Рајна
Рајна (хол. Rijn; франц. Rhin;[2] нем. Rhein; итал. Reno; лат. Rhenus) једна је од најдужих и најважнијих река у Европи дуга 1.234 km,[note 1][note 2] с просечним протоком од више од 2.290 m³ воде у секунди. Име Рајна долази од келтског Renos, што дословце значи „она која тече”, од праиндоевропског корена rei- („тећи, трчати”).
| Рајна | |
|---|---|
 Рајна код Базела | |
 Мапа реке Рајне | |
| Опште информације | |
| Дужина | 1234 km |
| Басен | 185.000[1] km2 |
| Пр. проток | 2,290 m3⁄s |
| Слив | Северно море |
| Водоток | |
| В. извора | 2.345 m |
| Ушће | Северно море |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Швајцарска, Лихтенштајн, Аустрија, Француска, Немачка, Холандија |
| Насеља | Базел, Стразбур, Карлсруе, Манхајм, Лудвигсхафен, Висбаден, Мајнц, Кобленц, Бон, Келн, Диселдорф, Утрехт, Ротердам |
| Притоке | Мајна, Мозел, Некар, Рур |
| Река на Викимедијиној остави | |
Рајна и Дунав образовали су највећи део северне границе Римског царства, и од тих времена Рајна је виталан пловни водени пут, којим се превози роба у унутрашњост континента. Служила је и као одбрамбена линија, а често је регионална и међународна граница. Многи замкови и праисторијска утврђења сведоче о њеној важности као воденог пута.
Име уреди
Све варијанте имена Рајне у модерним језицима су изведене из галског имена Rēnos, које је било адаптирано у географији римске ере (1. век п. н. е.) као грчко Ῥῆνος (Rhēnos) и латинско Rhenus.[note 3]
Спеловање са Rh- у енглеској речи Rhine, као и у немачкој Rhein и француској Rhin је последица утицаја грчке ортографије, док је вокализација -i- услед протогерманске адаптације галског имена као *Rīnaz, преко старофранкијског што је дало староенглеско Rín,[3] старовисоконемачко Rīn, рано средњохоландко (око 1200) Rijn (у то време спеловано Ryn или Rin).[4]
Двоглас у савременом немачком Rhein (исто тако усвојен у романшу Rein, Rain) је централнонемачки развој раног модерног периода, док име у алеманским диалектима Rī(n) задржава старији вокализам,[note 4] као и рипуарско Rhing, док фалечки дијалект има одвогласовљено Rhei, Rhoi. Шпански је сагласан са француским у адаптацији германског вокализма Rin-, док италијански, окситански и португалски задржавају латинско Ren-.
Галско име Rēnos (протокелтско или прекелтско[note 5] *Reinos) припада класи имена река изграђених од прото-индоевропског корена *rei- „да се креће, протиче, покреће”, такође присутног у другим именима као што је Рено у Италији.[note 6]
Граматички род келтског имена (као и његове грчке и латинске адаптације) је мушки, и име остаје мушког рода у немачком, холандском и француском. Староенглески назив за реку био је разнолико модулисан као мушки и женски; а његова старонордијска адаптација је промењена у женски род.[5]
Географија уреди
Швајцарска уреди
Извор Рајне је у швајцарским Алпима у кантону Граубинден, где се спајају њене две притоке, Фордерајн и Хинтерајн. Фордерајн извире из језера Тума у горњим Алпима и тече кроз живописни кањон Руинoа (швајцарски Велики кањон). Хинтерајн почиње од глечера Паради на јужној граници Швајцарске. Једна од каснијих притока дотиче из долине Вал де Леј у Италији.
Обе притоке састају се у близини места Рајхенау у Граубиндену. Одатле Рајна, као Алпска Рајна, тече на север до границе Лихтенштајна и касније Аустрије, а затим се улива у Боденско језеро. Понови се излива из Боденског језера, и као Горња Рајна пролази преко Водопада Рајне, где се у њу улива река Аре, која готово дупло увећава количину воде до готово 1.000 m³ у секунди. Затим чини границу Немачке док се не окрене ка северу код Колена Рајне код Базела.
Немачка и Француска уреди
После Базела, као Горња Рајна, формира јужни део границе између Немачке и Француске у широкој долини, пре него што уђе у Немачку код Рајнштетена, у близини Карлсруеа.
Дуга више од 1000 km Рајна највећим делом пролази кроз Немачку. Ту се у Рајну уливају бројне притоке, као што су Некар, Мајна и касније Мозел, која доноси додатних 315 m³ воде у секунди.
