Zagrobni svet
Zagrobni svet ili podzemni svet je svet mrtvih u raznim religioznim tradicijama, lociran ispod sveta živih.[6] Htonički je tehnički pridjev za stvari iz podzemlja.[7][8]
Koncept pozemnog sveta je prisutan u skoro svakoj civilizaciji, i „moguće je da je star koliko i samo čovečanstvo”.[9] Zajednička svojstva mitova o pozemno svetu su prikazi živih ljudi koji putuju u pozemni svet, često s nekim herojskim ciljem.[10][11][12] Drugi mitovi ojačavaju tradicije da ulaz duše u podzemni svet zahteva pravilno obavljanje ceremonija, kao što je antička grčka priča o nedavno preminulom Patroklu koji progoni Ahila dok njegovo telo ne može da bude pravilno zakopana radi te svrhe.[13] Osobe s društvenim statusom bile su obučene i opremljene kako bi bolje upravljale podzemnim svetom.[14]
Brojne mitologije inkorporiraju koncept duša pokojnika koje putuju u podzemni svet, sa mrtvacima koji trebaju da budu prevedeni preko prepreke kao što je jezero ili reka do tog odredišta.[15] Slike takvih putovanja mogu se naći u drevnoj i modernoj umetnosti. Silazak u podzemni svet opisan je kao „pojedinačni najznačajniji mit za modernističke autore”.[16]
Indoevropska rekonstrukcija уреди
Mnoge indoevropske mitologije pokazuju dokaze za verovanje u neki oblik „Onog sveta“ i u mnogim slučajevima, kao što su persijska, grčka, germanska, keltska, slovenska i indijska mitologija, reka je morala da se pređe da bi se omogućio ulaz u njega, i tu je je obično bio starac koji bi preneo dušu preko vode.[17][18][19] U grčkoj i indijskoj mitologiji smatralo se da vode ove reke ispiraju grehe ili sećanja, dok keltski i germanski mitovi sadrže vodu koja prenosi mudrost, što sugeriše da će, dok se sećanja na pokojnika ispiraju, osoba koja pije vodu dobija inspiraciju.[19] Putnik će obično naići na psa ili u svojstvu čuvara Drugog sveta ili na lutajućeg vodiča. Primeri za ovo su grčki Kerber, troglavi Hadov pas, i indijski सर्वरा Sarvara, jedan od pasa Jame, čija imena mogu da potiču od indoevropskog *ḱerberos što znači „pegav“.[19] U indoevropskim mitologijama Drugi svet je prikazan na mnogo načina, uključujući mirne livade, ostrva i zgrade što otežava određivanje kako se posmatrao originalni protoindoevropski Drugi svet.[19] Vladar mrtvih je verovatno bio Jemo, božanski blizanac Manua, prvog čoveka.[20][21]
Germanski уреди
Kao što je to bio slučaj u keltskim mitologijama, u germanskim mitovima jabuke su bile posebno povezane sa Drugim svetom.[20] U skandinavskoj tradiciji su predstavljeni mitološki lokaliteti, kao u irskoj mitologiji; međutim, za razliku od irske mitologije, učinjen je pokušaj da se mapiraju lokaliteti Drugog sveta, a ne da se navedu lokaliteti povezani sa njim.[18] U Edi su imenovane mnoge lokacije, uključujući nastambine bogova, kao što su Odinova dvorana u Valhali ili Ulrov stan u Idalaru („Judejl“).[18] Gilfagining i kasnija norveška pesma Draumkvaede opisuju putovanja na onaj svet.[18]
Slovenski уреди
Rani Sloveni su verovali u mitsko mesto gde su ptice letele za zimu, a duše odlazile posle smrti; ovo carstvo se često poistovećivalo sa rajem i naziva se Viraj.[22] Govorilo se i da je proleće na Zemlju stiglo iz Viraja.[23] Kapije Viraja su sprečile smrtnike da uđu. Čuvao ih je Veles, koji je ponekad uzimao životinjski oblik raroga, držeći u svojim kandžama ključeve drugih svetova.[24] Viraj je ponekad bio povezan i sa božanstvom poznatim kao Rod – očigledno se nalazio daleko iza mora, na kraju Mlečnog puta.[24] Obično se zamišljao kao vrt, smešten u krošnji kosmičkog drveta. Dok se za grane govorilo da se gnezde ptice, koje su obično identifikovane kao ljudske duše.[23] Kada se slovensko stanovništvo postepeno okretalo hrišćanstvu (npr. tokom hristijanizacije Kijevske Rusije i pokrštavanja Poljske), nova verzija ovog verovanja je postala široko rasprostranjena u kojoj su postojala dva od ovih domena – jedna analogna prvobitnom mitu, rajsko mesto gde su ptice odletele, a drugo podzemni svet za zmije i zmajeve, često povezivano sa hrišćanskom idejom pakla.[25][24][26]
Vidi još уреди
Reference уреди
- ^ Davidson, Hilda Ellis (1993). The Lost Beliefs of Northern Europe. Routledge. ISBN 978-0-203-40850-6.
- ^ Lindow, John (2001). Norse Mythology: A Guide to the Gods, Heroes, Rituals, and Beliefs. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515382-8.
- ^ Search for "patala" in: „Sanskrit Dictionary Search”. Приступљено 7. 1. 2018. gives results: "1. one of the 7 regions under the earth and the abode of the nAgas or serpents and demons"
- ^ Wilson, Horace Hayman (1865). „Chapter V”. The Vishnu Purana (Translation). II. London: Trubner & co. стр. 209—213.
- ^ Mani, Vettam (1975). Puranic Encyclopaedia: A Comprehensive Dictionary With Special Reference to the Epic and Puranic Literature. Delhi: Motilal Banarsidass. стр. 580–1. ISBN 978-0-8426-0822-0.
- ^ „Underworld”. The free dictionary. Приступљено 1. 7. 2010.
- ^ Kearns, Emily (2011). Finkelberg, Margalit, ур. „Chthonic deities”. The Homer encyclopedia. Wiley. Приступљено 4. 5. 2017.
- ^ Elden, Stuart (2013). The birth of territory. University of Chicago Press. стр. 39—40. ISBN 9780226041285.
- ^ Isabelle Loring Wallace, Jennie Hirsh, Contemporary Art and Classical Myth (2011), p. 295.
- ^ Louden, Bruce (2011), „Catabasis, Consultation, and the Vision: Odyssey 11, I Samuel 28, Gilgamesh 12, Aeneid 6, Plato's Allegory of the Cave, and the Book of Revelation”, Homer's Odyssey and the Near East, Cambridge University Press
- ^ Serrano, Pilar González (1999), „Catábasis y resurrección”, Espacio, Tiempo y Forma, Serie II: Historia Antigua, 12, Madrid, стр. 129—179
- ^ Virgil (2007), Aeneid, Превод: Ahl, Frederick, Oxford: Oxford University Press
- ^ Radcliffe G. Edmonds, III, Myths of the Underworld Journey: Plato, Aristophanes, and the 'Orphic' Gold Tablets (2004), p. 9.
- ^ Jon Mills, Underworlds: Philosophies of the Unconscious from Psychoanalysis to Metaphysics (2014), p. 1.
- ^ Evans Lansing Smith, The Descent to the Underworld in Literature, Painting, and Film, 1895-1950 (2001), p. 257.
- ^ Evans Lansing Smith, The Descent to the Underworld in Literature, Painting, and Film, 1895-1950 (2001), p. 7.
- ^ Gods, goddesses, and mythology, Volume 11, C. Scott Littleton, Marshall Cavendish, 2005, ISBN 0-7614-7559-1, ISBN 978-0-7614-7559-0. Pp. 1286-1287
- ^ а б в г The Lost Beliefs of Northern Europe Hilda Ellis Davidson, Routledge, 2002 ISBN 0-203-40850-0, ISBN 978-0-203-40850-6. стр. 67-76.
- ^ а б в г Mallory & Adams 2006, стр. 439.
- ^ а б Lincoln 1991, стр. 32–38.
- ^ Jackson 2002, стр. 81.
- ^ Людмила Викторовна Евдокимова (1998). Мифопоэтическая традиция в творчестве (на језику: руски). ISBN 9785882003561. Приступљено 23. 8. 2014.
- ^ а б Kempiński, Andrzej (2001). Encyklopedia mitologii ludów indoeuropejskich [Encyclopedia of mythology of Indo-European peoples] (на језику: пољски). Warszawa: Iskry. ISBN 978-83-207-1629-0.
