Отворите главни мени

Технецијум

хемијски елемент 43
(преусмерено са Technetium)

Технецијум (Tc, лат. technetium) један је од два елемента којима су сви изотопи радиоактивни, а да има атомски број мањи од олова, други је прометијум.[6] Скоро да није заступљен у земљиној кори. Углавном се добија вештачки у процесу разбијања једра уранијума или бомбардовањем лаким језгрима изотопа ниобијума или молибдена.[7] Природни технецијум настаје као спонтани фисијски производ у рудама уранијума или производ неутронског захвата у рудама молибдена. Хемијске особине овог сребренасто-сивог, кристалног прелазног метала су негде између особина ренијума и мангана.

Технецијум
Technetiumcluster.png
Општа својства
Име, симболтехнецијум, Tc
Изгледсребрнобели метал
Заступљеност1,2 · 10−19 %[1]
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Mn

Tc

Re
молибдентехнецијумрутенијум
Атомски број (Z)43
Група, периодагрупа 7, периода 5
Блокd-блок
Категорија  прелазни метал
Масени број98 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација[Kr] 4d5 5s2
по љускама
2, 8, 18, 13, 2
Физичка својства
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења2430 K ​(2157 °‍C, ​3915 °F)
Тачка кључања4538 K ​(4265 °‍C, ​7709 °F)
Густина при с.т.11[2] g/cm3
Топлота фузије33.29 kJ/mol
Топлота испаравања585.2 kJ/mol
Мол. топл. капацитет24.27 J/(mol·K)
Напон паре (extrapolated)
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 2727 2998 3324
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 3726 4234 4894
Атомска својства
Оксидациона стања7, 6, 5, 4, 3,'"`UNIQ−−ref−00000006−QINU`"' 2, 1,'"`UNIQ−−ref−00000007−QINU`"' −1, −3
(a јако кисели оксид)
Електронегативност1.9
Енергије јонизације1: 702 kJ/mol
2: 1470 kJ/mol
3: 2850 kJ/mol
Атомски радијус136 pm
Ковалентни радијус147±7 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуразбијена хексагонална (HCP)
Hexagonal close packed кристална структура за технецијум
Брзина звука танак штап16,200 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширење7.1 µm/(m·K)[4] (at r.t.)
Топл. водљивост50.6 W/(m·K)
Електрична отпорност200 nΩ·m (на 20 °‍C)
Магнетни распоредпарамагнетичан
Магнетна сусцептибилност (χmol)+270.0·10−6 cm3/mol (298 K)[5]
CAS број7440-26-8
Историја
ПредвиђањеДмитриј Мендељејев (1871)
Откриће и прва изолацијаЕмилио Сегре и Карло Периер (1937)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
95mTc syn 61 d ε 95Mo
γ
IT 95Tc
96Tc syn 4.3 d ε 96Mo
γ
97Tc syn 2.6×106 y ε 97Mo
97mTc syn 91 d IT 97Tc
98Tc syn 4.2×106 y β 98Ru
γ
99Tc trace 2.111×105 y β 99Ru
99mTc syn 6.01 h IT 99Tc
γ
референцеВикиподаци

Открили су га 1937. године Емилио Ђино Сегре и Карло Перијер. Име елемента потиче од грчке речи τεχνητoς (technetos - вештачки). Многе особине технецијума предвидео је Дмитриј Иванович Мендељејев давно пре него што је овај елемент откривен. Мендељејев је запазио значајну празнину у свом периодном систему, те је тада неоткривеном елементу дао привремено име ека-манган (Ем). Године 1937. технецијум (тачније његов изотоп 97Tc) постао је први у потпуности вештачки произведен хемијски елемент, па је тако и добио своје име (из грчког τεχνητός што значи „вештачки” + суфикс -ијум).

Његов краткоживући нуклеарни изомер технецијум-99 m који емитује гама зрачење, а користи се у нуклеарној медицини за разне дијагностичке тестове. Технецијум-99 се користи као извор бета честица где је потребан њихов извор без гама зрачења. Дугоживећи изотопи технецијума се комерцијално добијају као нуспроизводи фисије изотопа уранијума-235 у нуклеарним реакторима, те се издваја из шипки нуклеарног горива. Пошто ниједан изотоп технецијума нема време полураспада дуже од 4,2 милиона година (технецијум-98), откриће технецијума 1952. у звездама црвеним дивовома, које су старе више милијарди година, послужило је као доказ да звезде нуклеосинтезом могу производити и теже елементе.

