Kralj Džon (engl. King John; pun naziv dela Život i smrt kralja Džona, engl. The Life and Death of King John) je istorijski komad Vilijama Šekspira koji na dramatičan način prikazuje vladavinu Džona, kralja Engleske, sina Henrija II i Eleonore Akvitanske. Smatra se da je napisan sredinom 1590-ih ali nije bio objavljen sve do objavljivanja Prvog folija 1623. godine.[1]

Shakespeare's King John at Drury Lane Theatre.jpg
Настанак
Ориг. насловKing John
АуторVilijam Šekspir
ЗемљаKraljevstvo Engleska
Језикengleski
Садржај
Жанрkomedija
Место и/или
време радње

Lonon
Издавање
Издавање1623.
Спољашње везе
Ориг. текст[King John] грешка: {{lang}}: недостаје ознака језика (помоћ) ( Викизворник)

Pozorišno igranje i filmske adaptacijeУреди

Nisu sačuvani podaci kada je predstava prvi put odigrana. Prvi sačuvani dokumenti odnose se na predstavu koja je 1737. godine igrana u Kraljevskom pozorištu Druri Lejn. U periodu Jakobitskog ustanaka 1745. godine, urađena je još jedna adaptacija u režiji Dejvida Garikai i Kolej Kibert u koprodukciji Pozorišta Druri Lejn i Kraljevske opere. Producent Čarls Kemberl je u svom komadu iz 1823. godine, uložio je velike napore kako bi prikazao istorijsku tačnost i tradiciju XIX veka Šekspirovog dela. Ostale uspešne produkcije bile su adaptacije Vilijama Čarlsa Mekredija iz 1842. i Čarlsa Kena iz 1846. godine. Tokom XX veka, Šekspirova dela su ponovo vraćena na pozorišnu scenu. Godine 1915.[2] Kralj Džon igran je na Brodveju.

U viktorijansko doba, Kralj Džon je bio jedan on od Šekspirovih najčešće igranih komada, delimično i zbog toga što su spletke i dramski zapleti iz komada bili odgovarajući viktorijanskoj publici. Međutim, nakon ovog perioda, predstavi je naglo opala popularnosti i to je rezultiralo da je Kralj Džon jedno od najmanje poznato Šekspirovo delo. Na Brodveju je počekom XX veka bilo samo četiri prikazivanja. Osnivanjem Šekspirovog festivala u Stratfordu,[3] komad se ponovo vratio na scenu gde je od 1953. do 2014. odigran pet puta.

Godine 1899. snimljen je nemi film koji se zasniva na pozorišnoj predstavi. Kratak film bazira se na smrti Kralja Džona i obrađuje peti čin predstave. Ovo je ujedno i najstarije sačuvana filmska adaptacija nekog Šekspirovog dela. Predstava je još dva puta adaptirana za televizijsku ekranizaciju 1951. i 1984. godine u okviru BBC serijala posvećenom Šekspiru.[4]

Vreme i tekstУреди

Tačan datum kompozicije nije poznat ali smatra se da je Kralj Džon napisan oko 1587. godine, u periodu objavljivanja drugog izdanja Holingsonove hronologije na kojoj je Šekspir radio. Urednici edicije „The Oxford Shakespeare” izneli su zaključke da se u predstavi učestalo koristi redak vokabular,[5] da se upotrebljavaju kolokvijalizmi u stihovima[6] i da delo ima retko rimovanje.[7][8] Autori ove edicije smatraju da je delo nastalo 1596. godine, nakon Ričarda II i pre Henrija IV, deo I.[9]

Kralj Džon je jedno od dve Šekspirove drame koje su u celosti napisane u stihu. Druga drama je Ričard II.

IzvoriУреди

Kraljev komad je usko povezan sa istorijskom dramom „The Troublesome Reign of King John”,[10] anonimnog autora napisanog oko 1589. godine što je neka autore, kao što je Piter Aleksander, da zaključe da je Šekspirov komad napisan ranije.[а] Ove tvrdnje izneo je i Honigmen u svom elaboratu posvećenom drami Kralj Džon,[14] a kasnije i u monografiji o Šekspirovom uticaju na njegove savremenike iz 1982.[15] godine. Međutim većinsko mišljenje je da su ove tvrdnje netačne i da ne postoje dovoljno čvrsti dokazi.[16][17]

SinopsisУреди

Mesto dešavanja radnje: Engleska i Francuska.

Kralj Džon prima francuskog ambasadora koji, uz pretnju ratom, zahteva da se kralj odrekne prestola u korist svog nećaka Artura, za kojeg francuski kralj Filip smatra da je zakonski naslednik prestola.

Džon rešava spor o nasleđivanju između Roberta Fokanbridža i Filipa Kopilana, tokom kojeg postaje očigledno da je Filip nezakonit sin kralja Ričarda I. Kraljica Eunora, majka kralja Džona prepoznaje sličnosti između Ričarda i Džona i zagovara da se Džon odrekne zemlje Fokanbridž u zamenu za viteško mesto.

U Francuskoj, kralj Filip i njegove snage opkoljavaju grad Anžer koji se nalazi pod engleskom upravom i preti napadom ukoliko građani ne podrže Artura. Filipa podržava vojvoda od Austrije za kojeg se veruje da je ubio kralja Ričarda. Engleska vojska stiče i Eunora pregovara sa Arturovom majkom. Kraljevi Filip i Džon iznose svoje zahteve pred građane Anžera, ali gradski predstavnici iznose stav da će podržati zakonitog kralja ma ko god on bio.

Francuska i engleska vojska se sukobljavaju ali ni jedna strana ne pobeđuje. Obe vojske šalju svoje glasnike da proglase pobedu ali stanovnici Anžere i dalje odbijaju da priznaju pravo ni jednom kralju jer ni jedna vojska nije pobedila.

Kardinal Piter iz Pomfrita donosi poruku iz Rima gde optužuje Džona i govori mu da nema podršku pape. Džon odbija da se povuče sa prestola. Piter obećava svoju podršku Luju. Piter naglašava da je Filipova veza sa crkvom jača i čvršća.

LicaУреди

Uloga Opis
KRALj DžON kralj Engleske
PRINC HENRI kraljev sin
ARTUR vojvoda od Bretanje, kraljev sinovac
GROF OD PEMBRUKA
GROF OD ESEKSAv vrhovni sudija Engleske
GROF OD SOLZBERIJA
LORD BIGOT
HUBERT DE BURG
ROBERT FOKANBRIDž sin ser Roberta Fokanbridža
FIIP KOPILAN njegovpolubrat
DžEMS GARNI sluga ledi Fokanbridž
PITER IZ POMFRITA prorok
FILIP kralj Francuske
LUJ dofen
LIMOŽ vojvoda od Austrije
KARDINAL PANDULF papin zaslanik
MELEN francuski lord
ŠATIJONv francuski ambasador na engleskom dvoru
KRALjICA EUNORA majka ralja Džona
KONSTANCA Arturova majka
BLANKA sestričinakrcdjaDžona
LEDI FOKANBRIDž
LORDOVI, GRADANI
ANŽERA, ŠERIF, GLASNICI,
OFICIRI, VOJNICI, PRATIOCI

NapomeneУреди

  1. ^ Alexander (1929),[11] [12] [13]

ReferenceУреди

  1. ^ William Shakespeare. King John. Arden Shakespeare Third Series edited by Jesse M. Lander and J.J.M. Tobin, Bloomsbury, 2018, 65–102
  2. ^ League, The Broadway. „King John – Broadway Show”. www.ibdb.com. Приступљено 21. 3. 2018. 
  3. ^ Stratford Shakespeare Festival production history
  4. ^ Holderness (2002), стр. 23.
  5. ^ Wells (1987), стр. 100.
  6. ^ Wells (1987), стр. 101.
  7. ^ Wells (1987), стр. 107.
  8. ^ Braunmuller (2008), стр. 2.
  9. ^ Wells (1987), стр. 119.
  10. ^ Tillyard (1956), стр. 216.
  11. ^ Alexander (1929), стр. 201 ff.
  12. ^ Honigmann (1983), стр. 56.
  13. ^ Alexander (1961), стр. 85.
  14. ^ Honigmann (1965), стр. xviii ff..
  15. ^ Honigmann (1983), стр. 56–90.
  16. ^ Muir (1977), стр. 78–85.
  17. ^ Braunmuller (2008), стр. 12.

LiteraturaУреди

  • Alexander, Peter (1929). Shakespeare's "Henry VI" and "Richard III". Cambridge. 
  • Alexander, Peter (1961). Shakespeare's Life and Art. New York University Press. 
  • Dickson, Andrew (2009). Staines, Joe, ур. The rough guide to Shakespeare. Rough Guides (2nd изд.). London. ISBN 978-1-85828-443-9. 
  • Jowett, John; Montgomery, William; Taylor, Gary; Wells, Stanley, ур. (2005) [1986]. The Oxford Shakespeare: The Complete Works  (2nd изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-926718-9. 
  • Holderness, Graham; McCullough, Christopher (2002) [1986]. „Shakespeare on the Screen: A Selective Filmography”. Ур.: Wells, Stanley. Shakespeare Survey. 39. Cambridge University Press. ISBN 0-521-52377-X. 
  • Honigmann, E. A. J. (1983) [1982]. Shakespeare's Impact on his Contemporaries. Hong Kong: The Macmillan Press Ltd. ISBN 0-333-26938-1. 
  • Hunter, G. K. (1997). English Drama 1586–1642: the age of Shakespeare . The Oxford history of English Literature. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-812213-6. 
  • McMillin, Scott; MacLean, Sally-Beth (1999) [1998]. The Queen's Men and their plays. Cambridge University Press. ISBN 0-521-59427-8. 
  • Muir, Kenneth (1977). The Sources of Shakespeare's Plays. London: Methuen & Co Ltd. ISBN 0-416-56270-1. 
  • Shakespeare, William (1965) [1954]. Honigmann, E. A. J., ур. King John. Welwyn Garden City: Methuen & Co Ltd. 
  • Shakespeare, William (1990). Beaurline, L. A., ур. King John (The New Cambridge Shakespeare). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29387-7. 
  • Shakespeare, William (2008) [1989]. Braunmuller, A. R., ур. The life and death of King John. Oxford World's Classics. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953714-3. 
  • Tillyard, E. M. W. (1956) [1944]. Shakespeare's History Plays. London: Chatto & Windus. 
  • Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John; Montgomery, William (1987). William Shakespeare: a textual companion . New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-812914-9. 


Spoljašnje vezeУреди