Између Бингена и Бона, Средња Рајна тече кроз Рајнски кланац, формацију створену ерозијом, која се догодила отприлике у истом периоду када се околно земљиште уздигло, док је река остала на свом првобитном нивоу. Кланац је врло дубок, а познат је по многобројним замковима и виноградима. Налази се на листи Светске баштине, а познат је као „романтична Рајна”, са више од 40 замака и тврђава из средњег века и многих живописних виноградарских села.
Иако има доста индустријских места дуж Рајне, највећи део индустрије сконцентрисан је око Доње Рајне у Рурској области, где Рајна пролази поред већих градова, Келна, Диселдорфа и Дуизбурга. Река Рур, која се улива у Рајну код Дуизбурга је изненађујуће чиста и користи се као вода за пиће. Она додаје Рајни још 70 m³ воде у секунди. Међутим, друге реке из Рурске области, пре свих Емшер, су прилично загађене. Приближујући се холандској граници Рајна достиже просечни проток воде од 2.290 m³ у секунди, а просечна ширина јој је више од 300 m.
Холандија уреди
Рајна потом скреће на запад и улази у Холандију, где заједно с рекама Меза и Шелда образује широку делту. На граници код Спајка, у близини Најмегена и Арнема Рајна је најшира, али се затим дели на три главна рукавца: Вал, Недеррајн (Доња Рајна) и Ајзел.
Одавде ситуација постаје прилично компликована, јер име „Рајна” више није повезано само с главним током реке. Највећа количина рајнске воде (две трећине) тече даље на запад Валом, где се спаја с Мезом и улива у Северно море. Други рукавац Вала пролази кроз Ротердам и тече даље до Северног мора, а трећи рукавац се одваја код Дордрехта.
Друга трећина воде тече кроз Панерденс канал и раздваја се на Ајзел и Недеррајн. Рукавац Ајзела носи око једне деветине воденог тока у Ајселмер (бивши залив), док Недеррајн тече паралелно с Валом и носи око две деветине воде. Међутим, код Вајк бај Дурштедеа Недеррајн мења име и постаје река Лек. Она тече даље на запад, где се спаја с првим рукавцем и улива у Северно море.
Име „Рајна” одавде се користи само за мање рукавце даље на северу који су у римско доба чинили главни ток реке Рајне. Иако носе то име, ови рукавци заправо и не носе воду реке Рајне, већ служе за исушивање околног земљишта и полдера. Од Вај бај Дурштедеа, стари северни рукавац Рајне зове се „Вијугава Рајна” (Kromme Rijn) и пролази кроз Утрехт и даље до Северног мора.
Геолошка историја уреди
Рајна тече од Алпа до базена Северног мора; географија и геологија данашњег водотока се развијала од почетка алпске орогенезе.
У јужној Европи, сцена је била постављена у тријасном периоду мезозоика, уз отварање океана Тетис, између евроазијске и афричке тектонске плоче, између 240 МПС и 220 МПС (милиона година пре садашњости). Садашње Средоземно море потиче од овог донекле већег мора Тетиса. На око 180 МПС, у јурском периоду, две плоче су промениле правац и почеле су да спуштају подове Тетиса, што је довело до субдукције под Евроазијом и гурањем навише ивице те плоче у алпској орогенези током периода олигоцена и миоцена. Неколико микроплоча су захваћене процесом притискања и ротирале су или су биле гурнуте бочно, стварајући појединачне карактеристике медитеранске географије: Иберија је потиснула Пиренеје; Италија Алпе и Анатолија крећући се западно, планине Грчке и острва. Компресија и орогенеза се настављају данас, што се испољава текућим подизањем планина малих размера сваке године и активним вулканима.
У северној Европи, базен Северног мора се формирао током периода тријаса и јуре и од тада наставио да постао слив који прихвата седименте. Између зона алпске орогенезе и таложења базена Северног мора, остала висока подручја произилазе из раније орогенезе (Херцинске), као што су Ардени, Ајфел и Вогези.
Од времена еоцена надаље, текућа алпска орогенеза узроковала је развој система процепа у правцу север—југ у овој зони. Главни елементи овог процепа су Горњи гребен Рајне, у југозападној Немачкој и источној Француској и Доњи залив Рајне, у северозападној Немачкој и југоисточној Холандији. До времена миоцена, речни систем се развио у Горњи гребен Рајне, који се наставља на север и сматра се првобитном реком Рајном. У то време још није носио падавине са Алпа; уместо тога, сливови Роне и Дунава су дренирали северну страну Алпа.
