Династија Џоу
Династија Џоу (1122. п. н. е. — 256. п. н. е.)[2] је била кинеска династија која је наследила династију Шанг и претходила династију Ћин. Династија Џоу је владала дуже него иједна друга династија у кинеској историји — иако је стварна политичка и војна контрола династије над Кином трајала једино у периоду Западног Џоуа. За време Џоуа, коришћење гвожђа је почело у Кини,[3] иако се овај период кинеске историје често наводи као врхунац кинеских артефаката направљених од бронзе. Династија такође покрива период у коме је кинеско писмо еволуирало од древне етапе који се види у бронзаним натписима раног Западног Чоуа до почетака модерне етапе, у форми архаичних чиновничких записа касног Периода зараћених држава. Датум оснивања 1046. пре нове ере је подржан од стране пројекта Сја–Шанг–Џоу хронологије и Дејвида Панкенијера,[4] док Дејвид Нивисон и Едвард Л. Шонеси датирају оснивање у 1045. пне.[5][6]
| Династија Џоу 周 | |
|---|---|
| Главни град | |
| Службени језик | старокинески |
| Владавина | |
| Облик државе | монархија |
| Историја | |
| Историјско доба | око 1046 пне - 256 пне |
| | |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | |
| Становништво | |
| — | |
| — густина | |
| Економија | |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC |
За вријеме династије Џоу, коријену домаће кинеске филозофије су се створили, почевши у 6. вијеку п. н. е. Тадашњи велики кинески филозофи, који су снажно утицали на будуће генерације Кинеза, били су Конфучије (Кунг Фу Це), оснивач конфучијанства и Лаоци, оснивач даоизма. Остали филозофи, теоретичари и филозофске школе овог времена су били Моцу, оснивач Моисма, Менције, славни конфучијанац који је проширио Кунг Фуцијеву баштину, Шанг Јанг и Хан Феизи, заслужни за развој древног кинеског легализма (кључне филозофије династије Ћин) и Сјунзи, који је био средина инетелектуалног живота у Кини током свог времена, можда чак и више него Менције.[7]
Мандат неба уреди
У кинеској историјској традицији, Џоу су поразили Шанге и оријентисали шанговски систем обожавања предака према универзалнијем обожавању, удаљавањем од обожавања Дије према обожавању Тиана или „неба“. Своју владавину су оправдавали обраћањем мандатом неба, идејом да владар („Син Неба“) влада по божанском праву, али да његово свргавање значи да је изгубио тај мандат. Догађаји које доказују да је владајућа породица изгубила мандат неба су природне катастрофе и побуне. Та идеја је објашњавала и оправдавала пропаст династије Сја и Шанг те је истовремено подржавала легитимитет тренутних и будућих владара.
Династију Џоу је основала породица Ђи чији је главни град био Шјао (鎬, Хàо, близу данашњег града Си'ана у долини реке Веи). Делећи језик и културу Шанга, рани владари Џоуа су кроз освајања и колонизацију створили империју са великим територијем, а чију су власт признавале и вазалне државе у Шандунгу, истовремено прихватајући културу Џоуа. Ширење бронзаних предмета карактеристичних за Џоуе је, међутим, било истовремено са употребом грнчарије у стилу Шанга у удаљеним предјелима тадашње Кине, па се претпоставља да су тадашње државе освојене тек пред крај периода Западног Џоуа.
