Pteroplatytrygon violacea

Pteroplatytrygon violacea врста је раже из породице Dasyatidae и једини члан њеног рода. Карактерише га клинаст облик пераја које је широко и дугачко, као и зашиљени зуби, реп у облику бича и једнолична љубичасто до плаво-зелена боја тела.[2][3] Обичну достиже дужину од 59 цм.[4] Ова врста углавном настањује топле воде од 19 °C и сезонски мигрира да би провела лето ближе континенталном пасу у топлијим водама.[3][5][6]

Pteroplatytrygon violacea
view from above of a dark purple wedge-shaped stingray with a thick tail and small eyes
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Myliobatiformes
Породица: Dasyatidae
Род: Pteroplatytrygon
Fowler, 1910
Врста:
P. violacea
Биномно име
Pteroplatytrygon violacea
(Bonaparte, 1832)
world map with light blue coloring throughout all three oceans extending into the temperate regions, and patches of dark blue along both sides of the Atlantic, along the Pacific coast of the Americas, in the Pacific from Japan to Australia, and around Australia and off the eastern coast of Africa
Pteroplatytrygon violacea на мапи света
Синоними

Dasyatis atratus Ishiyama & Okada, 1955
Dasyatis guileri Last, 1979
Trygon purpurea Müller & Henle, 1841
Trygon violacea Bonaparte, 1832

Једина је ража која обитава у отвореном океану, а обично се налази на дубини од 100 м.[5] Као резултат навика боравка у средње топлим водама, њен стил пливања је еволуирао. Исхрана ове врсте састоји се од бескичмењака и кошљориба. Активни је предатор и користи своја петокрална пераја као помоћ, а познато је да да се храни и лигњама. Као и друге раже, ова врста је живахна, њен ембрион се у почетку чува у жуманцету, а касније се потомвство храни хистотрофом.[7] Са кратким гестацијским периодом од 2 до 4 месеца, женке могу да носе два легла и роде од 4 до 13 потомака годишње.[1][7][8][9]

Рођење се углавном догађа у топлој води близу екватора са изузетком Средоземног мора.[10] Pteroplatytrygon violacea има малу економску вредност и обично се одбацује када се случајно улови. Постоје докази да се број ове врсте повећава, вероватно због масовног риболова на њене предаторе као што су морски пси.[1] Међународна унија за заштиту природе изразила је минималну забринутост за ову врсту и сврстала је у категорију малог ризика угрожености.[11][7]

Таксономија и филогенијаУреди

Pteroplatytrygon violacea је изворно описао француски биолог Шарл Лисјен Бонапарта у њеоговој трећој књизи под називом Iconografia della fauna italica per le quattro classi degli animali vertebrati, која је издата 1832. године.[3] Назвао га је Trygon violacea, од латинског виола (пурпурна) и одредио два примерка сакупљена из Италије као синтет врсте.[12][13][14]

Године 1910. амерички зоолог Хенри Вид Фаулер убацио је ову врсту у нови подрод под називом Pteroplatytrygon, од грчке речи птерон што означава пераја и платус што означава широко.[3][12][15] Каснији аутори су уздигли Pteroplatytrygon у ранг пуног рода, мада неки таксономисти оспроавају овај род. Филогенетска анализа Лисе Розенберг из 2001. године заснована на морфологији утврдила је да је ова врста једна од основних чланова породе и сестрнски таксон врста Pastinachus, Dasyatis и Himantura.[13][3][10]

