Медвеђа шапа (биљка)

Медвеђа шапа
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
(нерангирано):	Asterids
Ред:	Apiales
Породица:	Apiaceae
Род:	Heracleum
Врста:	H. sphondylium
Биномно име
	Heracleum sphondylium; L.
Синоними
	Heracleum alpinum subsp. benearnense Rouy & E.G.Camus; Heracleum alpinum subsp. pyrenaicum (Lam.) Rouy & E.G. Camus; Heracleum alpinum var. pyrenaicum (Lam.) Pers.; Heracleum austriacum var. elegans Crantz; Heracleum ceretanum Sennen; Heracleum granatense Boiss.; Heracleum longifolium Jacq.; Heracleum montanum Schleich. ex Gaudin; Heracleum panaces sensu Lange; Heracleum pyrenaicum Lam.; Heracleum setosum var. granatense (Boiss.) Rouy & E.G. Camus; Heracleum setosum Lapeyr.; Heracleum sibiricum subsp. longifolium (Jacq.) Arcang.;

Heracleum sphondylium, у народу позната као „медвеђа шапа”, зељаста је вишегодишња или двогодишња биљка, из породице Apiaceae у коју још спадају: коморач (Foeniculum vulgare), ливадска крбуљица (Anthriscus sylvestris), седмолист (Aegopodium podagraria) и дивовски свињски коров (Heracleum mantegazzianum). Расте на територији Европе и Азије.^[1] Биљке из породице Apiaceae називају се штитаре, јер поседују карактеристичне цвасти у облику штита. Северноамеричка врста Heracleum maximum понекад се наводи као подврста H. sphondylium.

Етимологија уреди

Име рода Heracleum потиче од грчког имена Herákleion, а односи се на митолошког хероја Херакла, са епитетом sphondylium, у значењу „кичмењак”, што се односи на облик биљке.

Опис уреди

Приказ цветова H. sphondylium

Heracleum sphondylium достиже 50 до 120 cm у висину, а највише до 2 m. Из великих ризоматичних коренова расте назубљено, шупље стабло са ситним чекињама. Листови достижу дужину од пола метра. Они су перасто сложени, длакави, назубљени и подељени на 3 до 5 сегмената.

Ова биљка има ружичасте или беле цветове са 5 латица. Они су распоређени у велике штитове са око 20 cm у пречнику. Периферни цветови имају радијалну симетрију. Цветање се обично одвија између јуна и октобра.

Биљке штитаре имају раван врх и спољашње латице су увећане.^[2]

Цветове опрашују инсекти, као што су осе и муве.^[3]

Употреба уреди

Ове биљке имају евроазијску дистрибутацију, и успева ју свуда, од целе Европе до северне Африке.

Источноевропске државе, а посебно Румунија, користе ову биљку у сврху поспешивања потенције, као и лечења гинеколошких и плодних проблема и импотенције. Такође се некада препоручује код лечења епилепсије. Међутим, не постоје никакви клинички докази који би доказали успешно лечење ових проблема.

Станиште уреди

Ова биљка је често виђена на ливадама, поред пута, у долинама и шумама. Преферира влажно земљиште, богато азотом.^[2]

Подврсте уреди

Ова врста представља велики број варијетета у карактеристикама. У Европи постоји 8 подврста:

H. sphondylium subsp. chloranthum (Borbás) Neumayer
H. sphondylium subsp. elegans (Crantz) Schübl. & G. Martens
H. sphondylium subsp. glabrum (Huth) Holub
H. sphondylium subsp. orsinii (Guss.) H. Neumayer
H. sphondylium subsp. pyrenaicum (Lam.) Bonnier & Layens
H. sphondylium subsp. sibiricum (L.) Simonk.
H. sphondylium subsp. sphondylium
H. sphondylium subsp. trachycarpum (Soják) Holub

Референце уреди

^ „Heracleum sphondylium”. Natural Resources Conservation Service PLANTS Database. USDA. Приступљено 20. 11. 2016.
^ ^а ^б Parnell, J. and Curtis, Y.: Webb's An Irish Flora. . Cork University Press. 2012. ISBN 978-185918-4783.
^ Van Der Kooi, C. J.; Pen, I.; Staal, M.; Stavenga, D. G.; Elzenga, J. T. M. (2015). „Competition for pollinators and intra-communal spectral dissimilarity of flowers” (PDF). Plant Biology. 18: 56. doi:10.1111/plb.12328.

Литература уреди

Pignatti S. - Flora d'Italia – Edagricole – 1982, Vol. II, pag. 237
Tutin, T. G. & al. (ed.) (1968). Flora Europaea. (vol.2) Cambridge University Press, Cambridge. [p.365]

Спољашње везе уреди

Biolib
Plants.USDA Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2011)

[1] „Heracleum sphondylium”. Natural Resources Conservation Service PLANTS Database. USDA. Приступљено 20. 11. 2016.

[Parnell-2] а ^б Parnell, J. and Curtis, Y.: Webb's An Irish Flora. . Cork University Press. 2012. ISBN 978-185918-4783.

[3] Van Der Kooi, C. J.; Pen, I.; Staal, M.; Stavenga, D. G.; Elzenga, J. T. M. (2015). „Competition for pollinators and intra-communal spectral dissimilarity of flowers” (PDF). Plant Biology. 18: 56. doi:10.1111/plb.12328.

[1]

[2]

[3]