Miraš Dedeić
Miraš Dedeić (Ramovo Ždrijelo, Durmitor, 8. novembar 1938) jeste lider kanonski nepriznate vjerske zajednice (registrovane nevladine organizacije) Crnogorske pravoslavne crkve. Kao lider ove zajednice samozvano se tituliše kao Arhiepiskop Cetinjski i Mitropolit Crnogorski.[1] Sjedište kao poglavara NVO CPC mu se nalazi u Cetinju. Zamjenio je prvog samozvanog poglavara ove nepriznate vjerske zajednice, Antonija Abramovića koji je preminuo 1996. godine.[2]
| Miraš Dedeić | |
|---|---|
Miraš Dedeić | |
| Datum rođenja | 8. novembar 1938. |
| Mjesto rođenja | Durmitor Kraljevina Jugoslavija |
| Državljanstvo | Crna Gora |
| Obrazovanje | Teološki fakultet u Beogradu |
Devedesetih godina bio je istaknut po srpskim nacionalnim i rodoljubim izjavama i besjedama. Prije nego što je osnovana NVO CPC, Dedeić je bio svešteno lice u okviru kanonske Srpske pravoslavne crkve i Carigragske patrijaršije, odakle je trajno raščinjen. Njegovo javno djelovanje i nastupe prate kontroverze i izjave netrpeljivosti prema SPC i srpskom narodu.
BiografijaУреди
Dedeić je diplomirao na Teološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, potom bio suplent monaške škole u manastiru Ostrog. Završio je postdiplomske studije na Papskom orijentalnom institutu u Rimu 1973. godine, a potom pohađao Rusku duhovnu akademiju Svetoga Sergija u gradu Zagorsk. Radio je pri državnim arhivima u SFRJ, Sovjetskom Savezu i Italiji.
Rukopoložen je za mirskog pravoslavnog sveštenika Srpske pravoslavne crkve 1988. godine u Beču, u Crkvi Svete Trojice, od strane mitropolita Austrije i egzarha Italije i Mađarske, Hrizostoma, uz pratnju episkopa austrijskog Mihaila Hristopulisa, grčkog arhimandrita Svete gore, arhimandrita ruskog i bugarskog. Bio je pravoslavni paroh Carigradske patrijaršije u Rimu gdje je kasnije i proizveden u arhimandrita.[3] Početkom 1990ih, odlukom Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, zbog teških zloupotreba svešteničkog čina i mnogobrojnih kanonskih prestupa raščinjen je iz ove vjerske zajednice, te svoj rad nastavlja pri Vaseljenskoj patrijaršiji, predstavništvu za Italiju.
Za vrijeme svog rada u Rimu, Dedeić se često oglašavao u medijima, a kao deklarisani Srbin, svoje sljedbenike bi pozdravljao kao „djecu Svetoga Save i potomke kneza Lazara“. Tokom života u Rimu proslavljao je Vidovdan obeležavajući ga „akatistom svim srpskim svetima i pomen palim Srbima za slobodu i nacionalne vrednosti srpskog naroda".[4] Protivnici mu zamjeraju što bi često u tim oglašavanjima komentarisao i neka politička pitanja.
Njegov razvod 1994. godine i optužbe bivše supruge za preljubu bile su razlog da ga mitropolit Vaseljenske patrijaršije za Italiju, Spiridon stavi pod zabranu činodejstva. U pismu mitropolitu zagrebačko-ljubljanskom Jovanu (SPC) od 16. maja 1995. Dedeić je ovu suspenziju pravdao navodnim grčkim zamjeranjem, jer je organizovao „srpsku crkvenu opštinu u Rimu“, te mitropolita Jovana molio da ga primi nazad u SPC za parohijskog sveštenika.[5]
Budući odbijen, Dedeić pronalazi svoje mjesto u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, nevladinoj organizaciji osnovanoj 1993. godine od strane nacionalnih Crnogoraca, privrženih ideji crnogorske nezavisnosti. Uz pomoć sličnih nekanonskih pravoslavnih crkvenih organizacija iz Bugarske i Ukrajine (izopštenih od strane carigradskog patrijarha), u Crkvi Svete Paraskeve u Sofiji, Dedeić je 1998. godine, ustoličen za arhiepiskopa ove nekanonske vjerske zajednice. Hirotonisan je za episkopa od strane nepriznatog patrijarha bugarskog, Pimena i sedam samozvanih mitropolita i episkopa nepriznatog Alternativnog sinoda Bugarske pravoslavne crkve.
