Svemirski teleskop Spicer

Svemirski teleskop Spicer, ranije Instalacija svemirskog infracrvenog teleskopa (engl. Space Infrared Telescope Facility - SIRTF), bio je infracrveni svemirski teleskop lansiran 2003. godine i izveden iz upotrebe 30. januara 2020.[4][8]

Svemirski teleskop Spicer
Spitzer space telescope.jpg
Umetnički prikaz Svemirskog teleskopa Spicer.
ImenaInstalacija svemirskog infracrvenog teleskopa
Tip misijeInfracrveni svemirski teleskop
OperatorNASA / JPL / Kalteh
COSPAR ID2003-038A
SATCAT no.27871
Vebsajtwww.spitzer.caltech.edu
Trajanje misijePlaniran: 2,5 do 5+ godina[1]
Primarna misija: 5 godina, 8 meseci, 19 dana
Kraj: 16 godina, 5 meseci, 4 dana
Svojstva svemirske letelice
ProizvođačLokhid
Bol aerospejs
Lansirna masa950 kg (2.094 lb)[1]
Suva masa884 kg (1.949 lb)
Masa tereta851,5 kg (1.877 lb)[1]
Početak misije
Datum lansiranja25. avgust 2003, 05:35:39 UTC[2]
RаketaDelta II 7920H[3]
Mesto lansiranjaKejp Kanaveral SLC-17B
Ulazak u službu18. decembar 2003
Kraj misije
OdlaganjeDeaktiviran na Zemljinoj pratećoj orbiti
Deaktivirano30. januar 2020[4]
Orbitalni parametri
Referentni sistemHeliocentrična[1]
RežimZemljino prateći[1]
Ekscentricitet0,011[5]
Perihelion altituda1,003 AU[5]
Aphelion altituda1,026 AU[5]
Inklinacija1,13°[5]
Period373,2 dana[5]
Epoha16. mart 2017 00:00:00
Glavni teleskop
TipRiči–Kretjen [6]
Prečnik0,85 m (2,8 ft)[1]
Fokalna dužina10,2 m (33 ft)
Talasne dužineinfracrvena, 3,6–160 μm[7]
NASA-SpitzerTelescope-Logo.svg
← Čandra
 
Infracrvena posmatranja mogu videti predmete skrivene u vidljivoj svetlosti, kao što je prikazani HUDF-JD2. To pokazuje kako je Spicer IRAC kamera mogla da vidi dalje od talasnih dužina Hablovih instrumenata.

Planirani period misije trebalo je da bude 2,5 godine sa očekivanjem pre lansiranja da bi se misija mogla produžiti na pet ili malo više godina dok se ne iscrpi zaliha tečnog helijuma na brodu. To se dogodilo 15. maja 2009.[9] Bez tečnog helijuma za hlađenje teleskopa na vrlo niske temperature potrebne za rad, većina instrumenata više nije bila upotrebljiva. Međutim, dva modula najkraćih talasnih dužina IRAC kamere nastavili su da rade sa istom osetljivošću kao pre iscrpljivanja kriogena i nastavili su da se koriste početkom 2020. u Spicerovoj toploj misiji. Ispitivanja pred lansiranje sprovedena su kako bi se utvrdile očekivane performanse opreme u ovom stanju, zajedno sa testovima na Univerzitetu u Ročesteru, koji su potvrdili kontinuiranu sposobnost detektora.[10][11] Tokom tople misije, dva kanala talasnih dužina IRAC-a radila su na 30 K, za koje se predviđalo da će doživeti malu ili nikakvu degradaciju u poređenju sa nominalnom misijom. Spicerovi podaci, kako iz primarne, tako i iz tople faze, arhivirani su u Infracrvenoj naučnoj arhivi (IRSA).

