Отворите главни мени

Pekari su svinjama slični sisari srednje veličine iz familije Tayassuidae (svinje Novog sveta). Žive u jugozapadnom području Severne Amerike i širom Srednje i Južne Amerike. Pekari su obično dugi između 90 i 130 cm, i potpuno odrasle jedinke obično teže oko 20 do 40 kg.

Pekari
Vremenski raspon: 33.9–0 Ma
Kasni eocenholocen
Collared peccary02 - melbourne zoo.jpg
Pecari tajacu
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Podred: Suina
Porodica: Tayassuidae
Palmer, 1897
Rodovi
Peccary range.png
Opseg pekara
Sinonimi

Dicotylidae

Pekari, potiču iz Amerika, o često se mešaju sa[3] porodicom svinja koja potiče iz Afro-Evrazije, pošto su neke domaće svinje koje su doneli evropski naseljenici pobegle tokom godina i njihovi potomci su sad divlje svinje u mnogim delovom SAD.[4]

Krda pekara je održavao drveni narod Maja. Te životinje su korištene u ritualima i kao hrana.[5] U mnogim zemljama, a posebno u zemljama u razvoju, oni se drže kao kućni ljubimci, a uzgajaju se i na farmama kao izvor hrane.[6]

EtimologijaУреди

Reč peccary je izvedena iz karibske reči pakira ili paquira.[7] U portugalskim, pekari se nazivaju pecari, porco-do-mato, queixada, ili tajaçu, između ostalih imena; u španskom, javelina, jabalí (reč koja se isto tako koristi za opisivanje divlje svinje), sajino, ili pecarí; u Francuskoj Gvajani i Surinamu, pakira.

OpisУреди

Pekari su životinje srednje veličine, s velikom sličnosti sa svinjama. Kao i svinje, imaju nos koji završava u hrskavičnom disku, te, u odnosu na glavu, male oči. Rep sadrži šest do devet pršljena.[8] Takođe, kao i svinje, koriste samo dva srednja prsta za hodanje, a za razliku od svinja, drugi prsti mogu biti potpuno odsutni. Želudac im je dosta složeniji nego u svinja.

Svežderi su, i jedu male životinje, iako više preferiraju korenje, travu, semenke i voće. Od svinja se mogu razlikovati po obliku očnjaka i kljova.

 
Belousni pekari

Trljanjem kljova mogu napraviti zvekećuću buku, koja upozorava grabežljivce da im se ne približavaju. Prirodni neprijatelji su im jaguar i puma. Po naravi su dovoljno agresivni da ne mogu biti pripitomljeni, jer bi najverojatnije ozledili ljude. U poslednjih nekoliko godina pojavili su se izveštaji u severozapadnoj Boliviji, u blizini Nacionalnog parka Madidi su neki ljudi ozbiljno ozleđeni i ubijeni od strane velike grupe pekara.[9]

Društvene su životinje i često su u stadima. U jednom stadu belousnog pekara zabeleženo je preko 100 jedinki, ali ogrličasti i Čako pekari obično se nalaze u manjim grupama.

Imaju mirisne žlezde ispod svakog oka i druge na leđima. Koriste ih da označe teritorije stada. Oni se takođe pomoću mirisnih žlezda trljanjem jednih od druge prepoznaju se unutar grupe. Opor miris pekarima omogućuje da prepoznaju ostale članove stada, uprkos kratkovidnosti.

EvolucijaУреди

Pekari se prvi put pojavljuju u fosilnim zapisima iz razdoblja kasnog eocena i ranog oligocena (pre oko 35 miliona godina) u Evropi. Fosili su kasnije pronađeni na svim kontinentima osim Australije i Antarktike. Postali su izumrli u Starom svetu negdje oko miocena.

Poreklo im nije utvrđeno, ali najverojatnije su se razvili iz primitivnih životinja iz izumrle porodice Cebochoeridae. U oligocenu je postojala životinja Perchoerus, koja je već posedovala neke karakteristike današnjih pekara. U miocenu i pliocenu postojali su pekari koji su lutali ravnicama, npr. Cynorca, Hesperhys, Prosthennops i Macrogenis. U pleistocenu se pojavljuju različiti pekari, u rasponu od dugonosog Mylohyusa i velikog Platygonus.

KoristiУреди

Za komercijalni iskorištavanje jako je poznata koža pekara. Smatra se izuzetno izdržljivom i toplom. Koristi se za proizvodnju visoko kvalitetnih kožnih rukavica. Meso pekara ljudi smatraju posebno ukusnim, i tradicionalno ga jedu amazonski Indijanci i doseljenici.

TaksonomijaУреди

VrsteУреди

PodvrsteУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Stinnesbeck, Sarah R.; Frey, Eberhard; Stinnesbeck, Wolfgang; Avíles Olguín, Jeronimo; Zell, Patrick; Terrazas Mata, Alejandro; Benavente Sanvicente, Martha; González González, Arturo; Rojas Sandoval, Carmen; Acevez Nuñez, Eugenio (2017). „A new fossil peccary from the Pleistocene-Holocene boundary of the eastern Yucatán Peninsula, Mexico”. Journal of South American Earth Sciences. 77: 341—349. Bibcode:2017JSAES..77..341S. doi:10.1016/j.jsames.2016.11.003. 
  2. ^ Prothero, Donald R.; Beatty, Brian L.; Stucky, Richard M. (2013). „Simojovelhyus is a peccary, not a helohyid (Mammalia, Artiodactyla)”. Journal of Paleontology. 87 (5): 930—933. doi:10.1666/12-084. 
  3. ^ George Oxford Miller (октобар 1988). A field guide to wildlife in Texas and the Southwest. Texas Monthly Press. ISBN 978-0-87719-126-1. Приступљено 26. 12. 2011.  "many people confuse them with domestic pigs gone wild"
  4. ^ Woodward, Susan L. A. Quinn; Joyce (30. 9. 2011). Encyclopedia of Invasive Species: From Africanized Honey Bees to Zebra Mussels. ABC-CLIO. стр. 277. ISBN 978-0-313-38220-8. Приступљено 26. 12. 2011. 
  5. ^ Dillon, Brian B. (1988). „Meatless Maya? Ethnoarchaeological Implications for Ancient Subsistence”. Journal of New World Archeology. 7: 60. 
  6. ^ Commercial farming of collared peccary: A Large-scale commercial farming of collared peccary (Tayassu tajacu) in North-Eastern Brazil. Pigtrop.cirad.fr (2007-04-30). Приступљено 2012-12-18.
  7. ^ „Peccary”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 26. 3. 2012. 
  8. ^ M. Van Roosmalen et al.: A New Species of Living Peccary (Mammalia: Tayassuidae) from the Brazilian Amazon, Bonner zoologische Beiträge, Band 55 (2006) Heft 2, Seiten 105–112.
  9. ^ http://www.sartorestock.com/adventure/madidi.php

Spoljašnje vezeУреди