-Ranin, Marina Milenković, Zorica Stojić-Vukanić, Imunološke i molekularne tehnike u laboratorijskoj dijagnostici virusnih infekcija, Arh.farm. 2010;60: pp. 1268

Spoljašnje veze уреди

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dijagnostička_virusologija&oldid=27448541”