Na Cetinju, 31. oktobra 1998. godine, u društvu simpatizera CPC-a, Dedeić se proglasio za samozvanog mitropolita ove vjerske zajednice.[2][6]
Godine 2006. posjetio je Vukovar gdje je odao počast hrvatskim vojnicima i civilima poginulim u ratu.[7]
Tokom posjete Kotoru 2015. godine, građani su ga u znak protesta nazivali sotonom i ustašom. Tom prilikom Miraš je udario jednu stariju ženu u lice.[8]
Novembra 2022. svojim izjavama uvrijedio je pripadnike romske nacionalne zajednice u Crnoj Gori, zbog čega su romske organizacije zahtjevale njegovo zvanično izvinjenje.[9]
U svojim izjavama izražava izrazitu netrpeljivost prema kanonskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.[10]
Od njegove Crnogorske pravoslavne crkve (CPC-1993) se 2018. godine odvojila posebna Crnogorska pravoslavna crkva (2018) (CPC-2018).
ReferenceУреди
ReferenceУреди
- ^ „Mitropolit crnogorski”. Ustav Crnogorske pravoslavne crkve. Cetinje: Crnogorska pravoslavna crkva. 2009. стр. 9. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2017.
- ^ а б „Zvanični sajt organizacije”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008.
- ^ RTV: „Kotorska biskupija: Ne kažemo da je CPC nekanonska“, 5. novembar 2010.
- ^ ИН4С. „Маркуш: Како је распоп Мираш Дедеић прослављао Видовдан у Риму 1989. г. - ИН4С” (на језику: српски). Приступљено 2021-01-01.
- ^ Radio Sarajevo: Ko je, u stvari, mitropolit Mihailo, alias Miraš Dedeić Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2015), 5. novembar 2010. u 19:13
- ^ „Montenegro, religion”. Архивирано из оригинала 16. 1. 1997. г. Приступљено 18. 6. 2008.
- ^ „CPC i počast žrtvama Vukovara”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2023-01-06.
- ^ „Mitropolit udario ženu”. N1 (на језику: босански). 2015-09-10. Приступљено 2023-01-06.
- ^ „Miraš Dedeić uvredio romsku zajednicu u Crnoj Gori FOTO”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-08-06. Приступљено 2023-01-06.
- ^ Црква, Црногорска Православна (2022-09-27). „МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: СПЦ је секта унутар православља јер баштини светосавље и црквени национализам, морамо се ослободити окова шовинизма”. Црногорска Православна Црква | Званични веб сајт (на језику: српски). Приступљено 2023-01-06.
LiteraturaУреди
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс, Светигора.
- Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122.
- Раковић, Александар (2015). Срби и религијски интервенционизам 1991-2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије. Београд: Хришћански културни центар др Радован Биговић. Архивирано из оригинала 07. 10. 2019. г. Приступљено 07. 10. 2019.
- Раковић, Александар (2019). Црногорски сепаратизам (PDF). Београд: Catena mundi.[мртва веза]
- Тодоровић, Владица С. (2016). „Проблематика захтева за аутокефалном црквом у Црној Гори” (PDF). Теолошки погледи. 49 (2): 321—338. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 24. 05. 2019.
- Џомић, Велибор (2006). „Канонско-правни и државно-правни статус Митрополије црногорско-приморске”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 129—157.
- Џомић, Велибор (2008). Црногорска лажна црква. Нови Сад-Подгорица: Orpheus, Удружење књижевника Црне Горе.
Spoljašnje vezeУреди
- „Mitropolit crnogorski”. Ustav Crnogorske pravoslavne crkve. Cetinje: Crnogorska pravoslavna crkva. 2009. стр. 9. Архивирано из оригинала 31. 03. 2021. г. Приступљено 13. 4. 2017.
- in4s.net - Kako je raspop Miraš proslavljao Vidovdan