- ^ а б в Szyjewski, Andrzej (2004). Religia Słowian [Religion of the Slavs] (на језику: пољски). Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 978-83-7318-205-9.
- ^ Левкиевская, Елена (13. 2. 2019). Мифы и легенды восточных славян. ISBN 9785457607705.
- ^ Елена Левкиевская (2010). Мифы и легенды восточных славян (на језику: руски). ISBN 9785457607705. Приступљено 23. 8. 2014.
Literatura уреди
- Elden, Stuart (2013). The birth of territory. University of Chicago Press. стр. 39—40. ISBN 9780226041285.
- Mani, Vettam (1975). Puranic Encyclopaedia: A Comprehensive Dictionary With Special Reference to the Epic and Puranic Literature. Delhi: Motilal Banarsidass. стр. 580–1. ISBN 978-0-8426-0822-0.
- Wilson, Horace Hayman (1865). „Chapter V”. The Vishnu Purana (Translation). II. London: Trubner & co. стр. 209—213.
- Dowden, Ken (2000). European Paganism: the Realities of Cult from Antiquity to the Middle Ages. Routledge. ISBN 978-0-415-12034-0.
- Dronke, Ursula (Trans.) (1997). The Poetic Edda: Volume II: Mythological Poems. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-811181-8.
- Larrington, Carolyne (Trans.) (1999). The Poetic Edda. Oxford World's Classics. ISBN 978-0-19-283946-6.
- Faulkes, Anthony (Trans.) (1995). Edda. Everyman. ISBN 978-0-460-87616-2.
- Schön, Ebbe (2004). Asa-Tors hammare, Gudar och Jättar i tro och Tradition. Fält & Hässler, Värnamo. ISBN 978-91-89660-41-0.
- Schröder, Franz Rolf (1931). „Germanische Schöpfungsmythen”. Germanisch-Romanische Monatsschrift. 19: 1—26.
- Simek, Rudolf (2007). Dictionary of Northern Mythology. Translated by Angela Hall. D.S. Brewer. ISBN 978-0-85991-513-7.
- Dimmitt, Cornelia; Buitenen, Johannes Adrianus Bernardus (1978). Classical Hindu mythology: a reader in the Sanskrit Purāṇas. Temple University Press. стр. 348—350.
- Dimmitt, Cornelia; Buitenen, Johannes Adrianus Bernardus (1978). Classical Hindu mythology: a reader in the Sanskrit Purāṇas. Temple University Press. стр. 48—49.
- Prabhupada. „Bhagavata Purana 5.24”. The Bhaktivedanta Book Trust International, Inc. Архивирано из оригинала 4. 1. 2010. г. Приступљено 1. 7. 2010.
- Dimmitt, Cornelia (2012). Classical Hindu Mythology: A Reader in the Sanskrit Puranas. Temple University Press. ISBN 978-1-4399-0464-0.
- Māṇi, Veṭṭaṃ (1998). Purāṇic Encyclopaedia: A Comprehensive Dictionary with Special Reference to the Epic and Purāṇic Literature. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0597-2.
- Mayer, Robert (2007). „The Importance of the Underworlds: Asuras’ Caves in Buddhism, and Some Other Themes in Early Buddhist Tantras Reminiscent of the Later Padmasambhava Legends”. Journal of the International Association of Tibetan Studies (JIATS). 3.
- Parmeshwaranand (2001). Encyclopaedic Dictionary of Puranas. Sarup & Sons. ISBN 978-81-7625-226-3.
- Wilson, Horace Hayman (1865). Works...
- von Franz, Marie-Louise. "The Process of Individuation." In Man and His Symbols, Carl Jung, ed. . New York: Doubleday. 1964. pp. 200–204. ISBN 978-0-385-05221-4.
- Burkert, Walter (1985), Greek Religion, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-36281-9
- Chadwick, John (1976). The Mycenaean World. New York: Cambridge University Press. стр. 85. ISBN 978-0-521-29037-1.
- Dillon, Matthew (2002). Girls and Women in Classical Greek Religion. London: Routledge. ISBN 978-0-415-20272-5.
- Ovid (2010), Metamorphoses, Превод: Martin, Charles, New York: W. W. Norton & Company