Већи градови уреди
Базел, Стразбур, Брајзах, Карлсруе, Манхајм, Лудвигсхафен, Визбаден, Мајнц, Кобленц, Бон, Келн, Диселдорф, Дуизбург, Арнем (Nederrijn), Најмеген (Waal), Утрехт (Kromme Rijn), Ротердам (Nieuwe Maas).
Канали уреди
Праисторија уреди
Палеолит уреди
За време Средњег палеолита, око 100.000-30.000. п. н. е. (датуми увелико варирају) западну Европу, укључујући долине Рајне и Дунава, настањивао је Неандерталац, који је припадао мустеријанској култури камених оруђа. Верује се да је Неандерталац еволуирао од свог претходника Хомо еректуса у близини глечера, али ово питање није дефинитивно решено.
Неандерталска налазишта су заступљенија на југу, где су преовладавале отворене шуме, а кречњачки терен је нудио више пећина за становање. Рајна је текла кроз отворену тундру, где су Неандерталци ловили крупну дивљач, као што је длакави носорог и мамут. Због тога су мустеријанска налазишта откривена у и око долине Рајне.
Мезолит уреди
Пре отприлике 5600 година п. н. е., долину Рајне, као и највећи део Европе, настањивао је Кромањонац на мезолитском ступњу културног развоја; што ће рећи да је био ловац и сакупљач, али је имао већа и специјализованија оруђа него палеолитски човек, знао је више о биљкама и животињама, а можда је неке животиње и припитомио.
Гвоздено доба уреди
У раном гвозденом добу, обе обале Рајне настањивала су келтска племена. Међутим, на почетку прероманског гвозденог доба, око 600. п. н. е., прагерманска племена су прешла реку Везер и Алер, и раширила се дуж читаве обале Рајне. Ова експанзија се у археологији назива Јасторф култура. Од око 500. п. н. е. и касније, доња Рајна, а не Везер и Алер, била је граница између келтских и германских племена.
Напомене уреди
- ^ Рајна је „дванаеста река по дужини у Европи” ако се узму у обзир Руске реке Волга, Урал, Печора, Кама, Северна Двина—Вичегда, Ока и Белаја, које су на бази модерне конвенционалне границе између Европе и Азије унутар европске Русије или формирају део границе са Азијом. Исто тако дуже од Рајне су источноевропске реке Дњепар, Дон и Дњестар које утичу у Црно море.
- ^ Рајна има службену дужину (Rheinkilometer) само након Констанца. Њена пуна дужина је зависна од дефиниције Алпске Рајне. Године 2010, постојали су медијски извештаји о томе да је премала дужина Рајне дуго била забележена у енциклопедијама 20. века, и на захтев новинара холандски Генерални директорат за јавне радове и водопривреду је цитирао дужину од 1.232 km. „Проверили смо и дошли до 1.232 km”, рекла је Анке Панекок, заступница холандске владе за хидрологију."
- „Der Rhein ist kürzer als gedacht – Jahrhundert-Irrtum”. sueddeutsche.de. Приступљено 27. март 2010.
- „Rhine River 90 km shorter than everyone thinks”. The Local – Germany's news in English. 27. 3. 2010. Архивирано из оригинала 30. 05. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2010.
- ^ Рајна није била позната у Хеленистичкој ери. Њу помиње Цицерон, In Pisonem 33.81. Страбон (1.4.3) помиње земље „на ушћу Рене” αἱ τοῦ Ῥήνου ἐκβολαί; наводи да земље „изван Рајне и све до Скитије” καὶ τὰ πέραν τοῦ Ῥήνου τὰ μέχρι Σκυθῶ треба сматрати непознатим, јер Питејево искуство је да далеким народима не треба веровати.
- ^ Губитак финалног -n у паузи је недавни развој у алеманском, форма Rīn је углавном очувана у луцернским дијалектима. Швајцарски идиотикон s.v. „Rī(n)” (6,994).
- ^ Крехи (1964) сматра хидроним „староевропским”, тј. да припада најстаријем индоевропском слоју имена која претходе келтској експанзији из 6. века п. н. е. (Халштат Д).
- ^ У албанском/илирском ова реч исто тако значи „кретати се, протицати, покретати”. Покорнијев (1959) „3. er- : or- : r- 'померити, покренути'” (pp. 326—32), ларингално *h1reiH-, са суфиксом -n-; Келтски одражава: староирско renn „брз”, rīan „море”, средњоирско rian „река, пролаз”. Корен даје немачки глагол rinnan (' < *ri-nw-an) одакле је потекло енглеско run (од каузатива *rannjanan, староенглеко eornan); готско rinnan „протицати, струјати”, староенглеско rinnan, стронордијско rinna „протицати”, rinno „поток”; c.f. санскрит rinati „узрокује да тече”; сродне речи по корену без суфикса -n- обухватају средње доњенемачко ride „поток”, староенглеско riþ „струја”, холандско ril „текућа струја”, латинско rivus „струја”, као и црквена старословенска реч „река”; погледајте такође „Rhine”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. новембар 2001. Приступљено 10. 2. 2009.
