Ruska socijaldemokratska radnička partija
Ruska socijaldemokratska radnička partija (RSDRP; rus. Российская социал-демократическая рабочая партия (РСДРП)) bila je istorijska prethodnica Komunističke partije Sovjetskog Saveza.[1]
| Ruska socijaldemokratska radnička partija | |
|---|---|
| Российская социал-демократическая рабочая партия | |
 Partijski manifest (1898) | |
| Osnivač | Vladimir Lenjin |
| sekretari | Julij Martov (menjševici) Vladimir Lenjin (boljševici) |
| Osnovana | 14. mart 1898. god. |
| Raspuštena | 1912. |
| Naslednik | RSDRP(b) |
| Sedište | Sankt Peterburg Ruska Imperija |
| Novine | Iskra |
| Ideologija | socijalizam, marksizam; frakcije: • menjševizam • boljševizam |
| Politička pozicija | levi centar |
| Međunarodno članstvo | Druga internacionala (1889—1912) |
| Boje | crvena |
RSDRP je bila tipična stranka svog vremena, nastala na idejama Karla Marksa, još uvek u traženju najboljih metoda za ostvarivanje svog cilja — socijalizma. Ona se držala stava da bi Rusija mogla doći do socijalizma jedino razvojem buržoaskog društva i industrijskog proletarijata, oštro se suprotstavljajući tada raširenim populističkim idejama da bi Rusija mogla preskočiti kapitalizam, oslanjajući se na seljaštvo, jer je većina Rusa tad živela u seljačkim komunama zvanima mir.[1]
Istorija уреди
Osnivački kongres partije održan je u ilegali u Minsku 1898.[1] Osnivači su bili Boris Ejdelman i Natan Vigdorčik u ime kijevske grupe okupljene oko časopisa Radničke novine (rus. Рабочая газета): Pavel Tučapski, predstavnik kijevske grupe Radnički savez; Stepan Radčenko, predstavnik petrogradske grupe Borbeni savez, Viktor Vanovski u ime moskovskog Radničkog saveza, Kazimir Petrusevič u ime radnika Ekaterinoslava, te Aron Kremer, Abram Mutnik i Šmuel Kac. Većina osnivača je vrlo brzo pohapšena, pa je Drugi kongres partije iz sigurnosnih razloga održan u Briselu (jul) i Londonuu (avgust) 1903.[1]
Na tom kongresu na kojem se okupilo 57 delegata,[2] došlo je do raskola partije na dve frakcije: menjševike i boljševike.[1] Oni su se razišli oko koncepcije rukovođenja partijom, ali i oko profila partije i članstva. Načelno su obe frakcije bile za rušenje kapitalizma i svrgavanje carskog režima, ali menjševici — predvođeni Julijem Martovom — preferirali su masovnu, labavo organizovanu demokratsku partiju, čiji bi se članovi mogli u mnogim pitanjima i razilaziti, ali se ipak slagati oko bitnog.[2] Ovo je delom nalik na zapadnoevropske socijaldemokratske partije. Oni su bili spremni sarađivati s ruskim liberalima, a imali su skrupula o upotrebi revolucionarnog terora (zato su ih zvali meki). S druge strane, boljševici predvođeni Lenjinom, bili su radikalniji i borbeniji; oni su hteli da se partija oblikuje kao avangarda radničke klase, iz malog rukovodećeg nukleusa, od ljudi koji za partiju žive i rade 24 sata, disciplinovanih profesionalnih revolucionara[1] koji bespogovorno provode partijske naloge i ne prezaju ni od čeg što bi ih dovelo do cilja (zato su ih zvali tvrdi).[2]
Lenjin je shvatao da se u vremenu revolucionarnih previranja nema puno vremena za demokratiju, a nije imao ni poverenja u mase.[2] Jedan od razloga njegovog preferiranja malog partijskog aparata bili su i sigurnosni razlozi. Tajnoj policiji bilo je puno teže ubaciti svoje ljude u uski krug proverenih članova, nego u masovna tela kakva su uobičajeno imale partije tog vremena. To se kasnije pokazalo potpuno tačnim, jer je jedan član organizacionog odbora kongresa bio agent ruske tajne policije.[2]
Georgij Plehanov jedan od utemeljitelja ruskog marksizma zauzeo je neutralnu srednju poziciju, pa je ta partijska linija ostala dominantna do samog kraja rada te partije.[1]
Članovi Socijaldemokratske radničke partije imali su presudne uloge u neuspeloj Revoluciji iz 1905, naročito u radu petrogradskog sovjeta u kom je njihov član Lav Trocki bio predsednik.[1]
Do definitivnog razlaza između menjševika i boljševika došlo je tokom turbulentnih vremena Februarske revolucije (1917).[1] Menjševici su osnovali vlastitu partiju u avgustu — Rusku socijaldemokratsku radničku partiju (menjševika), a boljševici svoju Rusku socijaldemokratsku radničku partiju (boljševika).[1]
Boljševici su istisnuli svoje rivale menjševike sa ruske političke scene, nakon građanskog rata,[1] posle kog su brojni menjševici otišli u egzil.
Reference уреди
Spoljašnje veze уреди
- Russian Social-Democratic Workers’ Party (jezik: engleski)
- The Bolshevik-Menshevik Split (jezik: engleski)
