Leš ili kadaver je mrtvo ljudsko telo koje koriste studenti medicine, lekari i drugi naučnici za proučavanje anatomije,[1] identifikovanje mesta bolesti, utvrđivanje uzroka smrti i obezbeđivanje tkiva za korigovanje defekata živih ljudskih bića. Studenti u medicinskoj školi proučavaju i seciraju kadavere u okviru svog obrazovanja. Osim njih u izvesnom smislu kadavere proučavaju arheolozi i umetnici.[2]

Izraz kadaver se koristi na sudovima za označavanje mrtvog tela, kao i od strane spasilačkih timova koji vrše potrage za telima osoba zahvaćenih prirodnim katastrofama. Reč dolazi od latinske reči cadere („pasti”). Trupni transplantat (koji se takođe naziva i „postmortem graft”) je presađivanje tkiva sa mrtvog tela na živog čoveka kako bi se korigovao defekat ili sakaćenje. Mrtva tela se mogu koristit za određivanje njihovog stupnja raspadanja, što je koristno pri utvrđivanju dužine perioda tokom koga je telo bilo mrtvo.[3]

Leševi su korišćeni u umetnosti za tačnije prikazivanje ljudskog tela na slikama i crtežima.[4]

Ljudska dekompozicijaУреди

 
Kadaver u frižideru u Departmanu forenzičke medicine u Nemačkoj

Razmatranje različitih faza dekompozicije može pomoći u utvrđivanju koliko dugo je telo bilo mrtvo.

Stadijumi dekompozicijeУреди

  • Prva faza je autoliza, poznatija kao samovarenje, tokom koje se ćelije tela uništavaju dejstvom sopstvenih enzima za varenje. Međutim, ti se enzimi oslobađaju u ćelijama zbog prestanka aktivnih procesa u ćelijama, a ne kao aktivni proces. Drugim rečima, iako autoliza liči na aktivni proces varenja hranljivih materija od strane živih ćelija, mrtve ćelije se aktivno ne vare kao što se često tvrdi u popularnoj literaturi, a kao što sinonim autolize - samovarenje - naizgled implicira. Kao rezultat autolize stvara se tečnost koja prodire između slojeva kože i rezultira njenim ljuštenjem. U ovom stadijumu, muve (kada su prisutne) počinju da polažu jaja u otvore tela: oči, nozdrve, usta, uši, otvorene rane i druge otvore. Izležene larve (crvi) insekata naknadno prodiru pod kožu i počinju da konzumiraju telo.
  • Druga faza raspadanja je nadimanje. Bakterije u crevima počinju da razgrađuju tkiva u telu, oslobađajući gas koji se nakuplja u crevima, koji postaje zarobljen zbog ranog kolapsa tankog creva. Ova nadutost se javlja uglavnom u trbuhu, a ponekad i u ustima, jeziku i genitalijama. To se obično dešava oko druge nedelje raspadanja. Akumulacija i naduvavanje gasa se nastavlja se sve dok se telo ne razgradi u dovoljnoj meri da gas može izađe.
  • Treća faza je truljenje. To je poslednja i najduža faza. Truljenjem se veće strukture tela raspadaju, i tkiva se utečnjavaju. Digestivni organi, mozak i pluća se prvi raspadaju. U normalnim uslovima, ovi organi se ne mogu prepoznati nakon tri nedelje. Mišiće mogu jesti bakterije ili ih proždiru životinje. Na kraju, ponekad nakon nekoliko godina, preostaje samo kostur. U tlima bogatim kiselinama, kostur će se vremenom rastvoriti u svoje osnovne hemikalije.

Brzina raspadanja zavisi od mnogih faktora, uključujući temperaturu i okolinu. Što je okruženje toplije i vlažnije, to se telo brže razgrađuje.[5] Prisustvo životinja koje konzumiraju leš takođe će rezultirati izlaganjem kostura, dok one konzumiraju delove raspadajućeg tela.

IstorijaУреди

Istorija upotrebe mrtvih tela ispunjena je kontroverzama, naučnim dostignućima i novim otkrićima. Sve je počelo u drevnoj Grčkoj u 3. veku pne, sa dva lekara po imenu Herofil iz Halkidona i Erazistrat sa Keje.[6] Oni su praktikovali disekciju kadavera u Aleksandriji, i to je bilo dominantno sredstvo za proučavanje anatomije.[7] Nakon njihovog vremena, popularnost anatomske disekcije je opala, i nakon nekog vremena disekcija se više nije koristila. Ovaj pristup pe ponovo ušao u upotrebu tek u 12. veku, a postao je popularan u 17. veku i od tada se stalno koristi.[6]

 
Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa na Rembrandtovoj slici prikazuje lekciju anatomije u Amsterdamu 1632. godine

Iako su Herofil i Erazistrat imali odobrenja da koriste leševe za seciranje, ipak su postojali brojni tabui oko korišćenja kadavera u anatomske svrhe, a ti su se osećaji zadržali stotinama godina. Od vremena kada je anatomska disekcija stekla svoje korene u 3. veku pne do oko 18. veka bila je povezana sa besčašćem, nemoralom i neetičkim ponašanjem. Mnoga od ovih gledišta bila su uzrokovana religioznim verovanjima i estetskim tabuima,[7] i bila su duboko ukorenjena u poimanja javnosti i crkve. Kao što je gore pomenuto, seciranje mrtvaca ponovo se ustalilo oko 12. veka. U to vrema disekcija je još uvek smatrana nečasnom, ali nije bila zabranjena. Umesto toga, crkva je uspostavila određene odredbe za zabranjivanje i dozvoljavanje određenih postupaka. Ono što je bilo monumentalno za naučni napredak izdao je car Svetog rimskog carstva Fridrih II 1231. godine.[7] Ovom uredbom je navedeno da će se ljudsko telo secirati jednom svakih pet godina radi anatomskih studija, i zahtevalo se da prisustvuju svi koji su obučeni ili se trenutno bave medicinom ili hirurgijom.[7] Ovi događaji su ono što je dovelo do prve sankcionisane ljudske disekcije nakon 300 pne, a javno ju je izvodio Mondino de Luci.[7] Ovaj vremenski period stvorio je veliki entuzijazam u pogledu toga šta ljudska disekcija može da omogući nauci, i privukao je studente iz cele Evrope da započnu studije medicine.

ReferenceУреди

  1. ^ Hutton, Fiona (2006). „The working of the 1832 Anatomy Act in Oxford and Manchester”. Family & Community History. 9 (2): 125—139. doi:10.1179/175138106x146142. 
  2. ^ „Definition of Cadaver”. RxList (на језику: енглески). 
  3. ^ „Cadaver”. Academic Dictionaries and Encyclopedias (на језику: енглески). 
  4. ^ New Oxford Dictionary of English, 1999. cadaver Medicine: or poetic/literary: a cait.
  5. ^ „Decomposition – The Forensics Library”. aboutforensics.co.uk (на језику: енглески). 
  6. 6,0 6,1 Hulkower, Raphael (2011). From sacrilege to privilege: "the tale of body procurement for anatomical dissection in the United States". Albert Einstein College of Medicine. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Ghosh SK (septembar 2015). „Human cadaveric dissection: a historical account from ancient Greece to the modern era”. Anatomy & Cell Biology. 48 (3): 153—69. PMC 4582158 . PMID 26417475. doi:10.5115/acb.2015.48.3.153. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди