Nemačka filozofija, koja se ovde podrazumeva da je (1) filozofija na nemačkom jeziku ili (2) filozofija Nemaca, bila je izuzetno raznovrsna i centralna kako u analitičkoj tako i kontinentalnoj tradiciji u filozofiji vekovima, od Gotfrida Vilhelma Lajbnica preko Imanuela Kanta, Georga Vilhelma Fridriha Hegela, Artura Šopenhauera, Karla Marksa, Fridriha Ničea, Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna do suvremenih filozofa. Seren Kirkegor (danski filozof) često se uključuje u preglede nemačke (ili germanske) filozofije zbog velikog angažovanja sa nemačkim misliocima.[1][2][3][4]

17. vekУреди

LajbnicУреди

 
Lajbnic

Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646–1716) bio je filozof i matematičar koji je prvenstveno pisaon na latinskom i francuskom. Lajbnic, je zajeno da Rene Dekartom i Baruhom Spinozom, bio jedan od tri velika zastupnika racionalizma 17. veka. Lajbnic je takođe predvideo modernu logičku i analitičku filozofiju. Njegova filozofija se takođe osvrće na skolastičku tradiciju, u kojoj se zaključci dobijaju primenom razuma na prve principe ili apriornim definicijama, a ne na empirijskim dokazima.

Lajbnic je poznat po svom optimizmu - njegova Teodiceja[5] pokušava da opravda prividne nesavršenosti sveta tvrdeći da je optimalan među svim mogućim svetovima. On mora da je najbolji mogući i najbalansiraniji svet, jer ga je stvorio svemoćni i sveznajući Bog, koji ne bi odabrao da stvori nesavršen svet, da mu je bio poznat ili kad bi mogao postojati bolji svet. Zapravo, očigledni nedostaci koji se mogu prepoznati u ovom svetu moraju postojati u svakom mogućem svetu, jer bi u suprotnom Bog odabrao da stvori svet koji isključuje te mane.

Lajbnic je poznat i po svojoj teoriji o monadama, izloženoj u Monadologiji. Monade su u metafizičkom okruženju ono što su atomi fizičkom/fenomenološkom. One se takođe mogu uporediti sa korpuskulama Mehaničke filozofije Renea Dekarta i drugih. Monade su krajnji elementi univerzuma. Monade su „značajni oblici bića” sa sledećim svojstvima: one su večne, nerazdvojive, individualne, podložni sopstvenim zakonima, neinteraktivne, i svaka odražava ceo univerzum u unapred uspostavljenoj harmoniji (istorijski važan primer panpsihizma). Monade su centri sile; supstanca je sila, dok su prostor, materija i kretanje samo fenomenološke pojave.

18. vekУреди

VulfУреди

Kristijan Vulf (1679–1754) bio je najeminentniji nemački filozof između vremena Lajbnica i Kanta. Njegovo glavno dostignuće bio je potpuni opus gotovo svakog naučnog predmeta njegovog vremena, prikazan i razrađen prema njegovom demonstrativno-deduktivnom matematičkom metodu, koji možda predstavlja vrhunac prosvetiteljske racionalnosti u Nemačkoj.

Vulf je bio jedan od prvih koji je upotrebljavao nemački jezik u naučnoj nastavi i istraživanjima, mada je pisao i na latinskom, tako da je međunarodna publika mogla da prati njegove radove. On je utemeljitelj, između ostalog oblasti, ekonomije i javne uprave kao akademskih disciplina. On se naročito koncentrisao u tim oblastima, dajući savete o praktičnim pitanjima ljudima u vladi i naglašavajući profesionalnu prirodu univerzitetskog obrazovanja.

KantУреди

 
Imanuel Kant

Godine 1781, Imanuel Kant (1724–1804) objavio je svoju Kritiku čistog razuma, u kojoj pokušava da utvrdi šta možemo i ne možemo da saznamo koristeći se razumom nezavisno od svih iskustvava. Ukratko, došao je do zaključka da spoljašnji svet možemo da upoznamo putem iskustva, ali da je ono što o njemu možemo znati ograničeno limitirajućim pojmovima u kojima um može da razmišlja: ako stvari možemo shvatiti samo u smislu uzroka i efekta, tada možemo znati samo uzroke i posledice. Iz toga proizlazi da mi možemo znati formu svih mogućih iskustava nezavisno od svih iskustava, ali ništa drugo, kao i da svet nikada ne možemo spoznati sa „stanovišta nigde” i zato nikada ne možemo da upoznamo svet u celosti, ni putem razuma, niti iskustva.

Od objavljivanja njegove Kritike, Imanuel Kant se smatra jednim od najvećih uticaja u celoj zapadnoj filozofiji. Krajem 18. i početkom 19. veka jedna direktna linija uticaja Kanta je nemački idealizam.

Neokantijanstvo se u velikoj meri odnosi na oživljavanje tipa filozofije koju je objasnio Imanuel Kant i na Kantove interpretacije koje su pružili postkantovski filozofi kao što su Šopenhauer, Jakob Fridrih Friz i Johan Fridrih Herbart. Glavne ličnosti u neokantovskom pokretu, koji je započeo oko 1860-ih, uključuju Fridriha Alberta Langea i Hermana Kohena.

ReferenceУреди

  1. ^ Lowith, Karl. From Hegel to Nietzsche, 1991, p. 370-375.
  2. ^ Pinkard, Terry P. German philosophy, 1760-1860: the legacy of idealism, 2002, ch. 13.
  3. ^ Stewart, Jon B. Kierkegaard and his German contemporaries, 2007
  4. ^ Kenny, Anthony. Oxford Illustrated History of Western Philosophy, 2001, p.220-224.
  5. ^ Rutherford (1998) is a detailed scholarly study of Leibniz's theodicy.

LiteraturaУреди

  • Karl Ameriks (ed.), The Cambridge Companion to German Idealism. Cambridge: Cambridge University Press, 2000. ISBN 978-0-521-65695-5.
  • Frederick C. Beiser, German Idealism. The Struggle Against Subjectivism, 1781-1801. Cambridge: Harvard University Press, 2002.
  • James Allan Good, A search for unity in diversity: The "permanent Hegelian deposit" in the philosophy of John Dewey. Lanham: Lexington Books 2006. ISBN 0-7391-1360-7.
  • Pinkard, Terry (2002). German Philosophy 1760–1860: The Legacy of Idealism. Cambridge University Press. ISBN 9780521663816. 
  • Josiah Royce, Lectures on Modern Idealism. New Haven: Yale University Press 1967.
  • Solomon, R., and K. Higgins, (eds). 1993. Routledge History of Philosophy, Vol. VI: The Age of German Idealism. New York: Routledge.
  • Tommaso Valentini, I fondamenti della libertà in J.G. Fichte. Studi sul primato del pratico, Presentazione di Armando Rigobello, Editori Riuniti University Press, Roma 2012. ISBN 978-88-6473-072-1.
  • Benz, Ernst. The Mystical Sources of German Romantic Philosophy, translated by Blair R. Reynolds and Eunice M. Paul. London: Pickwick Publications, 2009. ISBN 978-0-915138-50-0. (Original French edition: Les Sources mystiques de la philosophie romantique allemande. Paris : Vrin, 1968.)
  • Breckman, Warren. "Introduction: A Revolution in Culture," in European Romanticism: A Brief History with Documents. Ed. W. Breckman. New York: Bedford/St Martin's, 2007.
  • Gossman, Lionel. “Making of a Romantic Icon: The Religious Context of Friedrich Overbeck’s ‘Italia und Germania.’” American Philosophical Society, 2007. ISBN 0-87169-975-3.
  • Gossman, Lionel. “Orpheus Philologus: Bachofen versus Mommsen on the Study of Antiquity.” American Philosophical Society Transactions, 1983. ISBN 1-4223-7467-X.
  • Grewe, Cordula. Painting the Sacred in the Age of German Romanticism. Aldershot: Ashgate Books, 2009.[1]
  • Johnston, Catherine, et al. Baltic Light: Early Open-Air Painting in Denmark and North Germany. New Haven and London: Yale University Press, 1999. ISBN 0-300-08166-9.
  • O'Neill, J, ур. (1981). German masters of the nineteenth century : paintings and drawings from the Federal Republic of Germany. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0-87099-264-3. 
  • Safrankski, Rüdiger. Romantik. Eine deutsche Affäre. Munich: Carl Hanser Verlag, 2007. ISBN 978-3-446-20944-2.
  • Siegel, Linda. Caspar David Friedrich and the Age of German Romanticism. Branden Publishing Co, 1978. ISBN 0-8283-1659-7.
  • Vaughan, William. German Romantic Painting. New Haven and London: Yale University Press, 1980. ISBN 0-300-02387-1.

Spoljašnje vzeУреди