U skladu sa NASA-inom tradicijom, teleskop je preimenovan nakon uspešne demonstracije rada, 18. decembra 2003. Za razliku od većine teleskopa koje je imenovao odbor naučnika, obično po poznatim preminulim astronomima, novo ime za SIRTF proizašlo je iz takmičenja otvorenog za širu javnost. Takmičenje je dovelo do toga da je teleskop imenovan u čast astronoma Limana Spicera, koji je promovisao koncept svemirskih teleskopa tokom 1940-ih.[12] Spicer je 1946. godine napisao izveštaj za RAND korporaciju opisujući prednosti vanzemaljske opservatorije i kako bi to moglo biti ostvareno raspoloživom ili predstojećom tehnologijom.[13][14] On je predložen zbog svog pionirskog doprinosa raketnoj tehnologiji i astronomiji, kao i „zbog svoje vizije i vođstva u artikulisanju prednosti i koristi koje se mogu ostvariti Programom svemirskog teleskopa”.[12]

Spicer koji je koštao 776 miliona dolara[15] lansiran je 25. avgusta 2003. u 05:35:39 UTC sa Kejp Kanaverala SLC-17B na raketi Delta II 7920H.[2]

On je postavljen je u heliocentričnu orbitu (za razliku od geocentrične) koja kasni i udaljava se od Zemljine orbite sa otprilike 0,1 astronomske jedinice godišnje (orbita koja „prati Zemlju”[1]). Primarno ogledalo je prečnika 85 cm (33 in), f/12, napravljeno je od berilijuma i bilo je hlađeno na 55 K (−218 °C; −361 °F). Satelit sadrži tri instrumenta koji su mu omogućavala da vrši astronomsko snimanje i fotometriju od 3,6 do 160 mikrometara, spektroskopiju od 5,2 do 38 mikrometara i spektrofotometriju od 5 do 100 mikrometara.[7]

IstorijaУреди

Početkom 1970-ih astronomi su počeli da razmatraju mogućnost postavljanja infracrvenog teleskopa iznad zaklanjajućih efekata Zemljine atmosfere. Godine 1979, izveštaj Nacionalnog istraživačkog saveta Nacionalne akademije nauka, Strategija svemirske astronomije i astrofizike za 1980-te, identifikovao je Instalaciju svemirskog infracrvenog teleskopa (SIRTF) kao „jedan od dva glavna astrofizička objekta [koji trebaju da budu razvijeni] za Spejslab”, šatl platformu. Predviđajući značajne rezultate od predstojećeg satelita Ekplorer i od misije Šatl, izveštaj je takođe favorizovao „proučavanje i razvoj ... dugotrajnih svemirskih letova infracrvenih teleskopa ohlađenih na kriogene temperature.”

Lansiranje Infracrvenog astronomskog satelita, januara 1983. godine, koji su zajednički razvili Sjedinjene Države, Holandija i Velika Britanija, radi izvođenja prvog infracrvenog istraživanja neba, podstaklo je apetite naučnika širom sveta za dodatne svemirske misije zasnovane na brzim poboljšanjima tehnologije infracrvenih detektora.

SIRTF u čistoj sobi Svemirskog centra Kenedi.
Lansiranje SIRTF teleskopa 2003. godine pomoću 300. Delta rokete.

Većina ranih koncepata predviđala je ponovljene letove u NASA-inom spejs šatlu. Ovaj pristup razvijen je u eri kada se očekivalo da Šatl program podrži nedeljne letove u trajanju do 30 dana. Predlog agencija NASA iz maja 1983. godine opisao je SIRTF kao misiju povezanu sa šatlom, sa teretom evoluirajućih naučnih instrumenata. Očekivalo se nekoliko letova sa mogućim prelaskom u prošireni način rada, verovatno u saradnji sa budućom svemirskom platformom ili svemirskom stanicom. SIRTF bi bio jenometarske klase, kriogeno hlađena, višekorisnička instalacija, koja se sastoji od teleskopa i pripadajućih instrumenata žižne ravni. On bi bio lansiran pomoću spejs šatla i ostao bi pričvršćen za šatl kao svemirski laboratorijski teret tokom astronomskih posmatranja, nakon čega bi bio vraćen na Zemlju radi obnove pre ponovnog leta. Očekivalo se da će se prvi let dogoditi oko 1990. godine, a sledeći letovi su trebali da počnu aproksimativno godinu dana kasnije. Međutim, let Spejslab-2 na letelici STS-51-F je pokazao da okruženje šatla slabo pogoduje ugrađenom infracrvenom teleskopu zbog zagađenja iz relativno „prljavog” vakuuma asociranog sa orbiterima. Do septembra 1983. NASA je razmatrala „mogućnost dugotrajne [slobodno-leteće] misije SIRTF”.[16][17]