Референце уреди
- ^ Frijters & Leentvaar (2003)
- ^ „Le Rhin” (official site) (на језику: French). Paris, France: L'Institut National de l'Information Geographique et Forestrière IGN. Архивирано из оригинала 6. март 2016. г. Приступљено 6. март 2016.
- ^ Bosworth & Toller, An Anglo-Saxon Dictionary (1898), pp. 799. Sió eá ðe man hǽt Rín Orosius (ed. J. Bosworth 1859) 1.1
- ^ Rijn, Vroegmiddelnederlands Woordenboek
- ^ Bosworth & Toller, An Anglo-Saxon Dictionary (1898), pp. 799: Rín; m.; f. The Rhine […] O. H. Ger. Rín; m.: Icel. Rín; f.
Литература уреди
- Blackbourn, David (2006). „The transformation of the Rhine since the eighteenth century”. The Conquest of Nature: Water, Landscape and the Making of Germany. London. ISBN 978-0-224-06071-4. OCLC 224244112.
- Berendsen, Henk J.A.; Stouthamer, Esther (2001). Palaeogeographic Development of the Rhine-Meuse Delta, The Netherlands. Assen: Koninklijke Van Gorcum. ISBN 978-90-232-3695-5. OCLC 495447524. Архивирано из оригинала 24. 12. 2008. г. Приступљено 12. 2. 2009.
- Cohen, K.M.; Stouthamer, E.; Berendsen, H.J.A. (фебруар 2002). „Fluvial Deposits As a Record for Late Quaternary Neotectonic Activity in the Rhine-Meuse Delta, The Netherlands” (PDF). Netherlands Journal of Geosciences – Geologie en Mijnbouw. 81 (3–4): 389—405. ISSN 0016-7746. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 8. 2007. г.
- Frijters, Ine D.; Leentvaar, Jan (2003). Rhine Case Study (PDF). Technical documents in hydrology, no. 17. Paris: UNESCO International Hydrological Programme, (Rep. No. SC/2003/WS/54). OCLC 55974122.
- Gouw, M.J.P.; Erkens, G. (март 2007). „Architecture of the Holocene Rhine-Meuse delta (the Netherlands) – A result of changing external controls”. Netherlands Journal of Geosciences – Geologie en Mijnbouw. 86 (1): 23—54. ISSN 0016-7746. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г.
- Hoffmann, T.; Erkens, G.; Cohen, K.; Houben, P.; Seidel, J.; Dikau, R. (2007). „Holocene Floodplain Sediment Storage and Hillslope Erosion Within the Rhine Catchment”. The Holocene. 17 (1): 105—118. Bibcode:2007Holoc..17..105H. doi:10.1177/0959683607073287.
- Ménot, Guillemette; Bard, Edouard; Rostek, Frauke; Weijers, Johan W.H.; Hopmans, Ellen C.; Schouten, Stefan; Sinninghe Damsté, Jaap S. (15. 9. 2006). „Early Reactivation of European Rivers During the Last Deglaciation”. Science. 313 (5793): 1623—1625. Bibcode:2006Sci...313.1623M. PMID 16973877. doi:10.1126/science.1130511.
- „Rhine River History”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Приступљено 29. 3. 2010.
- Roll, Mitch (2009). „Rhine River History and Maps”. The ROLL „FAME” Family. Архивирано из оригинала 23. 3. 2010. г. Приступљено 29. 3. 2010.
Спољашње везе уреди
Геологија уреди
- EUCOR-URGENT: Upper Rhine Graben Evolution and Neotectonics
- Global land environments since the last interglacial
- How the Channel Was Formed Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јун 2008)
- Britain's Drowned Landscapes
- New Dating of European Ice Age
- Sedimentary Architecture … Rhine-Meuse Deposits …
- Rhine-Meuse Delta Studies Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2018)
Историја уреди
- Историја Рајне с мапама
- Rhine-Meuse delta studies Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2018)
Замкови уреди
- Castles and Hotels on the R hine
- Castles on the Rhine
- More Castles on the Rhine
- State-Owned Historical Monuments in Rhineland-Palatinate