Распрострањеност и стаништеУреди

Pteroplatytrygon violacea распрострањена је широм света у тропским до топлим умереним пелагијским водама између географских ширина од 52°N до 50°S. У западном делу Атлантског океана ова врста је пописана, на пределу од Њуфаундленда до Северне Каролине, северног Мексичког залива, Малих Антила, Бразила и у водама Уругваја. У источном делу Атлантског океана ова врста је забележена од Северног мора до Мадеире, укључујући воде око Зеленортских острва и Гвинејски залив.[13] У Тихом океану ова врста настањује воде од Јапана до Аустралије и Новог Зеланда на западу, до Британске Колумбије и Чилеа и око многих океанских острва укључујући Хаваје, Галапагос и Ускршње острво. Нема извештаја о овој врсти из већег дела Индијског океана, али је познато да је уобичајена у југозападном делу и око Индонезије.[16] Ова врста се углавном налази на дубини од 100 м, а примећена је такође на дубининама од 330 до 381, што указује да се повремено приближава дну. Ова врста преферира температуру воде изнад 19 °C, а умире у водама где је температура испод 15 °C.[3][17]

Pteroplatytrygon violacea врши сезонске миграције у топлиеј воде. У северозападном делу Атлантског океана борави од јула до септембра, а такође мигрира и из Средоземног мора. У Тихом океану ова врста проводи зиму у океанским водама близу екватора и у пролеће се креће па већим географским ширинама и обали.[18] Познате су две популације ове врсте на Пафицику: једна мигрица из вода Централне Америке у воде Калифорније, а друга из централног Тихог океана у воде Јапана и Британске Колумбије.[18][19][20] Током зрелости ова врста може мигрирати и у неке приобалске оде, које су плиће од 45 м.[21][22]

Опис и биологијаУреди

Taeniura lymma

Neotrygon kuhlii

Pteroplatytrygon violacea

Pastinachus sephen

Dasyatis и Индо-Пафицик Himantura

Ова врста има клинасто тело, прстенасто пераје, а једно је шире од другог, а њушка јој је кратка са заобљеним врхом. Очи су мале за разлику од очију других ража. Уста су им мала и благо закривљена са дубоким браздама на улговима и ситним испупћењем на средини горње вилице које се уклапа у удубљење на доњој чељусит. Pteroplatytrygon violacea има од 25 до 34 горњих зуба и од 25 до 31 доњих зуба, а сви они су шиљати, код мужјака више него код женки. Ивице пераја су равне и постају заобљене на врховима.[23] Ова врста има реп сличан бичу и вентрално пераје које не допире до врха кичме. Обично је љубичасте до плавозелене боје која се протеже на репу, а доњи део тела је нешто светилији.[24][25] Pteroplatytrygon violacea обично расте до 59 цм. Највеће јединке који су узгајане у заточеништву између 1995. и 2000. године имале су до 68 цм и 12 килограма, а пописана је и једна женка која је била дугачка 94 цм и тежила 49 килограма.[26] Ова врста је изузетан пливач.[27][28]

Pteroplatytrygon violacea се може раздвојити по полу, тако да се мужјаци налазе у дубљим водама него женке.ref name="ebert"/> Плен су већим рибама као што су океанска белоперка, велика бијела ајкула и остали китови зубани.[3][14] Ова врста има отров на репу који је поприлично јак, због чега је друге рибе ретко нападају. Познати паразити ове врсте су Acanthobothrium benedeni, A. crassicolle, A. filicolle, Rhinebothrium baeri, R. palombii, Tetragonocephalum uarnak и Entobdella diadema. Pteroplatytrygon violacea активни је предатор и углавном се храни са криловима, мекушцима као што су лигње и хоботнице, раковима и кошљорибама као што су харинге, скуше, а такође једе и медузе. У водама Калифорније ова врста фомира групе у периоду од новембра до априла.[29][30] У водама Бразила ова врста прати сипе према обали у јануару и фебруару, а оба предатора у потрази су за ситним рибама. Млади примерци ове врсте троше 6 до 7% телесне тежине дневно, а одрасли око 1%.[31][32]

Као и друге раже, ова врста је доста живахна, њен емрбион се најпред храни жуманцетом, касније супституира хистотрофом који садржи протеине, липиде и слуз. Женке имају само један функционалан јајник и матерцу са леве стране, а рађају потомство два пута годишње. Парење се обавља од марта до јуна у северозападном делу Атлантског океана и у пролеће у југозападном делу Атлантика.[33] Женке су способне да сперму мужјака складиште и чекају повољне услове у окружењу Након периода гестације ослобођења јајашца се избацују из материце. Период гестације може траје само од 2 до 4 месеци, а за то време се заметак повећава сто пута у маси.