Spicer je jedina od Velikih opservatorija koju nije lansirana pomoću Spejs-šatla, kako je prvobitno bilo predviđeno. Međutim, nakon katastrofe Čelendžera 1986. godine, gornji segmenti Kentauraa LH2LOX, koji bi bili potrebna da se postavi u svoju konačnu orbitu, zabranjeni su za upotrebu sa šatlom. Misija je pretrpela niz redizajniranja tokom 1990-ih, prvenstveno zbog budžetskih razloga. To je rezultiralo mnogo manjom, ali i dalje potpuno opremljenom misijom koja bi mogla da koristi manju potrošnu raketu Delta II.[18]

ReferenceУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „About Spitzer: Fast Facts”. Caltech. 2008. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2007. Приступљено 22. 4. 2007. 
  2. 2,0 2,1 Harwood, William (25. 8. 2003). „300th Delta rocket launches new window on Universe”. CBS News via Spaceflight Now. Приступљено 1. 12. 2016. 
  3. ^ „Spitzer Space Telescope: Launch/Orbital Information”. National Space Science Data Center. Приступљено 26. 4. 2015. 
  4. 4,0 4,1 Ending in 2020, NASA's Infrared Spitzer Mission Leaves a Gap in Astronomy. Jonathan O'Callaghan. Scientific American. June 4, 2019.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „HORIZONS Web-Interface”. Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 16. 3. 2017. 
  6. ^ „About Spitzer: Spitzer's Telescope”. Caltech. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2007. Приступљено 22. 4. 2007. 
  7. 7,0 7,1 Van Dyk, Schuyler; Werner, Michael; Silbermann, Nancy (mart 2013) [2010]. „3.2: Observatory Description”. Spitzer Telescope Handbook. Infrared Science Archive. Приступљено 18. 10. 2015. 
  8. ^ Mann, Adam (30. 1. 2020). „NASA's Spitzer Space Telescope Ends 16-Year Mission of Discovery - NASA's Spitzer space telescope spotted 7 Earth-size worlds orbiting another star, a new ring around Saturn and many more wonders in space.”. The New York Times. Приступљено 4. 2. 2020. 
  9. ^ Clavin, Whitney (15. 5. 2009). „NASA's Spitzer Begins Warm Mission”. NASA/Caltech. ssc2009-12, jpl2009-086. Приступљено 26. 4. 2015. 
  10. ^ Stauffer, John (avgust 2007). „The Spitzer Warm Mission Science Prospects” (PDF). Spitzer Warm Mission Workshop. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 31. 01. 2020. 
  11. ^ Spitzer Science Center. „Cycle-6 Warm Mission”. NASA / JPL. Архивирано из оригинала на датум 4. 7. 2010. Приступљено 16. 9. 2009. 
  12. 12,0 12,1 „Who was Lyman Spitzer?”. NASA: For Educators. California Institute of Technology and the Jet Propulsion Laboratory. 11. 3. 2004. Приступљено 6. 1. 2009. 
  13. ^ Carolyn Collins Petersen; John C. Brandt (1998). Hubble vision: further adventures with the Hubble Space Telescope. CUP Archive. стр. 193. ISBN 978-0-521-59291-8. 
  14. ^ Zimmerman, Robert (2008). The universe in a mirror: the saga of the Hubble Telescope and the visionaries who built it . Princeton University Press. стр. 10. ISBN 978-0-691-13297-6. 
  15. ^ „Spitzer Space Telescope Fast Facts”. NASA JPL. Приступљено 21. 8. 2020. 
  16. ^ Watanabe, Susan (22. 11. 2007). „Studying the Universe in Infrared”. NASA. Приступљено 8. 12. 2007. 
  17. ^ Kwok, Johnny (jesen 2006). „Finding a Way: The Spitzer Space Telescope Story”. Academy Sharing Knowledge. NASA. Архивирано из оригинала на датум 8. 9. 2007. Приступљено 9. 12. 2007. 
  18. ^ Rieke, George (2006). The Last of the Great Observatories: Spitzer and the Era of Faster, Better, Cheaper at NASA. The University of Arizona Press. стр. [1]. ISBN 0-8165-2558-7. 

Spoljašnje vezeУреди