Zgrada ambasade Italije u Beogradu
Zgrada ambasade Italije u Beogradu sagrađena je 1926. godine po želji kraljice Elene (crnogorske princeze Jelene) po projektu arhitekte Florestana di Fausta, kao zdanje koje je na simbolički način trebalo da predstavi dugu i bogatu tradiciju odnosa između Rima i Beograda. Od njene izgradnje, ona je postala mesto za održavanje svih najvažnijih trenutaka tokom skoro jednog veka duge diplomatske tradicije koja su se razvijala kroz diplomatske odnose Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije i danas Republike Srbije sa Italijom.[1]
| Zgrada ambasade Italije u Beogradu | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Место | Beograd |
| Општина | Vračar |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1926. |
| Тип културног добра | Spomenik kulture |
| Власник | Ambasada Italije |
| beogradskonasledje | |
Položaj i namena уреди
Zgrada se nalazi u Birčaninovoj 11 (ulici која је dobila ime po Iliji Birčaninu (1764 — 1804), srpskom knezu kojeg su turske vlasti pogubile na početku Prvog srpskog ustanka), na Zapadnom Vračaru u centralnoj zoni Beograda, u blizini najznačajnijih državnih institucija Republike Srbije (Predsedništva, Skupštine, Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, Kliničkog centra, Narodne banke itd).
Prema kratkom tehničkom izveštaju uz projekat o zgradi ambasade, upućenom Tehničkom odeljenju Opštine grada Beograda, ona je trebalo da služi za potrebe poslanstva i stanovanje.[1]
Istorija уреди
Ideja o izgradnji nove zgrade ambasade javila se s početka 20-tih godina 20. veka u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Italije, koje je odlučilo da se zbog nedovoljnog kapaciteta postojećeg poslanstva u Francuskoj ulici br. 33. krene u proces izgradnje zgrade nove ambasade u Beogradu, čija bi arhitektura neposrednije oslikavala politički i kulturni identitet savremene Italije.[2]
Glavnim inicijatorom za podizanje nove zgrade smatra se kraljica Jelena Savojska (1873 — 1952), kćer crnogorskog kralja Nikole I Petrovića, supruga italijanskog kralja Viktora Emanuela III. Kraljica Jelena, se odmah maksimalno angažovala, i ne samo da je izvršila izbor arhitekte iz državnog aparata, već je i odredila lokaciju, glavne elemente programa građevine, ali izbora određenih primerke nameštaja za opremanje unutrašnjosti ambasade.[2]
Za izgradnju Nova zgrada Italijanske ambasade izabrana je padina Zapadnog Vračara, u tom periodu obodne četvrti centralne zone prestonice Kraljevine Jugoslavije. Odluka da se amabasada gradi na prostranom Vračaru, izvršen je s razlogom. Naime u tom razdoblju Vračar je bio prva beogradska četvrt koji je izgrađena planski, u ortogonalnom sistemu,[3] na velikoj površini između današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, Ulice kneza Miloša i Mostarske petlje, u jednom od najstarijih urbanih delova Beograda, još iz predosmanlijskog perioda.[2]
- Projektanti
Za glavnog projektanta ambasade Kraljevine Italije u Beogradu izabran je Florestano di Fausto (1890 — 1965), ugledni rimski arhitekta Florestano Di Fausto koji je ostavio dubok trag u oficijelnoj arhitekturi italijanske fašističke države.[4]
Situacioni plan zgrade prema nacrtima Florestana di Fausta, naknadno je sačinio srpski inženjer Nikola Praporčetović (1886 — 1958), član Udruženja Jugoslovenskih inženjera i arhitekata, koji je verovatno, vršio i nadzor pri izvođenju projekta.
Kako je uz zgradu 1932. dozidan novi objekat, koji se pružao u pravcu Resavske ulice, nazvan „Palacina”, namenjen karabinjerima i konzularnim poslovima, sačinjen je novi projekat. Njega je izradio Ivan Belić (1887–1968), ovlašćeni beogradski arhitekta i preduzimač,[5] čiji su planovi iz 1930. godine odobreni za izvođenje 10.9.1932. godine, dok je sprat iznad tog dela zgrade projektovao italijanski arhitekta Anton Kolantoni.
- Obnova zgrade
Kako je tokom Drugog svetskog rata zgrada pretrpela oštećenja ratnim dejstvima, s kraja 40-tik i početkom 50-tih godina na njoj su u nekolko navrata izvršeni neophodni građevinski radovi.
Enterijer i eksterijer zdanja revitalizovani je tokom 2004. i 2005. godine, u vreme ambasadora Antonija Zanardija Landija. Tih godina opravljena je i rekonstruisana fasada, obnovljena su kupatila i unutrašnji zidovi i servisne prostorije. Zgrada je dobila i specijalnu rasvetu koja uperenim reflektorima od suterena naviše noću daju posebnu efektnost fasadi i ističe njenu arhitektonsku plastiku.[6]
Arhitektura уреди
Florestano di Fausto se u olikovanju zgrade odlučio za akademistički stil u arhitekturi,[9] sa eklektički usađenim reminiscencijama na renesansu, manirizam, barok i neoklasicizam, kako bi se palata Italijanske ambasade što bolje uklopila u ambijent Birčaninove ulice i nadovezala na novovekovne stilske predilekcije srpskih arhitekata.[4]
Ono što karakteriše ovaj projeat Florestana di Fausta (od projakta iz tog vremna gradnje mnogih beogradskih ambasada), je ta što u vremenu građenja ona nije bila slobodnostojeća zgrade na parceli...
