Текија
Текија (арап. tekye) је исламска сакрална грађевина, која служи за окупљање дервиша (суфија) — следбеника исламског мистицизма, религиозно-филозофског правца унутар ислама.[1]
У почетку су дервиши обављали своје обреде у споредним деловима џамије, које су се звали арапским именом »завије« или »рибâт«, да би се касније за ове потребе успоставиле посебне установе које су се назвале текијама.[1] У саставу текије је овећа просторија за заједничке обреде (семахана) унутар које је у зиду смештен и михраб за заједничко боголсужење; стан чувара или главног дервиша (шејха), и за остале дервише (рибит), за подучавање (медреса), понекад са (мусафирханом) — просторијом за путнике-намернике у већим текијама, и јавном добротворном кухињом (имарет). Поред текије се налази и турбе, као и мање гробље за угледније дервише. Дервиши бораве у текији тачно одређене дане у недељи и години, и у том смислу она никако није истоветна са манастирима у хришћанству, имајући у виду да ислам не познаје испоснички и калуђерски живот.[1]
Најпознатије текије на југословенским просторима биле су у Скопљу, Тетову (Харабати Бабина текија), Хаџи-Синанова у Сарајеву и текија на врелу реке Буне код Мостара. [2] Прву текију у Босни и Херцеговини је, према наводима историчара културе Алије Бејтића, 1462. године подигао Гази Иса-бег у Сарајеву на данашњој Бембаши, и била је изграђена од ћерпича и дрвета. У путописима Евлије Челебије из средине 17. века се наводи да је у овом граду било четрдесет и седам места где се састају дервиши.[1] Исламска заједница у БиХ је 1952. године забранила рад свих текија у БиХ[3], да би либерализацијом слободе вероисповети у Југославији крајем 1980-их година рад неких дервишких редова био обновљен или ново отпочен.[4]
Референце уреди
- ^ а б в г Bejtić 1953, стр. 252.
- ^ Tekija / Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Aleksandar Jovanović ; Chefredakteure Miloje Vasić, Tatjana Cvjetićanin i Miroslav Lazić ; [Übersetzung Jasna Veljanovski, Rosemarie Đukić]. Belgrade : Archäologisches Institut : Nationalmuseum : Zentrum für archäologische Untersuchungen, 2004 (Beograd : Čigoja). ISBN 978-86-80093-27-7 (broš.) Проверите вредност параметра
|isbn=: invalid character (помоћ).|first1=захтева|last1=у Authors list (помоћ) - ^ Bejtić 1953, стр. 253.
- ^ Henig 2015, стр. 137.
Литература уреди
- Bećirbegović, Madžida (1970). „Prosvjetni objekti islamske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju. Sarajevo: Orijentalni institut (21—22): 223—364. COBISS.SR 104008455 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 4965670 COBISS.BH 16399874
- Bejtić, Alija (1953). „Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini”. Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom. Sarajevo: Orijentalni institut (III—IV/1952-53): 229—297. COBISS.SR 89151498 COBISS.SR 103969543 COBISS.RS 1126062052 COBISS.BH 16399874
- Redžić, Husref (1983). Studije o islamskoj arhitektonskoj baštini. Sarajevo: Veselin Masleša, (Novi Sad : Štamparija). COBISS.SR 66441484 COBISS.RS 1925158 COBISS.BH 1925158 COBISS.BH 512030928
- Henig, David (2015). „Contested choreographies of sacred sites in muslim Bosnia”. poglavlje u knjizi Choreographies of shared sacred spaces : Religion, Politics, and Conflict Resolution (ur. Elazar Barkan & Karen Barkey) (на језику: енглески). New York: Columbia University Press: 130—160.
- Савић, Данијел (2014). „Бекташизам - шидско алевитска димензија ислама на западном Балкану” (PDF). Религија и толеранција. Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије. XII (21): 141—158. ISSN 1821-3545.
