Теодор Метохит
Теодор Метохит (грчки: Θεόδωρος Μετοχίτης; 1269. или 1270.[а] - 13. март 1332. године) је био византијски државник, књижевник, филозоф и покровитељ уметности. Обављао је функцију великог логотета.
Теодор Метохит | |
|---|---|
 Ктиторски портрет, Црква Христа Спаситеља у Пољу | |
| Пуно име | Теодор Метохит |
| Датум рођења | 1270. |
| Место рођења | Цариград Византијско царство |
| Датум смрти | 13. март 1332. (61/62 год.) |
| Место смрти | Цариград Византијско царство |
| Деца | Irene |
| Родитељи | George Metochites |
Биографија уреди
Рођен је у Цариграду[б] 1269. или 1270. године као син архиђакона Георгија Метохита, поборника уније православне и католичке цркве. Прво образовање стекао је у Цариграду. Након Влахеранског сабора, његов отац је осуђен и прогнан, а Теодор је, изгледа, младост провео у монашкој средини у Битинији у Малој Азији. Посветио се проучавању секуларних и црквених аутора. Године 1290. заједно са оцем је поново у Цариграду. Међутим, иако је Георгије Метохит до краја живота (1328) остао противник византијског цара, његов син није. Када је Андроник II посетио Никеју (1290/1), Метохит је на њега оставио јак утицај. Византијски цар поверио му је функцију логотета стада (των αγελών). Након нешто више од годину дана, Метохит је именован сенатором. Византијски сенат (синклит) тада је већ изгубио своју функцију из рановизантијског периода, те је титула сенатора значила да је Метохит сврстан у ред повлашћених Ромеја. Запутивши се у Киликију и на Кипар, унапређен је у логотета цареве приватне благајне (των οίκείακών). Циљ Метохитове мисије у Киликији био је да се испроси невеста за Михаила IX, сина цара Андроника. Метохит је то и постигао. Наредни задатак била је дипломатска мисија у Србији којом је требало да се оконча рат Андроника и српског краља Милутина Немањића склапањем брака краља и Симониде, византијске принцезе. Присуствовао је тајним разговорима између цара Андроника II и патријарха Јована XII, вођеним поводом удаје. Брак је склопљен 1299. године. Током вођења преговора, Метохит је више пута боравио у Солуну, другом по величини граду Царства.
Када је царица Ирина 1303. године, због сукоба са мужем, дошла у Солун, са њом је кренуо и Теодор Метохит. Иринини преци су на Солун полагали права још пре више од једног века. Метохит је тврдио да је са царицом кренуо по њеној и царевој личној жељи, као неопходни чиновник и саветник у важним пословима. Вероватно је био и Андроником шпијун у Солуну. Тамо је провео скоро две године, када се вратио у Цариград. Тада је био на врхунцу своје политичке каријере. Године 1305. награђен је титулом логотета του γενικοϋ. Убрзо по повратку из Солуна постао је и "мезасон". Тако је по ефективном утицају на цара пришао, а можда чак и престигао свога пријатеља, Нићифора Хумну. Хумна је такође носио титулу мезасона. До 1320. године, Метохит је по рангу био иза њега.
Убрзо по повратку у Цариград, Метохит је своју ћерку Ирину удао за панхиперсеваста Јована Палеолога, царевог синовца. Тиме се ородио са династијом Палеолог. Хумнова политичка звезда се од тада постепено гаси.
Поред својих политичких дужности, попут амбасадора у Киликији и у Србији, Метохит је наставио да учи и пише дела. Почео је студирати астрономију код Манојла Вријенија 1312/3. године. Био је ожењен и имао је петорицу синова и ћерку Ирину, супругу Јована Комнина Палеолога.
Грађански рат уреди
Метохитова политичка каријера завршена је 1321. године када је именован великим логотетом. Тада је био на врхунцу моћи. Био је и један од најбогатијих људи свога времена. Део новца потрошио је на обнову и декорацију манастира Хора на северозападу Цариграда, где се и даље може видети његов донаторски портрет, мозаик на припрати, на улазу у наос. Метохит је био повезан са Андроником II. Сведочанства о Метохиту говоре као о грабежљивом, искључивом и надменом политичару. Мемоари Јована VI Кантакузина чак казују да су многи синклитици старијег Андроника 1328. године пристали да млађем Андронику отворе капије престонице уколико их овај ослободи великог логотета. Након што је византијски цар поражен у грађанском рату од свога унука, Андроника III, Метохит је са њим отишао у прогонство. Тамо се разболео од простатохипертрофије. Лишен је имовине и изгнан у Дидимотику. Дозвољено му је 1330. године да се врати у Цариград. Повукао се у манастир Хору, где је умро 13. марта 1322. године као монах Теолепт. На месту великог логотета наследио га је Алексије Апокавк.
Дела уреди
- О Скитима (Περί Σκυθών), у коме је међу првима уочио опасност од Турака (Скита) по Византијско царство.
- Увод у анатомију (Στοιχείωσις)
- Личне белешке и запажања (Hypomnematismoi kai semeioseis gnomikai), есеји о филозофским, историјским и класичним књижевним темама.
- Посланичко слово (Пρεσβευτικός), извештај са путовања у Србију, на самом измаку XIII века и преговора које је водио на српском двору о браку краља Милутина са принцезом Симонидом, као и о миру између Византије и Србије
Напомене уреди
- ^ Датирање рођења Метохита зависи од датирања његовог посланства кипарском и јерменском киликијском краљу 1294. или 1295. године, односно узраста у коме се млади Теодор налазио у тренутку када му је отац пао у немилост и био прогнан из Цариграда.
- ^ Метохит је у похвали граду Никеји (Νικαεύς), писаној око 1290. године, забележио да је "овај град моја (његова) најлепша отаџбина (завичај). Поред тога је додао "делимично" (το μέρος). Током изгнанства Теодора Метохита у Малој Азији, у Никеји се налазила читава породица, па и сам млади Теодор. Касније ће се Теодор често бавити овим градом чији је био врсни познавалац. Теодоров прави завичај био је Цариград, „Полис", како га назива. У Цариграду је Метохит провео првих 13 година живота.
Извори уреди
- Византијски извори за историју народа Југославије, том 6, Византолошки институт САНУ, Београд (1986)