Смрча

(преусмерено са Picea)

Смрча или смрека[2] (Picea) род је зимзелених четинара. Обухвата око 35 врста. На просторима западне Србије и источне Босне расте ендемична врста смрче — Панчићева оморика.[3][4][5] У планинама западне Шведске, научници су пронашли дрво европске смрче (Picea abies) чија је старост 9.550 година и за које се верује да представља најстарије познато живо дрво на свету.[6]

Смрча
Picea abies - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-105.jpg
смрча
Научна класификација e
Царство: Plantae
Дивизија: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Ред: Pinales
Породица: Pinaceae
Потпородица: Piceoideae
Frankis
Род: Picea
A.Dietr.[1]
Врсте

видети текст чланка

КласификацијаУреди

ДНК анализе су показале да су традиционалне класификације засноване на морфологији иглица и шишарки вештачке.[7][8] Једно недавно истраживање утврдило је да P. breweriana има базални положај, праћен P. sitchensis,[7] а остале врсте су даље подељене у три кладе, што сугерише да је Picea пореклом из Северне Америке. Смрека је пронађена у фосилним записима из ране креде, од пре 136 милиона година.[9]

Попис врстаУреди

Основне врсте

У свету постоји тридесет пет врста врста смреке. Листа биљака има 59 прихваћених имена смреке.[10]

Клада Опис Слика Шишарка Латинско име Уобичајено име Распрострањење
Клада I Северна и западна Северна Америка, у тајгама или високим планинама     Picea breweriana Бруова смрча Кламат планине, Северна Америка,; локални ендем
    Picea sitchensis Ситкина смрча Пацифичка обала Северне Америке; највећа врста висока до 95 m; значајна за шумарство
    Picea engelmannii Енгелманова смрча Западне планине Северне Америке; значајна за шумарство
    Picea glauca Бела смрча Север Северне Америке; значајна за шумарство
Клада II Широм Азије, углавном у планинским пределима, неколико издвојених популација на вишим надморским висинама Мексика   Picea brachytyla Саргентова смрча Југозападна Кина
  Picea chihuahuana Чивававска смрча Северозападни Мексико (ретка)
Picea farreri Бурманска смрча Североисточна Мјанмар, југозападна Кина (планине)
    Picea likiangensis Ликијангска смрча Југозападна Кина
  Picea martinezii Мартинезова смрча Североисточни Мексико (вно ретка, угрожена)
  Picea maximowiczii Максимовичова смрча Јапан (ретка, на планинама)
  Picea morrisonicola Тајванска смрча Тајван (високе планине)
Picea neoveitchii Вајчова смрча Северозападна Кина (ретка, угрожена)
    Picea orientalis Кавкаска или оријентална смрча Кавказ, североисточна Турска
  Picea purpurea Смрча пурпурних шишарки Западна Кина
  Picea schrenkiana Шренкова смрча Планине централне Азије
    Picea smithiana Моринда смрча Западни Хималаји, источни Афганистан, северна И северозападна Индија
Picea spinulosa Сикимска смрча Североисточна Индија (Сиким), источниХималаји
    Picea torano Тигрорепна смрча Јапан
Picea wilsonii Вилсонова смрча Западна Кина
Клада III Европа, Азија и Северна Америка, углавном у бореалним шумама или планинским пределима     Picea abies Норвешка смрча Европа; значајна за шумарство, оригинално Божићно дрво
    Picea alcoquiana – („P. bicolor”) Алкокова смрча Централни Јапан (планине)
    Picea asperata Змајева смрча Западна Кина; неколико варијетета
Picea crassifolia Ћингхајска смрча Кина
  Picea glehnii Гленова смрча Северни Јапан, Сахалин
  Picea jezoensis Језовска смрча Североисточна Азија, Камчатка, јужно до Јапана
  Picea koraiensis Корејска смрча Кореја, североисточна Кина
  Picea koyamae Којамина смрча Јапан (планине)
    Picea mariana Црна смрча Север Северне Америке
Picea meyeri Мејерова смрча Северна Кина (од унутрашње Монголије до Гансуа)
    Picea obovata Сибирска смрча Северна Скандинавија, Сибир; често третирана као варијанта P. abies (а с њом хибридизира), иако имају различите шишарке)
    Picea omorika Панчићева оморика Србија и Босна; локални ендем; значајна у хортикултури
    Picea pungens Плава или колорадска смрча Стеновите планине, Северна Америка; значајна у хортикултури
Picea retroflexa Смрча зерлрног змаја Кина
    Picea rubens Црвена смрча Север Северне Америке; значајна у шумарству, позната и као Picea rubens за израду музичких инструмената

РаспрострањењеУреди

Расте у Северној Европи, те планинским пределима Средње и Јужне Европе. Узгаја се и изван природних станишта, јер брзо расте, даје квалитетно дрво те за добијање божићних стабалаа.