ИсторијаУреди

Трагање пре проналаскаУреди

 
Дмитриј Мендељејев је предвидео својства технецијума пре него што је откривен.

Од 1860-их до 1871, руски научник Мендељејев је сачинио прве варијанте периодног система елемената, а које су садржавале празнину између елемената молибдена (редни број 42.) и рутенијума (44). Мендељејев је 1871. предвидео да ће овај недостајући елемент заузети празно мјесто испод мангана и имати хемијске особине сличне њему. Дао му је привремено име ека-манган (од ека-, санскртска реч за број један), јер би претпостављени елемент био једно место испод, тада познатог, елемента мангана.[8]

Погрешна идентификацијаУреди

Већ на самом почетку су многи истраживачи желели да открију и именују недостајући елемент; његово место у периодном систему је говорило да би требало бити лакше пронаћи њега него остале неоткривене елементе. Најпре се веровало да је пронађен у руди платине 1828. Дато му је име полинијум, али се испоставило да је то био нечисти иридијум. Затим се тврдило 1846. године да је откривен елемент илменијум, али се радило о нечистом ниобијуму. Иста грешка је поновљена 1847. са 'открићем' пелопијума.

Руски хемичар Серге Керн је 1877. објавио откриће недостајућег елемента у руди платине. Керн је дао новом елементу име давијум по познатом енглеском хемичару Хемфрију Дејвију, али се показало да се радило о мешавини иридијума, родијума и гвожђа. Уследио је још један кандидат 1896. године, луцијум, за који се испоставило да је у ствари итријум. Затим је 1908. године јапански хемичар Масатака Огава помислио да је нашао доказ за присуство елемента 43 у минералу торијаниту. Огава је том елементу дао име нипонијум, по јапанском називу за Јапан (Нипон). Каснијом анализом је утврђено присуство ренијума (елемента 75), а не елемента 43.

Година Проналазач Предложено име Стварна супстанца
1828 Готфрид Осан полинијум иридијум
1846 Р. Херман илменијум легура ниобијум-тантал
1847 Хајнрих Розе пелопијум[9] legura niobiјум-tantal
1877 Серге Керн давијум легура иридијум-родијум-жељезо
1896 Проспер Бариет луцијум итријум
1908 Масатака Огава нипонијум ренијум, који је тада био познат као дви-манган[10]

Непотврђена открићаУреди

Немачки хемичари Волтер Нодак, Ото Берг и Ида Таке објавили су 1925. откриће елемента 75 и елемента 43, када су елементу 43 дали име масуријум (према регији Масурији у источној Пруској, данашња Пољска, одакле је било порекло породице Нодак.[11] Ова група научника бомбардовала је фероколумбит снопом електрона, те су закључили да је елемент 43 био присутан у узорку на основу дифракцијских спектрограма x-зрака.[12] Таласне дужине добијених x-зрака одговарају атомским бројевима елемената према формули коју је 1913. извео Хенри Мозли. Научници су тврдили да су открили врло слаб сигнал x-зрака на таласној дужини која би одговарала елементу 43. Међутим, каснији експерименти нису успели да понове ово откриће, па је оно током следећих година проглашено грешком.[13][14] Поновно, 1933. године серија чланака о открићу нових елемената дала је несуђени назив масуријум елементу 43.[15][a] О чињеници да ли је овај тим научника 1925. заиста открио технецијум и данас се воде полемике.[16]

Званично открићеУреди

Откриће елемента 43 коначно је потврђено у децембру 1936. експериментом који су на Универзитету у Палерму на Сицилији обавили Карло Периер i Емилио Сегре.[17] Средином 1936. Сегре је посетио САД, најпре Универзитет Колумбија у Њујорку, а затим и Националну лабораторију Лоренс Беркли при Универзитету Беркли у Калифорнији. Тамо је наговорио изумитеља циклотрона Ернеста Лоренса да му уступи неке демонтиране делове циклотрона који су постали радиоактивни. Лоренс му је поштом послао фолију од молибдена, која је била део дефлектора циклотрона.[18]

Сегре је замолио свог колегу Периера да помоћу компаративне хемије покушају да докажу да је активност молибдена узрокована елементом са атомским бројем 43. Успели су да изолују изотопе технецијума-95 m и Tc-97.[19][20] Званичници универзитета у Палерму тражили су од њих да нови елемент назову панормијум, према латинском називу града Палермо, Panormus. Године 1947.[19] елемент 43 је званично назван према грчкој речи τεχνητός са значењем „вештачки”, пошто је то био први елемент који је вештачки произведен.[9][11] Сегре се касније вратио на Беркли и тамо упознао Глен Т. Сиборга. Заједно су изоловали метастабилни изотоп технецијум-99 m, који се данас користи у око десетак милиона медицинских дијагностичких процедура сваке године.[21]