У Тихом океану женке рађају од новембра до марта у водама близу Централне Америке, пре миграције на север. У северозападном делу Атлантског океана женке рађају зими када су у топлим јужним водама . Међутим, постоје подаци о две женке које су затруднеле много раније у години и родиле у августу или у септембру, пре миграције на југ.[34] У југозападном Атлантику женке се порађају око јануара. За разлику од других региона у Средоземљу женке раају пре него што мигрирају у топле воде. Број потомства креће се од 4 до 13 (просечно 6) и не повећава се код крупнијих женки.[10] Новорођенчад су дужине од 15 до 25 цм, а расту годишње 8,1 цм. Унос хране и стопа раста највиши су у јануару и фебруару, у периоду од јула до августа, а најнижи од марта до априла и од октобра до новембра.[3][27][34] Мужјаци достижу сексуалну зрелост када буду дугачки од 37 до 50 цм, а женке када буду од 39 до 50 цм, у доби од три године. Животни век ове врсте је од 10 до 12 година.[14][10][34]

Контакт са људимаУреди

Pteroplatytrygon violacea није агресивна према људи и ретко се сусреће због специфичног станишта, али њен реп може да усмрти човека и одговорна је за смрт двојице риболоваца који су преминули од тровања крви. У јавним акваријумима ове врсте се чува готово од почетка 20. века.[3][27]

Месо ове врсте се једу у Индонезији, али се она у већини случајева не једе.[11] Осетљива је на парангале и мреже у које се случајно ухвати. Ипак у Тихом океану се повећао број ових врста од педесетих година 20. века, вероватно због комерцијалног риболова на доминантне грабљивице који се хране са њом, попут морских паса и туне. Због одржавања популација и високе репродуктивне стопе, Међународна унија за заштиту природе није исказала забринутост за ову врсту. У јуну 2018. године Министарво за заштиту природе Новог Зеланда квалификовало је ову врсту као неугрожену, према Новозеландском систему класификације претњи.[3]

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Baum, J.; I. Bianchi; A. Domingo; D.A. Ebert; R.D. Grubbs; C. Mancusi; A. Piercy; F. Serena & F.F. Snelson (2009). Pteroplatytrygon violacea. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2009: e.T161731A5490530. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T161731A5490530.en . 
  2. ^ Eschmeyer, W. N. (ed.) violacea, Trygon Архивирано 2012-02-21 на сајту Wayback Machine. Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on March 28, 2010.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и Ebert, D.A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. стр. 219–221. ISBN 0-520-23484-7. 
  4. ^ Pteroplatytrygon violacea
  5. ^ а б Rosenberger, L.J.; Schaefer, S. A. (6. 8. 2001). Schaefer, S. A., ур. „Phylogenetic Relationships within the Stingray Genus Dasyatis (Chondrichthyes: Dasyatidae)”. Copeia. 2001 (3): 615–627. doi:10.1643/0045-8511(2001)001[0615:PRWTSG]2.0.CO;2. 
  6. ^ Fowler, H.W. (4. 9. 1910). „Notes on Batoid Fishes”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. Academy of Natural Sciences. 62 (2): 468–475. JSTOR 4063435. 
  7. ^ а б в Mollet, H.F. (2002). „Distribution of the pelagic stingray, Dasyatis violacea (Bonaparte, 1832), off California, Central America, and worldwide” (PDF). Marine and Freshwater Research. 53 (2): 525–530. doi:10.1071/MF02010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 3. 2016. Приступљено 8. 4. 2010. 
  8. ^ Journal of Fish Biology (септембар 2007). „Occurrence of pelagic stingray Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832) in the North Sea”. Journal of Fish Biology. 71 (3): 933–937. doi:10.1111/j.1095-8649.2007.01534.x. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2013. 
  9. ^ Debelius, H. (1997). Mediterranean and Atlantic Fish Guide. IKAN. стр. 19. ISBN 3-931702-99-5. 
  10. ^ а б в г Neer, J.A. (2008). „The Biology and Ecology of the Pelagic Stingray, Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832)”. Ур.: Camhi, M.; E.K. Pikitch; E.A. Babcock. Sharks of the Open Ocean: Biology, Fisheries and Conservation. Blackwell Science. стр. 152–159. ISBN 978-0-632-05995-9. 
  11. ^ а б de Siqueira, A.E. & V.B. de Sant'Anna (2007). „Data on the pelagic stingray, Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832) (Myliobatiformes: Dasyatidae)”. Brazilian Journal of Oceanography. 55 (4): 323—325. doi:10.1590/S1679-87592007000400008 . 
  12. ^ а б Last, P.R. & J.D. Stevens (2009). Sharks and Rays of Australia (second изд.). Harvard University Press. стр. 457–458. ISBN 978-0-674-03411-2. 
  13. ^ а б в McEachran, J.D. & J.D. Fechhelm (1998). Fishes of the Gulf of Mexico: Myxiniformes to Gasterosteiformes. University of Texas Press. стр. 181. ISBN 0-292-75206-7. 
  14. ^ а б в Bester, C., H.F. Mollett and J. Bourdon. Biological Profiles: Pelagic Stingray Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јануар 2016). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on November 14, 2008.
  15. ^ Nishida, K. and K. Nakaya (1990). "Taxonomy of the genus Dasyatis (Elasmobranchii, Dasyatididae) from the North Pacific." in Pratt, H.L., S.H. Gruber and T. Taniuchi. Elasmobranchs as living resources: advances in the biology, ecology, systematics, and behaviour, and the status of fisheries. NOAA Technical Report, NMFS 90. pp. 327–346.
  16. ^ Last, P.R. & L.J.V. Compagno (1999). „Myliobatiformes: Dasyatidae”. Ур.: Carpenter, K.E. & V.H. Niem. FAO identification guide for fishery purposes. The living marine resources of the Western Central Pacific. Food and Agricultural Organization of the United Nations. ISBN 92-5-104302-7. 
  17. ^ Mollet, H.F.; J.M. Ezcurra & J.B. O'Sullivan (2002). „Captive biology of the pelagic stingray, Dasyatis violacea (Bonaparte, 1832)” (PDF). Marine and Freshwater Research. 53 (2): 531–541. doi:10.1071/MF01074. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 8. 2017. Приступљено 8. 4. 2010. 
  18. ^ а б Jordan, L.K (2008). „Comparative Morphology of Stingray Lateral Line Canal and Electrosensory Systems”. Journal of Morphology. 269 (11): 1325–1339. PMID 18655157. doi:10.1002/jmor.10660. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2013. 
  19. ^ Jordan, L.K.; S.M. Kajiura & M.S. Gordon (2009). „Functional consequences of structural differences in stingray sensory systems. Part I: mechanosensory lateral line canals” (PDF). Journal of Experimental Biology. 212 (19): 3037–3043. PMID 19749095. doi:10.1242/jeb.028712. 
  20. ^ Jordan, L.K.; S.M. Kajiura & M.S. Gordon (2009). „Functional consequences of structural differences in stingray sensory systems. Part II: electrosensory system” (PDF). Journal of Experimental Biology. 212 (19): 3044–3050. PMID 19749096. doi:10.1242/jeb.028738. 
  21. ^ Rosenberger, L.J. (2001). „Pectoral fin locomotion in batoid fishes: undulation versus oscillation” (PDF). The Journal of Experimental Biology. 204 (2): 379–394. PMID 11136623. 
  22. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 11. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 
  23. ^ Llewellyn, J. & L. Euzet (1964). „Spermatophores in monogenean Entobdella diadema Monticelli from skin of sting-rays with a note on the taxonomy of the parasite”. Parasitology. 54 (2): 337–344. doi:10.1017/S0031182000067962. 
  24. ^ Euzet, L. & C. Combes (1965). „Contribution a l'etude de Tetragonocephalum uarnak (Shipley et Hornell, 1906)”. Bulletin de la Société des Sciences Naturelles de Neuchatel. 88: 101–122. 
  25. ^ Baer, J.G. (1948). „Contributions a l'etude das cestodes de selachians IIV”. Bulletin de la Société des Sciences Naturelles de Neuchatel. 71: 63–122. 
  26. ^ Euzet, L. (1959). Recherches sur les cestodes tetraphyllides des selacaens des cotes de France. Thesis, Montpellier.
  27. ^ а б в Véras, D.P.; T. Vaske (Jr.); F.H.V. Hazin; R.P. Lessa; P.E. Travassos; M.T. Tolotti & T.M. Barbosa (2009). „Stomach contents of the pelagic stingray (Pteroplatytrygon violacea) (Elasmobranchii: Dasyatidae) from the tropical Atlantic”. Brazilian Journal of Oceanography. 57 (4): 339–343. doi:10.1590/S1679-87592009000400008 . 
  28. ^ Ribeiro-Prado, C.C. & A.F. de Amorim (2008). „Fishery biology on pelagic stingray Pteroplatytrygon violacea caught off southern Brazil by longliners settled in Sao Paulo state (2006–2007)” (PDF). International Commission for the Conservation of Atlantic Tunas Collective Volume of Scientific Papers. 62: 1883–1891. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 2. 2012. Приступљено 8. 4. 2010. 
  29. ^ Dulvy, N.K.; J.K. Baum; S. Clarke; L.J.V. Compagno; E. Cortes; A. Domingo; S. Fordham; S. Fowler; M.P. Francis; C. Gibson; J. Martinez; J.A. Musick; A. Soldo; J.D. Stevens & S. Valenti (2008). „You can swim but you can't hide: the global status and conservation of oceanic pelagic sharks and rays” (PDF). Aquatic Conservation: Marine and Freshwater Ecosystems. 18 (5): 459–482. doi:10.1002/aqc.975. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 9. 2009. 
  30. ^ Forselledo, R.; M. Pons; P. Miller & A. Domingo (2008). „Distribution and population structure of the pelagic stingray, Pteroplatytrygon violacea (Dasyatidae), in the south-western Atlantic”. Aquatic Living Resources. 21 (4): 357–363. doi:10.1051/alr:2008052. 
  31. ^ Ward, P. & R.A. Myers (2005). „Shifts in open-ocean fish communities coinciding with the commencement of commercial fishing” (PDF). Ecology. 86 (4): 835–847. doi:10.1890/03-0746. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 9. 2007. 
  32. ^ Piovano, S.; S. Clò & C. Giacoma (2010). „Reducing longline bycatch: The larger the hook, the fewer the stingrays”. Biological Conservation. 143: 261–264. doi:10.1016/j.biocon.2009.10.001. 
  33. ^ Hemida, F.; R. Seridji; S. Ennajar; M.N. Bradai; E. Collier; O. Guelorget & C. Capape (2003). „New observations on the reproductive biology of the pelagic stingray, Dasyatis violacea Bonaparte, 1832 (Chondrichthyes: Dasyatidae) from the Mediterranean Sea”. Acta Adriatica. 44 (2): 193–204. 
  34. ^ а б в Wilson, P.C. & J.S. Beckett (12. 12. 1970). „Atlantic Ocean Distribution of the Pelagic Stingray, Dasyatis violacea”. Copeia. American Society of Ichthyologists and Herpetologists. 1970 (4): 696–707. JSTOR 1442312. doi:10.2307/1442312. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди