Википедија

Okultacija

(преусмерено са Occultation)

Okultacija (lat. occultatio: sakrivanje, prikrivanje, tajenje) je astronomskа pojava na nebu pri kojoj je jedno nebesko telo zakriveno drugim, na primer zvezde Mesecom ili prirodni sateliti matičnim planetom.[1] Istorijsku su važnost imale okultacije Jupiterom njegova četiri najveća satelita, koje su služile za merenje vremena. Na temelju okultacije zvezda planetoidom može se odrediti veličina i oblik planetoida,[2][3][4] oblik kojih teleskopi ne mogu direktno snimiti. Pomračenja se ubrajaju u okultacije.[5]

Jupiter (svetla tаčka desno), pre nego što će ga zakloniti Mesec 2005.

Primeri okultacije уреди

Okultacije mogu biti prelazi (tranzit) i pomračenja (eklipse). Prelazi se odnose na slučajeve u kojima je bliže telo prividno ili stvarno manje od udaljenijeg, kao na primer prolaz Merkura[6] ili Venere preko Sunca. Pomračenja uglavnom predstavljaju događaje kada se telo kreće u senci drugog, kao što je lunarna ili solarna eklipsa - u prvom slučaju mesec se kreće u Zemljinoj senci, dok je u drugom slučaju prividni prečnik Meseca jednak solarnom, tako da je Mesec u celosti ili delimično prikriva Sunce. Sva tri događaja su vidljivi rezultat sizigije.[7][8]

Astronomska metoda merenja brzine svetlosti уреди

 
Skica Remerove metode za određivanje brzine svetlosti na osnovu kašnjenja zalaska Jupiterovog meseca Ioa.

Ole Remer je 1675. ustanovio da trenuci opažanja okultacija (kad se nebesko telo, gledano sa Zemlje, skriva iza drugog) Jupiterovih satelita (primer je Io) zavise od brzine širenja svetlosti.[9] Do tada se smatralo da se svetlost prenosi s beskonačnom brzinom. Kada se Zemlja nalazi u položaju 1 (vidi sliku dole), posmatrač nalazi da do okultacija dolazi u jednakim vremenskim razmacima, tada se Zemlja niti približava niti udaljava od Jupitera. U položaju 2. Zemlja se udaljava od Jupitera, a posmatrač nalazi da trenuci okultacije kasne. Razlog je u tome što je svetlosti potrebno dodatno vreme da prevali povećanu udaljenost do Zemlje. Ako se zamisli da su najpre posmatrane okultacije u položaju 1, te da se onda prešlo zajedno sa Zemljom u položaj 3, a da putem nisu posmatrane okultacije. Znajući u kojim su se razmacima vremena okultacije pojavljivale u položaju 1, može se predvideti vreme okultacije u položaju 3. Do nje ne bi dolazilo još toliko vremena koliko je svetlosti potrebno da prevali udaljenost od položaja Zemlje 1 do položaja Zemlje 3, a to je dužina 2a. Remer je izmerio da ukupno kašnjenje iznosi oko t = 1.000 sekundi. Za brzinu svetlosti izlazi:[10][11]

 

gde je: c – brzina svetlosti, a – udaljenost Zemlje od Sunca, t – vreme kašnjenja svetlosti.

Numerička vrednost brzine svetlosti direktno zavisi od tačnosti sa kojom je poznata srednja udaljenost do Sunca (u ono vreme poznata kao 140 miliona kilometara). Može se uočititi da odnos brzine svetlosti i brzine Zemlje ne zavisi od srednje udaljenosti do Sunca. Naime, kako je brzina kretanja Zemlje po stazi jednaka v = 2aπ / Z, gde je Z siderička godina, to je:

 

gde je: c – brzina svetlosti, v = brzina kretanja Zemlje, a – udaljenost Zemlje od Sunca, Z - siderička godina Zemlje, π = 3,14, t – vreme kašnjenja svetlosti.

Remer je vršio merenja oko 8 godina i odnos c : v je izašao oko 7600. Današnje vrednosti su 299 792 km/s : 29,8 km/s ≈ 10,100. Zapravo Remer nije napravio nikakav proračun i nije procenio brzinu svetlosti. Na osnovu njegovih merenja to je obavio Kristijan Hajgens i on je dobio za oko 25% manju vrednost nego što su današnja merenja. Značajno je da je Remer dokazao da je brzina svetlosti konačna. Njegovi rezultati nisu u početku prihvaćeni sve dok Džejms Bredli 1727. nije otkrio aberaciju svetlosti. Godine 1809. francuski astronom Žan-Batist Žozef Delambr je ponovio Remerova merenja, koja su tada obavljena s mnogo tačnijim mernim instrumentima i dobio za brzinu svetlosti oko 300 000 km/s. On je zapravo izmerio da svetlost putuje sa Sunca do Zemlje 8 minuta i 12 sekundi (stvarna vrednost je 8 minuta i 19 sekundi).

