Отворите главни мени
Instinktivno ponašanje otresanja vode iz mokrog krzna
Beba kožaste kornjače instinktivno bira put do otvorenog okeana

Instinkt ili urođeno ponašanje je nasledna sklonost živih organizama prema određenom kompleksu ponašanja. Najjednostavniji primer instinktivnog ponašanja je obrazac fiksne akcije, u kojoj je vrlo kratki do srednje dug sled radnji, bez varijacija, koje se obavljaju kao odgovor na jasno definirane stimulanse.

Bilo koje ponašanje je instinktivno ako se obavlja bez osnova prethodnog iskustva (koje je u vezi sa učenjem), odakle potiče izraz urođenih bioloških faktora. Mladi morske kornjače, tek izleženi na plaži, automatski će se kretati prema okeanu. Kengur se penje u torbicu svoje majke na kojoj se rodio. Pčele komuniciraju plesom u pravcu izvora hrane bez formalne instrukcije. Ostali primeri uključuju životinjske borbe, ponašanje udvaranja, interne funkcije bega, gradnju gnezda.[1][2][3][4]

Instinkti su urođeni složeni obrasci ponašanja mladunaca, koji postoje kod većine pripadnika vrste, a treba ih razlikovati od refleksa, koji su jednostavni odgovori organizma na određeni podsticaj, kao što su kontrakcije zenica u odgovoru na jaku svetlost ili grčevito kretanje potkoljenice kada se udari tetiva kolena. Odsustvo voljnog kapaciteta ne sme se mešati sa nemogućnošću menjanja fiksnog obrasca akcije. Na primer, ljudi mogu biti u mogućnosti da modifikuju obrazac stimulisane fiksne akcije po svesnom prepoznavanju momenta aktiviranja i jednostavno da prestanu da to rade, a životinje bez dovoljno jakog voljnog kapaciteta možda neće biti u mogućnosti da se odvoje od fiksnog obrasca delovanja, koji je jednom aktiviran.[5] Uloga nagona u određivanju ponašanja životinja varira od vrste do vrste. Što je složeniji nervni sistem životinje, to je veća uloga moždane kore i socijalnog učenja, a instinkti igraju manju ulogu. Poređenje između krokodila i slona ilustruje kako sisari, na primer, u velikoj meri zavise od socijalnog učenja. Lavice i šimpanze koje su odrastale u zoološkim vrtovima daleko od mesta rođenja majke najčešće odbijaju svoje potomstvo, jer nisu naučile veštine materinstva. To nije slučaj sa jednostavnijim vrstama kao što su gmizavci.[6]

U svakodnevnom govoru, reč instinkt se često koristi da se odnosi na intuiciju ili čak vidovitost.

IstorijaУреди

BiologijaУреди

Žan Anri Fabr, entomolog, smatra da je instinktivno svako ponašanje za čije obavljanje nije potrebna spoznaja ili svest. Fabreova inspiracija bila je njegova intenzivna studija insekata, čije su ponašanje neki pogrešno smatrali fiksnim i da nisu oblik uticaja na životnu sredinu.[7] Instinkt kao koncept je pao u nemilost u 1920-im sa rastom biheviorizma, mislioci kao što je B. F. Skiner, smatrali su da je najznačajnije ponašanje ono koje je naučeno. Uverenja, kao što je Fabrovo, da je većina ponašanja jednostavno refleksivna, takođe se pokazalo kao previše pojednostavljeno objašnjenje složenih emocijskih i socijalnih ponašanja ljudskih bića.[6]

Interes za urođeno ponašanja ponovo je porastao u 1950-im, sa radom Konrada Lorenca i Nikolasa Tinbergena, koji su napravili razliku između instinkta i naučenog ponašanja. Moderno razumevanje instinktivnog ponašanja kod životinja mnogo duguje njihovom radu. Na primer, postoji osetljiv period za ptice u kojem je uči identitet majke. Konrad Lorenz je imao slavni primer imprintiranja guske na čizme. Nakon toga je guska pratika sve one koji su imali čizme.