ИзгледУреди

Смрека је до 50 m високо дрво и до 2 m дебело. Дебло је витко и равно, пунодивно, пречника до 1 m. Доње гране су према доле савинуте. Крошња је купаста и широка или ступаста. Гране су пршљенасто распоређене и већином сабљасто закривљене. Кора је танка, на младим стаблима глатка, сивозелена, а на старим стаблима мркоцрвена. Распуцава се у облику округластих љусака. Пупољци су јајасто заоштрени, мрке боје и без смоле. Корински систем је плитак, танираст, површински без средишњег корена, али са бројним бочним коренима, због чега пати од ветроизвала. На корену је развијена ектотрофна микориза. Иглице су равномерно спорално распоређене, ромбичног попречног пресека, са пругама пучи на све стране. При врху су зашиљене, дуге око 25 mm, а широке око 1 mm. Само су одозго рашчешљане. Мушки цватови су у облику ситних шишарки, дуги око 2 cm, а женски до 5 cm дуги, усмерени према горе. И једни и други су гримизно црвени.

Шишарке су висеће. Пре сазревања су претежно зелене или црвене. У стадијуму зрења су смеђе, до 18 cm дуге и 4 cm у пречнику. Након сазревања и испадања семена, шишарке отпадају. Плодне љуске су ромбичне, горе сужене и прикраћене. Слеме клија с 5-10 супки, које су трокутастог пресека. Дуго је 4–5 mm. Постоји велик број форми, које природно расту у шумама или се узгајају у насадима. Гранчице су танке до 50 cm дугачке, и висеће.

Еколошки захтевиУреди

Смрча је полусенска врста, која не подноси сену дрвећа густих крошања. Врх њене крошње мора бити осветљен макар подневним зракама сунца. Пострану сену добро подноси. Добро подноси мраз. На Игману успева у типичним мразиштима на Малом и Великом пољу. Разликују се њена два екотипа (физиолошке расе) с обзиром на отпорност према мразу: рана или горска смрча, и касна или низинска смрча. За пошумљавање мразишта треба користити касну смрчу. Смрчи погодују зимске хладноће континенталне и планинске климе. Избегава подручја с благим зимама, односно крајеве са океанском климом. Врло је отпорна на зимске студени. Воли подручја с пуно падавина од којих значајан део отпада на снег. Не воли ниску релативну влагу ваздуха. Врло је осетљива на летње суше, када смањује прираст. Једна је од најприлагодљивијих врста и лако се узгаја и изван граница природног распростирања. Према тлу нема великих захтева. Најбоље успева у свежим и дубоким тлима, на иловастим, пешчаним и рахлим земљиштима горског и субалпског појаса. Расте и на подзолима. У сувим и екстремно влажним успева знатно слабије. Изискује хладнију и влажнију климу. Заступљена је у чистим или мешаним ацидофилним шумама.

Јавља се у бројним заједницама у вези са Piceion excelsae Pawl. Развија типичан коренски систем с понирућим коренима, који продиру и преко два метра у дубину. У 1 kg семена има око 180.000 семенки. Стабла на осами рађају семеном између 30-50 g, а у заједници између 60 и 70 g. У нижим положајима рађа обилно семеном сваке 3-4 године, а у вишим сваких 7-12 година. У првим годинама живота расте полагано, а након 5-10 године брже. У најбољим шумама њен висински прираст износи и преко 0,5 m годишње. Доста је осетљива на штеточине и болести, ако расте сама. Ако је њен удео у шуми мањи од 60% тада је опасност знатно мања. Препоручује се сађење с домаћим литопадним дрвећем, црвеним храстом, те четинарима. Врло је погодна врста за добијање биомасе.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Picea A. Dietr.”. ITIS. 
  2. ^ Ballian, D.; Квесић, С. (јул 2016). „Значај смреке у контексту њене варијабилности - Основне генетске поставке о обичној смреци” (PDF). Наше шуме. Сарајево: Штампарија Фојница. 42-43: 25. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 10. 2016. Приступљено 15. 7. 2018. 
  3. ^ Farjon, A. (1990). Pinaceae. Drawings and Descriptions of the Genera. Koeltz Scientific Books.ISBN 978-3-87429-298-6.
  4. ^ Rushforth, K. (1987). Conifers. Helm. ISBN 978-0-7470-2801-7.
  5. ^ Rushforth, K. (1999). Trees of Britain and Europe. Collins. ISBN 978-0-00-220013-4.
  6. ^ „Swedish Spruce Is World's Oldest Tree: Scientific American Podcast”. 27. 5. 2008. Приступљено 21. 8. 2016. 
  7. 7,0 7,1 Jin-Hua Ran; Xiao-Xin Wei; Xiao-Quan Wang (2006). „Molecular phylogeny and biogeography of Picea (Pinaceae): implications for phylogeographical studies using cytoplasmic haplotypes” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 41 (2): 405—419. PMID 16839785. doi:10.1016/j.ympev.2006.05.039. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 4. 2012. 
  8. ^ Aðalsteinn Sigurgeirsson & Alfred E. Szmidt (1993). „Phylogenetic and biogeographic implications of chloroplast DNA variation in Picea”. Nordic Journal of Botany. 13 (3): 233—246. doi:10.1111/j.1756-1051.1993.tb00043.x. 
  9. ^ Ashley A. Klymiuk & Ruth A. Stockey (2012). „A Lower Cretaceous (Valanginian) seed cone provides the earliest fossil record for Picea (Pinaceae)”. American Journal of Botany. 99 (6): 1069—1082. PMID 22623610. doi:10.3732/ajb.1100568 . 
  10. ^ „Search results – The Plant List”. www.theplantlist.org. 

Спољашње везеУреди