Popis okultacija i tranzita уреди

Navode se okultacije, odnosno tranziti planeta Sunčevog sistema i zvezda između 1800 i 2100.

Dan Sat (UT) Planeta ispred Nebesko telo iza
9. decembar 1802 7:36 Merkur Akrab (β Sco)
9. decembar 1808 20:34 Merkur Saturn
22. decembar 1810 6:32 Venera Nergal (ξ² Sag)
3. januar 1818 21:52 Venera Jupiter
11. jul 1825 9:10 Venera δ Bika (δ¹ Tau)
11. jul 1837 12:50 Merkur Propus (η Gem)
9. maj 1841 19:35 Venera Elektra (17 Tau)
27. septembar 1843 18:00 Venera Zavija (η Vir)
16. decembar 1850 11:28 Merkur Kaus Borealis (λ Sag)
22. maj 1855 5:04 Venera Mebsuta (ε Gem)
30. jun 1857 0:25 Saturn Vasat (δ Gem)
5. decembar 1865 14:20 Merkur Kaus Borealis (λ Sag)
28. februar 1876 5:13 Jupiter Akrab (β Sco)
7. jun 1881 20:54 Merkur Mebsuta (ε Gem)
9. decembar 1906 17:40 Venera Akrab (β Sco)
27. jul 1910 2:53 Venera Propus (η Gem)
10. jun 1940 2:21 Merkur Mebsuta (ε Gem)
25. oktobar 1947 1:45 Venera Zuben el genub (α Lib)
7. jul 1959 14:30 Venera Regul (α Leo)
27. septembar 1965 15:31 Merkur Eta Virginis
13. maj 1971 20:00 Jupiter Akrab (β Sco) (obe komponenti)
8. april 1976 1:00 Mars Mebsuta (ε Gem)
17. novembar 1981 14:27 Venera Nunki (σ Sgr)
19. novembar 1984 1:32 Venera Kaus Borealis (λ Sag)
17. februar 2035 15:19 Venera Albaldah (π Sag)
11. oktobar 2044 22:00 Venera Regul (α Leo)
23. februar 2046 19:24 Venera Kapa (ρ¹ Sag)
10. novembar 2052 7:20 Merkur Zuben el genub (α Lib)
22. novembar 2065 12:45 Venera Jupiter
15. jul 2067 11:56 Merkur Neptun
3. oktobar 2078 22:00 Mars Imad (θ Oph)
11. avgust 2079 1:30 Merkur Mars
27. oktobar 2088 13:43 Merkur Jupiter
7. april 2094 10:48 Merkur Jupiter

Vidi još уреди

Reference уреди

  1. ^ „Definition of TRANSIT”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-12-16. 
  2. ^ David, Morrison (1977). „Asteroid sizes and albedos”. Icarus. 31 (2): 185—220. Bibcode:1977Icar...31..185M. doi:10.1016/0019-1035(77)90034-3. 
  3. ^ Xiao, Long (2013). Planetary Geology. Geological Press. стр. 346—347. 
  4. ^ Press release, IAU 2006 General Assembly: Result of the IAU Resolution votes, International Astronomical Union, August 24, 2006. Accessed May 5, 2008.
  5. ^ okultacija, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2014.
  6. ^ Webster, Guy (10. 6. 2014). „Mercury Passes in Front of the Sun, as Seen From Mars”. NASA. 
  7. ^ „Three Planets Dance Over La Silla”. ESO Picture of the Week. Приступљено 5. 6. 2013. 
  8. ^ „Syzygy”. Glossary, The Astronomical Almanac Online. HM Nautical Almanac Office and United States Naval Observatory. 2012. Архивирано из оригинала 2013-06-15. г. Приступљено 2012-09-13. 
  9. ^ Tom Shachtman (12. 12. 2000). Absolute Zero and the Conquest of Cold. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 48—. ISBN 0-547-52595-8. „... down to an almost mythical point, an absolute zero, the end of the end. Around 1702, while Amontons was doing his best work in Paris, in Copenhagen the astronomer Ole Romer, who had calculated the finite speed of light, broke his leg. Confined to his home for some time, he took the opportunity of forced idleness to produce a thermometer having two fixed points ...” 
  10. ^ Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
  11. ^ Bobis, Laurence; Lequeux, James (2008). „Cassini, Rømer and the velocity of light”. J. Astron. Hist. Herit. 11 (2): 97—105. Bibcode:2008JAHH...11...97B. 

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Okultacija na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Okultacija&oldid=27675030”