Године 1952. астроном Пол В. Верил у Калифорнији уочио је спектрални „потпис” технецијума (тачније таласне дужине од 403,1 nm; 423,8 nm; 426,2 nm и 429,7 nm) у светлосном спектру који долази са звезде С-типа црвеног дива.[22] Звезде које су близу краја свог „животног циклуса”, врло су богате с овим краткоживућим елементом, што указује да се технецијум производи унутар звезде путем нуклеарних реакција. Ова чињеница доказала је претпоставку да су тежи елементи производи нуклеосинтезе унутар звезда.[20] Недавно, слична посматрања су доказала да се елементи формирају неутронским захватом током с-процеса.[23]

Од открића технецијума, обављена су многа истраживања на земаљским материјалима у потрази за његовим природним изворима. Године 1962, технецијум-99 m је издвојен и идентифициран у руди ураниниту из белгијског Конга, али у изузетно малим количинама (око 0,2 ng/kg).[23] Сматра се да је тај технецијум производ спонтане фисије уранијума-238. Природни фисијски нуклеарни реактор Окло садржи доказе да је тамо произведена значајна количина технецијума-99, али и да се он распао на рутенијум-99.[23]

ОсобинеУреди

ФизичкеУреди

Технецијум је сребрено-сиви радиоактивни метал који је изгледом доста сличан платини, а најчешће се добија у виду сивог праха.[24] Кристална структура метала у чистом стању је хексагонална густо-пакована. Атомски технецијум има карактеристичне емисијске линије спектра при таласним дужинама светлости: 363,3 nm; 403,1 nm; 426,2 nm; 429,7 nm и 485,3 nm.[25]

Метални облик је незнатно парамагнетичан, што значи да се његови магнетни диполи поравнавају са спољашњим магнетним пољем, али ће се вратити у првобитни насумични положај чим се деловање магнетног поља уклони.[26] Чисти, метални, монокристални технецијум при температурама испод 7,46 К постаје суперпроводник типа II.[b][27] Испод ове температуре, технецијум има изузетно велику дубину магнетног продирања (пенетрације), већу од било којег другог елемента, изузев ниобијума.[28]

ХемијскеУреди

технецијум је смештен у 7. групу периодног система елемената, између елемената ренијума и мангана. Као што је то било и предвиђено Мендељејевим „периодним законом”, његове хемијске особине су приближно између ова два елемента. У том погледу, технецијум је нешто више сличан ренијуму него мангану, нарочито због његове хемијске инертности и тенденције да гради ковалентне везе.[29] За разлику од мангана, технецијум лако не гради катјоне (јоне са нето позитивним набојем).

технецијум исказује девет оксидационих стања од -1 до +7, међу којима су +4, +5 и +7 најчешћа.[30] Он се раствара у царској води, азотној киселини и концентрираној сумпорној киселини, али се не раствара у хлороводоничној при било којој концентрацији.[24] Овај метал може да катализује разлагање хидразина азотном киселином, а ова особина је последица његове вишеструке валенце.[31] То представља проблем при издвајању плутонијума од уранијума у обради нуклеарног горива, где се хидразин користи као заштитни редуктант (донор електрона) за задржавање плутонијума тривалентним уместо нешто стабилнијим четверовалентним. Проблем погоршава међусобно појачана екстракција растварачима технецијума и цирконијума у претходној фази,[32] па је неопходна измена у процесу.

ИзотопиУреди

технецијум, са атомским бројем (Z) 43, најлакши је елемент у периодном систему елемената који има све изотопе радиоактивне. Други најлакши у потпуности радиоактивни елемент, прометијум, има атомски број 61.[30] Атомска језгра са непарним бројем протона су мање стабилна од оних са парним бројем, чак и када је укупни број нуклеаона (протона и неутрона) паран,[33] и стога елементи са непарним Z имају мањи број стабилних изотопа.