Историја уреди
Култура уреди
Према Николасу Бодману, постоје индикације да се Џоу говорило језиком који се у основи не разликује у речнику и синтакси од језика Шанг.[в] Једно недавно истраживање Дејвида Макра је користећи лексичку статистику дошло је до истог закључка.[8] Џоу су увелико опонашали шангске културне праксе, можда да би учинили своју власт легитимном,[9] и постали наследници шангске културе.[10] У исто време, могуће је да су Џоу такође били повезани са Сиронзима, широко дефинисаном културном групом западно од Шанга, коју су Шанг сматрали вазалима.[11] Према историчару Ли Фенгу, термин „Ронг“ током периода Западног Џоуа вероватно се користио за означавање политичких и војних противника, а не културних и етничких 'осталих'.[10]
Западни Џоу уреди
Краљ Ву је одржавао стару престоницу за церемонијалне сврхе, али је изградио нову за своју палату и администрацију у близини Хао. Иако је Вуова рана смрт оставила младог и неискусног наследника, војвода од Џоу помагао је свом нећаку краљу Ченгу у учвршћивању краљевске власти. Опрезни због све веће моћи војводе од Џоу, „Троје гардиста”, Џоу принчева стационираних на источној равници, подигли су се на побуну против његовог регентства. Иако су прикупили подршку племића с независним наклоностима, партизана Шанга и неколико племена Донгји, војвода од Џоу је угушио побуну и даље проширио краљевство Џоу на исток.[12][13][14] Да би одржао Џоу власт над његовом знатно проширеном територијом и спречио друге побуне, он је успоставио фенгђен систем (почасти и награде).[13] Даље, супротставио се Џоу кризи легитимитета излажући доктрину Небеског мандата, док је прилагођавао важне Шанг ритуале у Вангченгу и Ченгџоу.[15]
Напомене уреди
- ^ Fenghao is the modern name for the twin city formed by the Western Zhou capitals of Haojing and Fengjing.
- ^ The exact location of Wangcheng and its relation to Chengzhou is disputed. According to Xu Zhaofeng, "Chengzhou" and "Wangcheng" were originally synonymous and used to name the same capital city from 771 to 510 BC. "The creation of a distinction between Wangcheng and Chengzhou probably occurred during the reign of King Jing", under whom a new capital "Chengzhou" was built to the east of the old city "Wangcheng". Nevertheless, the new Chengzhou was still sometimes called Wangcheng and vice versa, adding to the confusion.[1]
- ^ Bodman (1980), p. 41: "Moreover, Shang dynasty Chinese at least in its syntax and lexicon seems not to differ basically from that of the Zhou dynasty whose language is amply attested in inscriptions on bronze vessels and which was transmitted in the early classical literature."
Референце уреди
- ^ а б в „Considering Chengzhou ('Completion of Zhou') and Wangcheng ('City of the King')” (PDF). Xu Zhaofeng. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2015. г. Приступљено 22. 7. 2015.
- ^ „Baxter-Sagart Old Chinese reconstruction, version 1.1 (20 September 2014)” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-10. г. p. 155
- ^ (језик: енглески) „EARFE”. Архивирано из оригинала 18. 07. 2006. г. Приступљено 12. 10. 2008.
- ^ Pankenier, David W. (2015). „The cosmo-political mandate”. Astrology and Cosmology in Early China: Conforming Earth to Heaven. Cambridge University Pressn. стр. 197. ISBN 978-1107539013.
- ^ Shaughnessy, Edward L. (1992). „The Date of the Zhou Conquest of Shang”. Sources of Western Zhou History: Inscribed Bronze Vessels. University of California Press. стр. 217—236. ISBN 978-0520070288.
- ^ Nivison, David S. (1983). „The Dates of Western Chou”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 43. Harvard-Yenching Institute. стр. 481—580. JSTOR 2719108. doi:10.2307/2719108.
- ^ Schirokauer & Brown 2006, стр. 25–47
- ^ David McCraw (2010). „An ABC Exercise in Old Sinitic Lexical Statistics” (PDF). Sino-Platonic Papers (202).
- ^ Jessica Rawson, 'Western Zhou Archaeology,' in Michael Loewe, Edward L. Shaughnessy (eds.), The Cambridge History of Ancient China: From the Origins of Civilization to 221 B.C., Cambridge University Press 1999 pp.352-448 p.387.
- ^ а б Li, Feng (2006), Landscape And Power In Early China, Cambridge University Press, p. 286.
- ^ Chiang, Po-Yi (1. 1. 2008). „Han Cultural and Political Influences in the Transformation of the Shizhaishan Cultural Complex”. Australian National University: 1—2.
- ^ Shaughnessy (1999), стр. 310, 311.
- ^ а б Chinn (2007), стр. 43.
- ^ Hucker (1978), стр. 32.
- ^ Hucker (1978), стр. 33.
Литература уреди
- Beckwith, Christopher I. (16. 3. 2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1400829941. Приступљено 30. 12. 2014.
- Bodman, Nicholas C. (1980), „Proto-Chinese and Sino-Tibetan: data towards establishing the nature of the relationship”, Ур.: van Coetsem, Frans; Waugh, Linda R., Contributions to historical linguistics: issues and materials, Leiden: E. J. Brill, стр. 34—199, ISBN 978-90-04-06130-9.
- Chinn, Ann-ping (2007), The Authentic Confucius, Scribner, ISBN 978-0-7432-4618-7
- Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006), East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Boston: Houghton Mifflin Company, ISBN 0-618-13384-4
- Gernet, Jacques (1996), A History of Chinese Civilization (Second изд.), Cambridge University Press, ISBN 0-521-49781-7
- Hucker, Charles O. (1978), China to 1850: A short history, Stanford University Press, ISBN 0-8047-0958-0
- Krech, Volkhard; Steinicke, Marian (2011). Dynamics in the History of Religions between Asia and Europe: Encounters, Notions, and Comparative Perspectives. Brill. ISBN 978-9004225350. Приступљено 30. 12. 2014.
- Khayutina, Maria (2003), „Where Was the Western Zhou Capital?”, The Warring States Working Group, WSWG-17, Leiden, Germany: Warring States Project, стр. 14, Архивирано из оригинала (PDF) 2010-05-29. г., Приступљено 2009-03-06
- Kleeman, Terry F. (1998). Great Perfection: Religion and Ethnicity in a Chinese Millennial Kingdom. University of Hawaii Press. ISBN 0824818008. Приступљено 31. 12. 2014.
- Schinz, Alfred (1996). Axel Menges, ур. The Magic Square: Cities in Ancient China. Stuttgart, London: Daehan Printing & Publishing Co.
- Schirokauer, Conrad; Brown, Miranda (2006), A Brief History of Chinese Civilization (Second изд.), Wadsworth: Thomson Learning, стр. 25—47
- Shaughnessy, Edward L. (1988), „Historical Perspectives on The Introduction of The Chariot Into China”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 48 (1): 189—237, JSTOR 2719276, doi:10.2307/2719276
- Shaughnessy, Edward L. (1999), „Western Zhou History”, Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L., The Cambridge History of Ancient China, стр. 292—351, ISBN 978-0-521-47030-8
- Wu, K. C. (1982), The Chinese Heritage, New York: Crown Publishers, ISBN 0-517-54475-X
- Fong, Wen, ур. (1980), The great Bronze Age of China: an exhibition from the People's Republic of China, New York: The Metropolitan Museum of Art, ISBN 978-0-87099-226-1.
- Lee, Yuan-Yuan; Shen, Sinyan (1999), Chinese Musical Instruments, Chinese Music Monograph Series, Chinese Music Society of North America Press, ISBN 978-1-880464-03-8.
- Li, Feng (2006), Landscape and Power in Early China: The Crisis and Fall of the Western Zhou 1045–771 BC, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-85272-2.
- Shen, Sinyan (1987), „Acoustics of Ancient Chinese Bells”, Scientific American, 256 (4): 94, Bibcode:1987SciAm.256d.104S, doi:10.1038/scientificamerican0487-104.
- Sun, Yan (2006), „Cultural and Political Control in North China: Style and Use of the Bronzes of Yan at Liulihe during the Early Western Zhou”, Ур.: Mair, Victor H., Contact and Exchange in the Ancient World, Honolulu: University of Hawai'i Press, стр. 215—237, ISBN 978-0-8248-2884-4.
- Wagner, Donald B. (1999), „The Earliest Use of Iron in China”, Ур.: Young, S. M. M.; Pollard, A. M.; Budd, P.; et al., Metals in Antiquity, Oxford: Archaeopress, стр. 1—9, ISBN 978-1-84171-008-2.
Allan, Sarah (2007). „On the identity of Shang Di 上帝 and the origin of the concept of a Celestial Mandate (Tian Ming 天命)”. Early China. Cambridge: Cambridge University Press. 31: 1—46. JSTOR 23354211. S2CID 159662391. doi:10.1017/S0362502800001796.
Спољашње везе уреди
- Chinese Text Project, Rulers of the Zhou period – with links to their occurrences in pre-Qin and Han texts.