PsihologijaУреди

Izraz „instinkt” u psihologiji je prvi put upotrebljen u 1870. godine, prema Vilhelmu Vuntu. Po završetku 19. veka, većina ponavljajućih ponašanja se smatra instinktivnim. U istraživanju literature u to vreme, jedan istraživač je opisivao 4.000 ljudskih „instinkata”, primenjujći ovu oznaku na svako ponašanje koje se ponavlja. Kako je istraživanje postalo rigoroznije i sa bolje definisanim uslovima, instinkt, kao objašnjenje za ljudsko ponašanje postao je manje uobičajen. Na konferenciji 1960. godine, kojoj je predsedavao Frank Bič, pionir u polju komparativne psihologije, a kojoj su prisustvovali autoriteti u tom polju, termin instinkt je ograničen u pogledu njegove primene. Tokom 1960-ih i 1970-ih, udžbenici i dalje sadrže neke rasprave nagona u odnosu na ljudsko ponašanje. Do 2000. godine, pregled 12 najboljih udžbenika uvoda u psihologiju otkrio je samo jednu referencu za instinkte, i to je bilo u vezi sa uputstvima Sigmunda Frojda. U tom smislu, čini se da su instinkti postali suvišni u pokušaju da se shvati ljudsko psihološko ponašanje.

Psiholog Abraham Maslov je tvrdio da ljudi više nemaju instinkte, jer imaju mogućnost da ih nadjačaju u određenim situacijama. On je smatrao da se ono što se zove instinkt često neprecizno definiše.

Knjiga Instinkt (1961.) uspostavila niz kriterijuma koji razlikuju instinktivno od drugih obrazaca ponašanja. Da bi se smatrati nagonskim, ponašanje mora biti:

  • a) automatsko,
  • b) neodoljivo,
  • c) ispoljeno u nekom trenutku razvoja,
  • d) izazvano nekimm događajem u okolini,
  • e) prisutno kod svakog pripadnika vrste,
  • f) nemodifikujuće
  • g) bez potrebe uvežbavanja (iako organizam može da profitira od iskustva i do tog stupnja ponašanje je moguće modifikovati).[8]

U klasičnmoj piblikaciji iz 1972. godine,[9] psiholog Ričard Hernstajn odbacuje Fabrovo mišljenje o instinktu (vidi u odeljku o biologiji).

Nauke o ponašanjuУреди

U knjizi „Informacijsko ponašanje: Evolucijski instinkt” (engl. Information behavior: An Evolutionary Instinct, 2010, pp. 35–42), Amanda Spink primećuje da se „trenutno u nauci o ponašanju instinkt generalno shvata kao urođeni deo ponašanja koje se razvija bez ikakvog vežbanja ili obrazovanja kod ljudi”. Ona tvrdi da se stav da informacijsko ponašanje koje ima instinktivnu osnovu temelji na najnovijim razmišljanjima o ljudskom ponašanju. Nadalje, ona navodi da su „ponašanja kao što su kooperacija, seksualno ponašanje, odgoj dece i estetika isto tako viđena kao da su se razvila iz psiholoških mehanizama sa instinktivnom osnovom”.[10][11][12] Spink dodaje da Stiven Pinker slično tvrdi da je učenje jezika kod ljudi instinktivno, u svojoj knjizi „Instinkt jezika” (engl. The Language Instinct, 1994). Godine 1908, Vilijam Makdugal je pisao o „instinktu znatiželje” i vezanoj „emocija čuda”,[13] mada Spinkova knjiga to ne pominje.

RefleksiУреди

Primeri ponašanja koja ne zahtevaju svest uključuju mnoge reflekse. Podsticaj u refleksu ne zahteva moždanu aktivnost, ali umesto toga može se javiti u kičmenoj moždini, a kao poruka se onda prenosi nazad kroz telo, sledeći put pod nazivom refleksni luk. Refleksi su slični fiksnim obrazacima delovanja i u većini slučajeva refleksi zadovoljavaju kriterijume za FAP. Međutim, obrazac fiksne aktivnosti može se obraditi u mozgu, kao što je kod mužjaka gregoraca, instinktivna agresija prema svemu crvenom za vreme parenja. Primeri nagonskog ponašanja kod ljudi su mnogi od primitivnih refleksa, kao što je sisanje, ponašanje koja je prisutno kod sisara. Kod pacova je uočeno da se urođeni odgovori odnose na određene hemikalije, a ove hemikalije otkrivaju dva organa koji se nalaze u nosu: Jakobsonov organ (VNO) i glavni mirisni epitel.[14]

SazrevanjeУреди

Pojava nekih instinktivnih ponašanja zavisi od procesa sazrevanja. Na primer, obično se kaže da ptice „uče” da lete. Međutim, mlade ptice su eksperimentalno uzgajane u uređajima koji ih sprečavaju u pokretanju krila sve dok nisu dostigle doba u kojima njihova jata lete. Ove ptice su odmah i normalno odletele kada su puštene, što pokazuje da je njihov napredak rezultat neuromišićnog sazrevanja i da nije istinsko učenje.[15]

EvolucijaУреди

Primer instinkta je utiskivanje ili imprinting (uštampavanje).[16] To je kompleksan odgovor koji uključuje vizualne, auditivne i mirisne signale u okruženju okolnih organizma. U nekim slučajevima, imprinting se vezuje potomke za roditelja, što je reprodukcijska korist za opstanak potomka.[17][18] Ako potomstvo ima vezanost za roditelja, to je veća verovatnoća da će ostati u blizini pod roditeljskom zaštitom. Vezanom potomstvu su veće šanse da uče iz roditeljskih figura kada je interakcija bliska. Reprodukcijske prednosti su pokretačka snaga na kojoj počiva prirodno odabiranje.

Životno okruženje je važan faktor u tome kako urođeno ponašanje evoluira. Hipoteza Majkla Makola, pozitivnog psihologa, objašnjava da okruženje igra ključnu ulogu u ljudskom ponašanju, kao što su oprost i osveta. Ova hipoteza teoretizira da je raznim društvenim sredinama rasprostranjen isti povod koji izazva ili oprost ili osvetu. Makolova teorija se odnosi i na njegovo viđenje o teoriji igara.[19] U strategiji milo za drago, saradnja i osvete se mogu porediti sa oprostom i osvetom. Izbor između dva rešenja može biti koristan ili štetan, zavisno od toga šta partnerski organizam bira. Iako ovaj psihološki primer teorije igara nema snagu kao direktno merljivi rezultati, on priža zanimljivu teoriju jedinstvenih misli. Sa više biološkog stanovišta, limbni sistem je glavni kontrolni prostor za odgovor na određene stimulanse, koji uključuje različite instinktivno ponašanje. Limbni sistem obrađuje vanjske stimulanse koji se odnose na emocije, društvene aktivnosti i motivaciju, koji propagiraju odgovor u ponašanju. Neka ponašanja uključuju majčinsku brigu, agresiju, odbranu i društvenu hijerarhiju. Ova ponašanja su pod uticajem senzornih informacija: vida, zvuka, dodira i mirisa.

Unutar strukture limbičkog sistema, postoje različita mesta na kojima se moglo uticati na evoluciju ili do toga može doći u budućnosti.[14] Na primer, mnogi glodari imaju receptore u vomerskonosnom organu koji su izričito namenjeni za stimulanse predatora, a koji se posebno odnose na pojedine vrste glodara. Prijem predatorskog stimulansa obično stvara odgovor odbrane ili straha. Parenje kod pacova sledi sličan mehanizam. Vomeronazalni organ i glavni mirisni epitel, koji se zajedno zovu mirisni sistem, otkrivaju feromone suprotnog pola. Ovi signali se šalju na medijalni deo amigdale, koji raspršuje signal na različite delove mozga. Putevi koji su uključeni u urođeno kolo su izuzetno specijalizovani i specifični. U ovaj složen proces su uključeni razni organi i senzorni receptori.[14]

Instinkt je fenomen koji se može istražiti iz mnoštva uglova, kao što su genetika, limbni sistem, nervni putevi i okolina. Postoje nivoi instinkta po molekulskim grupama jedinki koji se mogu dobro proučavati. Izuzetno specijalizovani sistemi su evoluirali da stvore jedinke koje pokazuju ponašanje bez učenja. Urođeno ponašanje je važan i zanimljiv aspekt biološkog sveta, sa kojim ljudi dolaze u svakodnervni kontakt.

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ A., Campbell N.; et al. (2008). Biology (8th изд.). Person International Edition, San Francisco. ISBN 978-0-321-53616-7. 
  2. ^ Šoljan; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  3. ^ Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје |last2= у Authors list (помоћ)
  4. ^ Hadžiselimović; Maslić E. (2001). Biologija 8. Sarajevo: Svjetlost. ISBN 978-9958-10-396-4.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  5. ^ Lorenz, Konrad (1977). Behind the Mirror: A Search for a Natural History of Human Knowledge. New York: Harcourt Brace Jovanovich. ISBN 978-0-15-111699-7. 
  6. 6,0 6,1 Maslić (1999). Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo. ISBN 978-9958-21-091-4.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  7. ^ Raffles, Hugh (2010). Insectopedia. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42386-4. 
  8. ^ Mandal, F. B. (2010). Textbook of Animal Behaviour. PHI Learning. стр. 47. ISBN 978-81-203-4035-0. 
  9. ^ Harrnstein, R. J. (1972). „Nature as Nurture: Behaviorism and the Instinct Doctrine”. Behaviorism. 1 (1): 23—52. JSTOR 27758791. 
  10. ^ Buss, D. (2008). Evolutionary psychology: The new science of the mind (3rd изд.). Boston: Allyn & Bacon. 
  11. ^ Dickens, W. T.; Cohen, J. L.. (2003). Instinct and choice: A framework for analysis. In C. Garcia Coll (Ed.), Nature and nurture: The complex interplay of genetic and environmental influences on human behavior and development. Mahwah, NJ: Erlbaum. 
  12. ^ Geary, D. C. (2004). The origin of mind: Evolution of brain, cognition, and general intelligence. Washington, DC: American Psychological Association. 
  13. ^ McDougall, W. (1928). An Introduction to Social Psychology, 21st edition, Methuen & Co. Ltd, London, p. xxii.
  14. 14,0 14,1 14,2 Sokolowski, Katie (2012). "Wired for behaviors: from development to function of innate limbic system circuitry". Frontiers in molecular neuroscience (1662—5099), 5, p. 55.
  15. ^ Campbell, Neil A.; Reece, Jane B. (2002). Biology (6th изд.). San Francisco: Addison Wesley. ISBN 978-0-201-75054-6. 
  16. ^ Blumberg, Mark S. (2017). „Development evolving:The origins and meanings of instinct”. Wiley Interdisciplinary Reviews: Cognitive Science. 8 (1–2): e1371. ISSN 1939-5078. PMC 5182125 . PMID 27906515. doi:10.1002/wcs.1371. 
  17. ^ Jaynes, Julian (1957). „Imprinting: The interaction of learned and innate behavior: II. The critical period”. Journal of Comparative and Physiological Psychology. 50 (1): 6—10. PMID 13406129. doi:10.1037/h0044716. 
  18. ^ Kim, Young-Joon; Žitňan, Dušan; Galizia, C. Giovanni; Cho, Kook-Ho; Adams, Michael E. (2006). „A Command Chemical Triggers an Innate Behavior by Sequential Activation of Multiple Peptidergic Ensembles”. Current Biology. 16 (14): 1395—1407. PMID 16860738. doi:10.1016/j.cub.2006.06.027. 
  19. ^ Hogan, Michael (2010). „Beyond revenge: The evolution of the forgiveness instinct, by Michael Mc Cullough”. The Journal of Positive Psychology. 5: 97—100. doi:10.1080/17439760903509614. 

LiteraturaУреди

  • Buss, D. (2008). Evolutionary psychology: The new science of the mind (3rd изд.). Boston: Allyn & Bacon. 

Spoljašnje vezeУреди