Најстабилнији радиоактивни изотопи су технецијум-98 са временом полураспада од 4,2 милиона година, затим технецијум-97 чије време полураспада износи 2,6 милиона година и технецијум-99 чија половина количине се распадне за 211 хиљада година.[34] Познато је још око 30 других радиоактивних изотопа чији масени бројеви се крећу између 85 и 118.[34] Већина их има времена полураспада краћа од једног сата, уз изузетке технецијума-93 (време полураспада 2,73 сата), технецијума-94 (4,88 сата), технецијума-95 (20 сати) и технецијума-96 (4,3 дана).[35] Главни начин распада изотопа лакших од 98Tc јесте електронски захват, чиме настаје неки од изотопа молибдена (Z = 42).[34] За технецијум-98 и теже изотопе основни начин распада је бета-емисија (емисија електрона или позитрона), дајући рутенијум (Z = 44) са изузетком технецијума-100 који се може распадати двојако (бета-емисијом и електронским захватом).[34][25]

технецијум има бројне нуклеарне изомере, тј. изотопе са једним или више побуђених нуклеона. На пример, технецијум-97-м (97mTc; где је м скраћеница од метастабилни) најстабилнији је такав изомер чије време полураспада износи 91 дан (0,0965 MeV).[35] За њим следе технецијум-95 m (време полураспада 61 дан; 0,03 MeV) и технецијум-99 m (6,01 сат, 0,142 MeV).[35] Карактеристично за технецијум-99 m је да он емитује само гама зраке и распада се на технецијум-99.[35] технецијум-99 (99Tc) је главни производ фисије уранијума-235 (235U), што га чини најчешћим изотопом технецијума који се најлакше добија. Један грам технецијума-99 даје 6,2×108 распада у секунди (тј. 0,62 GBq/g).[26]

РаспрострањеностУреди

У свемируУреди

Амерички астроном Пол Вилард Мерил је 1952. помоћу спектроскопске анализе звезда црвених дивова спектралних класа С, М и Н доказао да оне садрже велике количине технецијума.[36] Иако су ове звезде при крају свог животног циклуса и веома су старе, а најдуже време полураспада изотопа технецијума износи краће од 4 милиона година, ово је био први недвосмислени доказ да технецијум и други тешки елементи настају нуклеарном фузијом у унутрашњости звезда. Код звезда главног низа као што је Сунце, температура у њиховој унутрашњости није довољно висока да би се одвијала синтеза елемената тежих од жељеза. Стога су услови, попут оних који владају у унутрашњости црвених дивова, недовољни за синтезу технецијума у мањим звездама.[37][24][38]

На ЗемљиУреди

 
Руде уранијума садрже технецијум у траговима

Откада је откривено постојање елемента са редним бројем 43, почела је потрага за његовим природним изворима на Земљи. Тек 1961. научницима је успело да издвоје око 1 ng технецијума из 5,3 kg руде уранијума (тзв. пехбленде) пореклом из Катанге у Африци те да га спектрографски доказажу.[37] Спонтаним распадањем језгра изотопа 238U настаје елемент 43, приближно из 1 kg чистог уранијума настане само 1 ng технецијума.[20][39][40]

 
 

Сав технецијум који природно настаје на Земљи је привремени међупроизвод нуклеарног распада тежих атомских језгара, а након одређеног времена и сам се распада на друге елементе. Због тога количина овог елемента на Земљи не може се поредити са другим стабилним елементима. Свеукупни удео технецијума у Земљиној кори само је незнатно виши од удела францијума и астата, такође два ретка радиоактивна хемијска елемента, којих има на Земљи у микрограмским размерама. У биосфери технецијум се јавља искључиво као резултат људских активности.[41] При надземним тестовима нуклеарног оружја до 1994. у атмосферу је доспело око 250 kg технецијума, те још додатних 1.600 kg, који је испуштен до 1986. из нуклеарних реактора и постројења за прераду нуклеарног отпада.[41] Само из британског постројења Селафилд у периоду од 1995. до 1999. испуштено је око 900 kg овог метала у Ирско море, а од 2000. законски је ограничено испуштање технецијума на 140 kg годишње.[42]

У живим организмима технецијум се може наћи само у изузетним случајевима, на пример у јастозима из загађеног Ирског мора.[43] У људском организму он се по правилу не налази, осим код пацијената који су били подвргнути нуклеарним медицинским испитивањима на бази технецијума.

