Selenasta kiselina

Selenasta kiselina
Nazivi
	IUPAC naziv Selenasta kiselina
Identifikacija
CAS broj	7783-00-8 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:26642 ;
ChemSpider	1060 ;
ECHA InfoCard	100.029.067
KEGG	D05814 ;
PubChem C ID	1091;
UNII	F6A27P4Q4R ;
	SMILES O=[Se](O)O; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	H2SeO3
Molarna masa	128,97 g/mol
Agregatno stanje	beli higroskopni kristali
Gustina	3,0 g/cm3
Tačka topljenja	razlaže se na 70 °C
Rastvorljivost u vodi	veoma je rastvorna
Rastvorljivost	rastvorna u etanolu
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	selenova kiselina ; selan
Drugi katjoni	natrijum selenit
Srodna jedinjenja	sumporasta kiselina; telurasta kiselina
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Selenasta kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H₂SeO₃. Strukturno, ona se preciznije opisuje sa (HO)₂SeO. Ona je glavna oksokiselina selena. Druga je selenova kiselina.^[4]^[5]^[6]

Formiranje i osobine уреди

Selenasta kiselina je analogna sumporastoj kiselini, mada se ona lakše može izolovati. Selenasta kiselina se lako formira dodatkom selen dioksida u vodu. Kao kristalina materija, ova ima piramidalne molekule koji su međusobno povezani vodoničnim vezama. U rastvoru ona je diprotična kiselina:^[6]

H
2SeO
3 ⇌ H+
+ HSeO−
3 (pK_a = 2.62)

HSeO−
3 ⇌ H+
+ SeO2−
3 (pK_a = 8.32)

Ona ima blago oksidacionu prirodu, mada su njene reakcije kinetički spore. U 1 M H+
:

H
2SeO
3 + 4 H+
+ 4 -
e ⇌ Se + 3 H
2O (E^o = +0.74 V)

U 1 M OH−
:

SeO2−
3 + 4 -
e + 3 H
2O ⇌ Se + 6 OH−
(E^o = −0.37 V)

Ona se koristi u organskoj sintezi za pripremu 1,2-diketona (e.g. glioksala).^[7]

Reference уреди

^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4—81. ISBN 0-8493-0594-2.
^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
^ ^а ^б Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
^ “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, pp. 438 (1955).

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

[1] Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[2] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[3] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[hand-4] Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4—81. ISBN 0-8493-0594-2.

[Housecroft3rd-5] Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[Holleman&Wiberg1st-6] а ^б Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.

[7] “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, pp. 438 (1955).

[4]

[5]

[6]

[1]

[2]

[3]

[7]