Filozofija jezika je grana filozofije koja proučava vezu jezika i smisla, odnos između smisla i misli,[1] tj. traži odgovore na pitanja kako se misao otelovljuje u jeziku, kakva je gnoseološka uloga jezika, što se može doznati iz strukture jezika o čoveku kao misaonom biću.[2]

Unutar analitičke filozofije promatraju se četiri glavna problema: značenje, upotreba jezika, kognitivna lingvistika i veza između jezika i stvarnosti. Kontinentalna filozofija ne posmatra međutim filozofiju jezika kao zasebnu granu već pre delom logike, istorije ili politike. Američki filozof Čarls Sanders Pers je poznat kao osnivač lingvističke pragmatike. Njemu se prepisuje i razvoj nauke o simbolima i znakovima, semiotike, koja je takođe potkategorija njegovog pragmatizma.

Da je filozofija jezika važna za analitičku filozofiju se podrazumeva, jer se smatra da bi se filozofski problemi prvo trebali razjasniti analizom jezika. Filozofi poput Fregea, Rasela i Vitgenstajna posvetili su zato puno vremena logičkim temeljima za jednu takvu analizu.[3]

Filozofija svakodnevnog jezika je deo filozofije jezika koja proučava svakodnevni jezik i koja nastoji da prouči prirodu samog jezika, kao i želju da uz pomoć znanja o funkcijama svakodnevnog jezika dobiju odgovori i na neke druge filozofske probleme poput morala i metafizike. Važni predstavnicu su J.L. Ostin i H. Pol Grajs.

Filozofija jezika unutar kontinentalne filozofije vodi poreklo od Ferdinanda de Sosira čiji projekt prema nekima pokazuje veliku sličnost s Fregovim. Filozofi kontinentalne filozofije Edmund Huserl,[4][5] Martin Hajdeger[6][7][8] i Žak Derida smatraju se važnim u okvirima filozofije jezika.

U kontinentalnoj filozofiji jezik se ne proučava kao posebna disciplina. Umesto toga, on je neraskidivi deo mnogih drugih oblasti mišljenja, kao što su fenomenologija, strukturna semiotika,[9] hermeneutika, egzistencijalizam, dekonstrukcija i kritička teorija.

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ „Philosophy of language”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 14. 11. 2018. 
  2. ^ Kordić, Snježana (1990). „Filozofija jezika i pragmatika” (PDF). Revija. Osijek. 30 (7): 97. ISSN 0034-6888. CROSBI 446878. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 10. 9. 2012. Приступљено 31. 7. 2019. 
  3. ^ „Philosophy of Language”. Internet Encyclopedia of Philosophy (на језику: енглески). Приступљено 22. 9. 2019. 
  4. ^ Cf. Smith, Barry (1989), „On the Origins of Analytic Philosophy” (PDF), Grazer Philosophische Studien, 34: 153—173 
  5. ^ See the quotes in Carlo Ierna, “Husserl’s Critique of Double Judgments”, in: Filip Mattens, editor, Meaning and Language: Phenomenological Perspectives, Phaenomenologica 187 (Dordrecht/Boston/London: Springer, 2008, pp. 50 f.
  6. ^ Käufer, Stephan (2. 7. 2011). „Review of Heidegger and Unconcealment: Truth, Language, and History” — преко Notre Dame Philosophical Reviews. 
  7. ^ Hemming, Laurence (2013). „7”. Heidegger and Marx : a productive dialogue over the language of humanism. Evanston, Ill: Northwestern University Press. ISBN 9780810128750. 
  8. ^ Farin, Ingo (2016). Reading Heidegger's "Black notebooks 1931--1941. Cambridge, Massachusetts London, England: The MIT Press. ISBN 9780262034012. 
  9. ^ David Kreps, Bergson, Complexity and Creative Emergence, Springer, 2015, pp. 92.

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди