Ivan Duknović (Vinišće, 1440. – 1509.) poznat pod pseudonimima Ioannes Dalmata, Giovanni da Trau bio je jedan od najvećih hrvatskih vajara iz perioda renesanse, koji je stekao i svetsku slavu, nakon što je najveća dela izradio u Italiji i Mađarskoj.[1]

Ivan Dunković
Датум рођења1440.
Место рођењаVinišće
Hrvatska
Датум смрти1509.(1509-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (68/69 год.)
Правац/традицијаrenesansa

Život i karijeraУреди

Rođen je u Vinišću, na brdu zvanom Orihovica 1440. godine. Rodna kuća mu je bila blizu kamenoloma Voluje iz kojih se uzimao kamen za trogirsku katedralu, i u kome je najverovatnije klesarski zanat izučio radeći s ocem Stjepanom, koji je bio protomajstor trogirskih kamenorezaca i graditelj zvonika trogirske katedrale. Međutim ko su mu bili učitelji vajarstva do danas nije poznato.[2]

Boravak u Italiji

Sa dvadeset godina (oko 1460) otišao je u Italiju u kojoj je nastavio umetničko školovanje. U Rimu je stupio u službu kardinala Pietra Barboa (kasnije papе Pavao II), i na širem području Rima stvarao više od dvadeset godina. Kao zreo majstor bio je spreman i sposoban za vrlo vredne narudžbine, jer se uklapao u vrhove tamošnjega renesansnoga vajarstva.[3]

 
Reljefna pala oltara iz pavlinske crkve u Diošđeru
 
Kip anđela (putta) grbonoše, za istočni portal palate Ćipiko u Trogiru (1480)

Nakon mukotrpnog rada u Italiji Ivan je stekao slavu jednog od vodećih vajara, za izradu renesansnih nadgrobnih spomenika.

Boravak u Ugarskoj

Oko 1486. godine Duknović odlazi u Ugarsku na poziv tadašnjeg kralja Matije Korvina. Kao kraljev vajar, proširuje tematiku rad i radi na uređenju Kraljevske palate u Višegradu.

Iako su Duknovićeva dala iz vrema boravka u Ugarskoj stradala već u prvim najezdama Turaka, figuralna fontana Herakla s lernejskom hidrom i kruna izvora iz kraljevske vile u mađarskom Višegradu kao i reljefna pala oltara iz pavlinske crkve u Diošđeru potvrđuju njegov visoki umetnički izraz.

Zbog njegovih zasluga za prenošenje duha italijanske renesanse u oblast Dunava i za unapređivanje umetnosti u tim krajevima, Duknovića se dopao Kralju Matiji koji ga je nagradio plemićkim zvanjem, i dodelom feudalnog dvorca Majkovec u Hrvatskoj. Smatra se da je u tom istorijskom razdoblju Dukanović portretisao ugledne ličnosti iz humanističkoga kruga, a pripisuje mu se i izrada niza plitkoreljefnih portreta, koji se dana čuvaju po evropskim muzejima, uključujući fragmente nadgrobne ploče biskupa Baratina, koja se danas čuva u muzeju u Zagrebu.

Veza sa Trogirom

Iako je najveći deo živora stvarao umetnička dela u inostrtanstvu, sve vreme je održavao veze sa zavičajem. Iz tih veza sa rodnim gradom nastala su sledeća dela:

  • dve statue (Svetog Ivana i Svetog Tome), za kapelu trogirskog zaštitnika Svetog Ivana
  • kip anđela (putta) grbonoše, za istočni portal palate Ćipiko.
  • četiri kipa u Trogiru i na ostrvu Čiovu.

Navedeni radovi smatraju se najboljim delima zrelog renesansnog vajarstva u Hrvatskoj.

Poslednji dani u Veneciji

Pošto su Dubrovčani odbili da ga prime u službu, Dunković je zadnje godine života proveo u Veneciji, u kojoj je 1498. godine prihvatio vajanje monumentalnoga oltara Svetog Marka (sa 17 figura), ali ga nije završio, a ono što je stvorio nije očuvano. Iz tog periode potiče izražajni reljef Blažene Device Marije u padovanskomu muzeju i poprsje A. Zena u muzeju Correr. Zadnji svoj rad, grobnicu Blaženoga G. Gianellija, Duknović je pred smrt 1509. ostavio u katedrali u Ankoni.[4]

Deo skulptura Ivana Duknović iz italijanskog perioda

Umentničko stvaralaštvoУреди

Doprinos razvoju renesansne umetnosti u ItalijiУреди

Nakon što je u prvim radovima iskazo svoje umeće Ivan Dunković je iako jako mlad vajar, u Rimu je izradio dva portala na Venecijanskoj palati, skulpture za monumentalnu grobnicu pape Pavla II u bazilici Svetog Petra (koja je sada demontirana a smatra se najvećom ikad izgrađenom grobnicom u Rimu).

Svojim vajarskim delima Dunković ne samo da je zauzeo visok položaj u ukupnomu razvoju renesansne skulpture, već se ubraja među najznačajnije strane umetnike koji, ne samo da su dali svoj doprinos italijanskoj umetnosti, već i svojim iskustvom obogatili i kulturnu baštinu Hrvatske.

Figuralna fontana Herakla s lernejskom hidromУреди

U dvorištu Kraljevske palate u Višegradu u Mađarskoj, danas se nalazi kopija fontane od crvenog mermera pod nazivom „Figuralna fontana Herakla s lernejskom hidrom”, Dunkovićevo delo, koji je nastalo oko 1485. godine kada je on boravio u Ugarskoj na dvoru Matije Korvina. Izradom fontane on je proširio tematiku svog dotadašnjeg rada.[5]

Replika figuralne fontane Herakla s lernejskom hidrom u Kraljevskoj palati u Višegradu
Zanimljivost

U stara vremena, na banketim i večernim druženjima, iz fontane Herakla s lernejskom hidrom je umesto vode teklo penušavo vino, koje su pili gosti kraljevskog para, Mateaša i Beatrise.

PriznanjaУреди

Njegova dela danas se čuvaju u Luvru i Vatikanskim muzejima, a u rodnom Trogiru odnedavno je izložena stalna postavka njegovih radova u Muzeju grada Trogira.

Vidi jošУреди

IzvoriУреди

  1. ^ Rosić, Dunja. „Ivan Dunković”. www.nova-akropola.com. Nova Akropola. Приступљено 7. 4. 2020. 
  2. ^ „Duknović, Ivan”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 8. 4. 2020. 
  3. ^ Babić, I. (2012.a), Figurativni principi Ivana Duknovića, Radovi IPU 36, 73-82
  4. ^ Orlić, Krsto. „Ivan Duknović, hrvatski kipar čija je Bogorodica s djetetom 'čuvala' grobove budućih svetaca”. www.laudato.hr. Приступљено 8. 4. 2020. 
  5. ^ „Sights of Visegrad - The Royal Palace”. www.visegrad.hu. Приступљено 8. 4. 2020. 

Spoljašnje vezeУреди

  Mediji vezani za članak Ivan Dunković na Vikimedijinoj ostavi