НапоменеУреди

  1. ^ Године 1998. Џон Т. Армстронг са Националног института за стандарде и технологију (НИСТ) сачинио је „рачунарску симулацију” експеримената из 1925. и добио резултате који су релативно слични онима које је објавио Нодаков тим. „Користећи основне принципе емисије x-зрака и алгоритме спектралне генерације које је развио НИСТ, симулирао сам спектар x-зрака који би могли очекивати за првобитне Ван Асчеве процене о саставу Нодоковог узрока. Први резултати су неочекивано блиски спектру који су они објавили! Током неколико следећих година, још тачније смо направили нашу реконструкцију њихових аналитичких метода и извели софистицираније симулације. Подударање симулираног и објављеног спектра је значајно и у складу је с директним мерењима уобичајеног удела технецијума у рудама уранијума, који су објавили Дејв Куртис са колегама 1999. у Лос Аламосу. Нисмо нашли нити једно могуће објашњење Нодакових података осим да су они заиста детектовали фисију масуријума”.
    T., Armstrong J. (2003). „Technetium”. Chemical & Engineering News. 81 (36): 110. doi:10.1021/cen-v081n036.p110. 
  2. ^ Nepravilni kristali i tragovi nečistoća povisuju ovu temperaturu tranzicije na 11,2 K kod 99,9% čistog praha технецијума.[27]