Već spada među one koje su sa jedne strane uzidane u strukturu uličnog bloka, i koje su lišene razrađenih pretprostora. Otud je i njen vizuelnoretorički program, oslonjen na arhitektonsku plastiku i plitku fasadnu dekoraciju, prezentovan na uličnom pročelju.[8]
Zgrada se sastoji iz — suterena, prizemlja i dva sprata, koji su imali ukupno 1.500 m² korisnog prostora. Zgrada je izveden na nepravilnoj, neravnoj pravougaonoj parceli (na bočnim stranama dugačka 50 metara), nagnutoj prema savskom delu grada, tako da na uličnoj strani dugačak oko 60 metara, a na bočnim stranama 20 i 45 metara.
- Konstrukcija zidova i izgled fasade
Noseći, pregradni i fasadni zidovi izgrađeni su od opeke, a zatim obloženi veštačkim kamenom. Debljina korišćen opeka u temeljima bila je veća nego u suterenu. Površine oko prozora na centralnom bloku pročelja dodatno su obložene crvenim pločicama.
U prizemnom delu fasade je, uređenna tako da je spolja naglašena kao piano nobile (glavni, otmeni sprat), natprozornom dekoracijom i većom površinom prozora, koja se upadljivo izdvaja od drugih etaža. Prozori sprata koji su završeni lavljim maskama, simbolima moći najviše vlasti, odlučnosti i ambicioznosti sadržali su i nenaglašeni venac koji razdvaja primarnu od poslednje, najuže zone pročelja.[7]
Nakon završetka Drugog svetskog nove vitraže na zgradi izveo je istaknuti srpski slikar Predrag Milosavljević.[10]
- Međuspratna konstrukcija
Međuspratna konstrukcija izvedena je u sistemu svodova od tregera. Nad glavnim ulazom izvedena je tavanica od armiranog betona, od kojeg je sagrađen i glavni venac na fasadi.
- Enterijer
Enterijer ambasade, prema rečima arhitekte A. Kadijević, izuzetno humanistički je koncipovan, prilagođen reprezentativnoj i svečanoj nameni, koji je u prizemlju, međusobno povezan širokim otvorima, staklenim i zidnim parapetima, sa dekorisanim tavanicama sa kojih vise lusteri koji su kako u prizemlju, tako i u čitavoj rezidenciji, izvedeni od Murano stakla.[11]
Sprat zgrade koji se sastoji od desetak odeljenja – jednim delom je stan ambasadora (nekoliko spavaćih soba, kuhinja, trpezarija, gostinska soba, salon sa kaminom i pomoćne prostorije) predviđenim za šefa italijanske diplomatije, a drugim delom centralna galerija (ukrašene portretima italijanskih kardinala).[11]
Drugi, sprat zgrade, namenjen administraciji ambasade, čini nekoliko kancelarija, odvojenih dugačkim i funkcionalnim hodnikom, a na jednom kraju hodnika i radni kabinet ambasadora.[11]
- Pridodati deo zgrade
Pridodati deo zgrade u pravcu Resavske ulice, koji je sa starim delom zgrade povezan zasvedenim hodnikom sa kolskim putem koji vodi u vrt, niži je za trećinu od prvobitnog dela, i prostire se na 226 m² građevinske parcele. Njegovo pročelje, stilski je prilagođeno Di Faustovoj koncepciji, u dužini od oko 18 metara.
Izvori уреди
- ^ а б Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 60.
- ^ а б в Историјски и урбани контекст У Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: str.55-57.
- ^ Д. Ђурић-Замоло, Западни Врачар, у: Београд 1930. на фотографијама Јеремије Станојевића, Београд 1975, 14–15
- ^ а б Флорестано ди Фаусто – пројектант амбасаде Краљевине Италије у Београду У Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: str.57-59.
- ^ В.: Белић Иван, у: Лексикон српских архитеката 19. и 20. века (ур. З. Маневић), Београд 1999, 17; Белић Иван, у: Лексикон српских неимара (ур. З. Маневић), Београд 2002, 15.
- ^ А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Београд 2005. str. 63
- ^ а б Архитектура амбасаде Краљевине Италије у Београду, Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 60.
- ^ а б Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 64.
- ^ А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Београд 2005
- ^ D. Acović, D. Borghese, A.Kadijević, L’ambasciata d’Italia a Belgrado e gli edifici Italiani in Serbia e Montenegro, Belgrado 2005. strr. 74–75
- ^ а б в Архитектура амбасаде Краљевине Италије у Београду, Кадијевић, А. 2006 Амбасада Краљевине Италије у Београду, Наслеђе (Београд) VII: 61.
Spoljašnje veze уреди
- 90 godina Ambasade Italije Архивирано на сајту Wayback Machine (24. април 2021)