Vilson Grejtbač (6. septembar 1919 – 27. septembar 2011) bio je američki inženjer i pionirski izumitelj. On je imao više od 325 patenata, bio je član Nacionalne dvorane slavnih izumitelja, i dobitnik je nagrade Lemelson-MIT[1] i Nacionalne medalje za tehnologiju i inovacije (1990).

Vilson Grejtbač
Ime po rođenjuWilson Greatbatch
Datum rođenja(1919-06-06)6. jun 1919.
Mesto rođenjaBufalo, Njujork
 SAD
Datum smrti27. septembar 2011.(2011-09-27) (92 god.)
Mesto smrtiVilijamsvil, Njujork
 SAD
PrebivališteSAD
Državljanstvoameričko
Zanimanjeinženjer, izumitelj

Rane godineУреди

Grejtbač je rođen u Bufalu u Njujorku i pohađao je javnu srednju školu u Vest Seneki.[2][3] On je upisao vojnu školu i služio tokom Drugog svetskog rata, pastajući avijacioni šef radioslužbe pre nego što je primio vojni otpust 1945. godine.[3] On je studirao na Kornel univerzitetu u okviru GI programa, diplomirajući elektrotehniku 1950. godine; on je magistrirao na Univerzitetu Bufalo 1957. godine. Vilson je voleo da izučava razne objekte i to je dovodilo od drugih velikih ostvarenja.[3]

Čardak-Grejtbač pejsmejkerУреди

Čardak-Grejtbač pejsmejker je koristio Malorijeve ćelije od živa oksid-zinka (živine baterije) kao svoj izvor energije, pokrećuči dva tranzistora, transformator spregnut s blokirajućim oscilatorskim kolom, što je sve bilo inkapsulirano u epoksi rezin, i zatim spregnuto sa elektrodama smeštenim u srčani mišić pacijentovog srca. Ovaj patentirani izum doveo je do toga da je Medtronik kompanija iz Mineapolisa otpočela proizvodnju i dalji razvoj veštačkih srčanih pejsmejkera.[4]

Grejtbačova litijum-jodidna baterijska ćelijaУреди

Godine 1968, Katalist istraživačka korporacija iz Baltimora u Merilendu razvila je i patentirala litijumsku baterijsku ćeliju.[5] Ćelija je koristila dva elementa u blizini krajeva elektrohemijske skale, uzrokujući visok napon od 2,8V i gustinu energije u blizini fizičkog maksimuma. Nažalost, ona je imala unutrašnju impedansu, što je ograničavalo njeno strujno opterećenje na ispod 0,1 mA i stoga je smatrana beskorisnom.

Grejtbač je nastojao da uvede ovaj izum u industriju pejsmejkera, koja bi s lakoćom mogla da koristi bateriju visoke impedanse. Rani radovi su sprovedeni u iznajmljenom prostoru nekadašnje fabrike muzičkih instrumenata organa Vurlicer u Severnoj Tonavondi u Njujorku. Ralf Mid je predvodio rani elektrohemijski razvoj.

Grejtbač je razvojnim organizacijama pejsmejkera predstavio WG1 ćeliju 1971. godine, ali je dočekan sa ograničenim entuzijazmom. Dana 9. jula 1974, Manuel A. Vilafana i Antoni Aduči, osnivači Kardijak pejsmejkers ink. (Guidant) u Sent Polu u Minesoti, proizveli su prvi svetski pejsmejker sa litijumskom anodom i litijum-jodid elektrolitnom čvrstom baterijom.[6][7] Litijum-jodidna ćelija koju je proizvodio Grejtbač je postala standardna ćelija za pejsmejkere, sa potrebnom gustinom energije, niskim samopražnjenjem, malom veličinom i pouzdanošću.

U ćeliji koja je razvijena za primenu u srčanom pejsmejkeru, anoda je litijumska, a katoda je od prilagođene kompozicije joda i poli-2-vinil piridina, od kojih nijedan nije električno provodljiv. Međutim, nakon obrade mešanjem i zagrevanjem do ~ 150°C tokom 72 sata, komponente reaguju jedna sa drugom kako bi formirale električno provodljivu viskoznu tečnost koja se, dok je još rastopljena, izliva u ćeliju gde se hladi, čime se stvara čvrsta supstanca. Kad tečnost dodiruje litijumsku anodu, stvara se monomolekularni sloj poluvodičavog kristalnog litijum-jodida. Kako se ćelija prazni strujnim opterećenjem pejsmejkera, reakcija između litijumske anode i jodne katode formira rastuću barijeru litijum-jodida, što je čini otpornom, i uzrokuje da se terminalni napon ćelije smanjuje približno kao inverzna funkcija zapremine barijere. Dizajneri pejsmejkera koriste ovu karakteristiku da omoguće otkrivanje početnog 'kraja života' litijumske ćelije pejsmejkera.

FilantropijaУреди

Grejtbač je donirao sredstva za Hoton koledž u Njujorku za stvaranje diplomskog muzičkog programa. Centar za umetnost Hoton koledža je dizajniran uz njegove donacije, tako da uključuje koncertnu dvoranu, umetničku galeriju, prostor za okupljanje na više spratova i razne sale za horove i instrumentalne vežbe. Kasnije je nazvan po njemu Grejtbačova muzička škola. Hoton koledž je pomagao Grejtbaču u njegovom istraživanju, kada nije bio u stanju da dobije podršku, pružajući mu laboratorijski prostor i pomoć u istraživanju.[8]

Godine 2009, Vilson i Elenor Grejtbač su donirali oko 10 miliona dolara za stvaranje modernog staklenog recepcionog i interpretativnog paviljona, nazvanog Elenor i Vilson Grejtbač paviljon, koji je odvojen od kompleksa kuće Darvina D. Martina. Paviljon je dizajnirao Tošiko Mori, predsedavajući odeljenja za arhitekturu na Harvardskoj diplomskoj školi dizajna.[9]

SmrtУреди

Vilson Grejtbač je preminuo u svojoj 92. godini, dana 27. septembra 2011.[10][11] Grejtbač je služio kao starešina u Klerensovoj prezviterijanskoj crkvi, gde je isto tako pevao u crkvenom horu i predavao u nedeljnoj školi.

ReferenceУреди

  1. ^ „Implantable pacemaker inventor Wilson Greatbatch dies”. BBC News. 27. 9. 2011. Приступљено 28. 9. 2011. 
  2. ^ „Oral-History:Wilson Greatbatch - Engineering and Technology History Wiki”. ethw.org (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2017. 
  3. ^ а б в „Wilson Greatbatch”. Inventor profile. National Inventors Hall of Fame. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2011. Приступљено 28. 9. 2011. 
  4. ^ National High Magnetic Field Laboratory
  5. ^ USA patent 4049890
  6. ^ „Metal-enclosed cardiac pacer with solid-state power source”. 
  7. ^ „Pioneers of the Medical Device Industry”. Minnesota Historical Society. 
  8. ^ http://theaquilareport.com/wilson-greatbatch-presbyterian-elder-and-pacemaker-inventor-dies/
  9. ^ „Frank Lloyd Wright's Martin House is becoming one of Buffalo's most popular tourist attractions”. Windsor Star. 2. 7. 2015. Архивирано из оригинала на датум 21. 08. 2018. Приступљено 9. 10. 2015. 
  10. ^ Feder, Barnaby (28. 9. 2011). „Wilson Greatbatch, Pacemaker Inventor, Dies at 92”. The New York Times. 
  11. ^ Richmond, Caroline (29. 9. 2011). „Wilson Greatbatch obituary”. The Guardian. London. 

LiteraturaУреди

  • Biography of Greatbatch at MIT website
  • Adam, John (5. 2. 1999). „Making Hearts Beat”. Innovative Lives - The Smithsonian's Lemelson Center for the Study of Invention and Innovation. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала на датум 21. 4. 2008. Приступљено 19. 4. 2008. 
  • „Wilson Greatbatch Makes Hearts Beat”. Prototype Online: Inventive Voices podcast - The Smithsonian's Lemelson Center for the Study of Invention and Innovation. Smithsonian Institution. 8. 10. 1996. 
  • Greatbatch.com Company Website
  • Beck H, Boden WE, Patibandla S, Kireyev D, Gutpa V, Campagna F, Cain ME, Marine JE.50th Anniversary of the first successful permanent pacemaker implantation in the United States: historical review and future directions. Am J Cardiol. 2010 Sep 15;106(6):810-8.
  • Greatbatch W, Holmes CF, Takeuchi ES, Ebel SJ (novembar 1996). „Lithium/carbon monofluoride (Li/CFx): a new pacemaker battery”. Pacing Clin Electrophysiol. 19 (11 Pt 2): 1836—40. PMID 8945052. doi:10.1111/j.1540-8159.1996.tb03236.x. 
  • Mallela, V. S.; Ilankumaran, V.; Rao, N. S. (2004). „Trends in cardiac pacemaker batteries”. Indian Pacing and Electrophysiology Journal. 4 (4): 201—212. PMC 1502062 . PMID 16943934. 
  • McDonald, R. C.; Harris, P.; Hossain, S.; Goebel, F. (1992). „Analysis of secondary lithium cells with sulfur dioxide based electrolytes”. IEEE 35th International Power Sources Symposium. стр. 246. ISBN 978-0-7803-0552-6. doi:10.1109/IPSS.1992.282033. 
  • US patent 4891281, Kuo, Han C. & Foster, Donald L., "Electrochemical cells having low vapor pressure complexed SO2 electrolytes", issued 01-02-1990, assigned to Duracell Inc. 
  • Eftekhari, Ali (2017). „The rise of lithium–selenium batteries”. Sustainable Energy & Fuels. 1: 14—29. doi:10.1039/C6SE00094K. 
  • Christensen, J.; Albertus, P.; Sanchez-Carrera, R. S.; Lohmann, T.; Kozinsky, B.; Liedtke, R.; Ahmed, J.; Kojic, A. (2012). „A Critical Review of Li∕Air Batteries”. Journal of the Electrochemical Society. 159 (2): R1. doi:10.1149/2.086202jes. 
  • Abraham, K. M. (1996). „A Polymer Electrolyte-Based Rechargeable Lithium/Oxygen Battery”. Journal of the Electrochemical Society. 143 (1): 1. ISSN 0013-4651. doi:10.1149/1.1836378. 

Spoljašnje vezeУреди