РеференцеУреди

  1. ^ Binder, Harry H. der chemischen Elemente (1999). Lexikon. Stuttgart: S. Hirzel Verlag. ISBN 978-3-7776-0736-8. 
  2. ^ Greenwood, A.; Earnshaw (1988). Chemie der Elemente (1 изд.). Weinheim: VCH. стр. 1339. ISBN 978-3-527-26169-7. 
  3. 3,0 3,1 „Technetium: technetium(III) iodide compound data”. OpenMOPAC.net. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2008. Приступљено 10. 12. 2007. 
  4. ^ Cverna, Fran (2002). „Ch. 2 Thermal Expansion”. ASM Ready Reference: Thermal properties of metals (PDF). ASM International. ISBN 978-0-87170-768-0. 
  5. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4. 
  6. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  7. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  8. ^ A., Jonge F. A.; EK, Pauwels (1996). „Technetium, the missing element”. European Journal of Nuclear Medicine. 23 (3): 336—44. PMID 8599967. doi:10.1007/BF00837634. 
  9. 9,0 9,1 Holden, N. E. „History of the Origin of the Chemical Elements and Their Discoverers”. Brookhaven National Laboratory. Приступљено 3. 12. 2016. 
  10. ^ Yoshihara, H. K. (2004). „Discovery of a new element 'nipponium': re-evaluation of pioneering works of Masataka Ogawa and his son Eijiro Ogawa”. Spectrochimica Acta Part B. 59 (8): 1305—1310. Bibcode:2004AcSpe..59.1305Y. doi:10.1016/j.sab.2003.12.027. 
  11. 11,0 11,1 van der Krogt, P. „Elentymolgy and Elements Multidict, "Technetium". Приступљено 4. 12. 2016. 
  12. ^ Emsley 2001, стр. 423.
  13. ^ T., Armstrong J. (2003). „Technetium”. Chemical & Engineering News. Chemical & Engineering News. 81 (36): 110. doi:10.1021/cen-v081n036.p110. Приступљено 11. 11. 2009. 
  14. ^ Nies, K. A. (2001). „Ida Tacke and the warfare behind the discovery of fission”. Приступљено 4. 12. 2016. 
  15. ^ E., Weeks M. (1933). „The discovery of the elements. XX. Recently discovered elements”. Journal of Chemical Education. 10 (3): 161—170. Bibcode:1933JChEd..10..161W. doi:10.1021/ed010p161. 
  16. ^ Zingales, R. (2005). „From Masurium to Trinacrium: The Troubled Story of Element 43”. Journal of Chemical Education. 82 (2): 221—227. Bibcode:2005JChEd..82..221Z. doi:10.1021/ed082p221. 
  17. ^ Heiserman 1992, стр. 164.
  18. ^ Segrè, Emilio (1993). A Mind Always in Motion: the Autobiography of Emilio Segrè. Berkeley, Kalifornija: University of California Press. стр. 115—118. ISBN 978-0-520-07627-3. 
  19. 19,0 19,1 Perrier, C.; Segrè E. (1947). „Technetium: The Element of Atomic Number 43”. Nature. 159 (4027): 24. Bibcode:1947Natur.159...24P. PMID 20279068. doi:10.1038/159024a0. 
  20. 20,0 20,1 20,2 Emsley 2001, стр. 422-425.
  21. ^ „Chapter 1.2: Early Days at the Berkeley Radiation Laboratory”. The transuranium people: The inside story. University of California, Berkeley & Lawrence Berkeley National Laboratory. 2000. стр. 15. ISBN 978-1-86094-087-3. Архивирано из оригинала на датум 24. 01. 2007. Приступљено 27. 03. 2019. 
  22. ^ W., Merrill P. [484] (1952). „Technetium in the stars”. Science. 115 (2992): 479—89. Bibcode:1952Sci...115..479.. doi:10.1126/science.115.2992.479. 
  23. 23,0 23,1 23,2 Schwochau 2000, стр. 7–9.
  24. 24,0 24,1 24,2 Robert C. Weast, ур. (1990). CRC Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton: CRC (Chemical Rubber Publishing Company). стр. 142—147. ISBN 978-0-8493-0470-5. , u navedenom izvoru, vrijednosti su izražene u g/mol.
  25. 25,0 25,1 Lide, David R. (2005). „Line Spectra of the Elements”. The CRC Handbook. CRC press. ISBN 978-0-8493-0595-5. 
  26. 26,0 26,1 J., Rimshaw S. (1968). Hampel, C. A., ур. The Encyclopedia of the Chemical Elements. New York: Reinhold Book Corporation. стр. 689—693. 
  27. 27,0 27,1 Schwochau 2000, стр. 96.
  28. ^ H., Autler S. (1968). „Technetium as a Material for AC Superconductivity Applications” (PDF). Proceedings of the 1968 Summer Study on Superconducting Devices and Accelerators. Приступљено 5. 5. 2009. 
  29. ^ Greenwood 1997, стр. 1044.
  30. 30,0 30,1 Husted R. (15. 12. 2003). „Technetium”. Periodic Table of the Elements. Los Alamos National Laboratory. Приступљено 7. 12. 2016. 
  31. ^ Garraway, John (1984). „The technetium-catalysed oxidation of hydrazine by nitric acid”. Journal of the Less Common Metals. 97: 191—203. doi:10.1016/0022-5088(84)90023-7. 
  32. ^ Garraway, J. (1985). „Coextraction of pertechnetate and zirconium by tri-n-butyl phosphate”. Journal of the Less Common Metals. 106 (1): 183—192. doi:10.1016/0022-5088(85)90379-0. 
  33. ^ Clayton, D. D. (1983). Principles of stellar evolution and nucleosynthesis: with a new preface. University of Chicago Press. стр. 547. ISBN 978-0-226-10953-4. 
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 Sonzogni, A. A., ур. (2008). „Chart of Nuclides”. urednici NNDC. New York: National Nuclear Data Center, Brookhaven National Laboratory. Приступљено 11. 12. 2016. 
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 E., Holden N. (2006). Lide. D. R., ур. Handbook of Chemistry and Physics (87. изд.). Boca Raton, Florida: CRC Press, Taylor & Francis Group. стр. 11—88—11—89. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  36. ^ Paul, W.; Merrill (1952). „Spectroscopic Observations of Stars of Class S”. The Astrophysical Journal. 116: 21—26. doi:10.1086/145589. 
  37. 37,0 37,1 Schwochau, K. (2000). Technetium—chemistry and radiopharmaceutical applications. Willey. стр. 7—9. ISBN 9783527294961. 
  38. ^ Moore, Charlotte E. in the Sun (1951). „Technetium”. Science. 114 (2951): 59—61. PMID 17782983. doi:10.1126/science.114.2951.59. 
  39. ^ Dixon, Paul; Curtis, David B.; Musgrave, John; Roensch, Fred; Jeff Roach, Don Rokop (1997). „Analysis of Naturally Produced Technetium and Plutonium in Geologic Materials”. Analytical Chemistry. 69 (9): 1692—1699. doi:10.1021/ac961159q. 
  40. ^ Curtis, D. (1999). „Nature’s uncommon elements: plutonium and technetium”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 63 (2): 275—285. doi:10.1016/S0016-7037(98)00282-8. 
  41. 41,0 41,1 Yoshihara, K. (1996). „Technetium in the Environment”. Ур.: K. Yoshihara, T. Omori. Technetium and Rhenium – Their Chemistry and Its Applications. 176. Berlin/ Heidelberg: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-59469-7. 
  42. ^ Keiko Tagami: „Technetium-99 Behaviour in the Terrestrial Environment – Field Observations and Radiotracer Experiments.” (PDF).  u: Journal of Nuclear and Radiochemical Sciences. 4, 2003, str. A1–A8.
  43. ^ Harrison, John D.; Phipps, Alan (2001). „Gut transfer and doses from environmental technetium”. J. Radiol. Prot. 21: 9—11. doi:10.1088/0952-4746/21/1/004. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди