Златни храм
Златни храм, такође познат као Хармандир Сахиб, са значењем „пребивалиште Бога” или Дарбар Сахиб, са значењем „узвишени суд”, гурдвара се налази у граду Амрицар, Панџаб, Индија.[2][3] То је најсветија гурдвара и најважнија локација ходочашћа сикизма.[2][4]
| Хармандир Сахиб Златни храм | |
|---|---|
| ਹਰਿਮੰਦਰ ਸਾਹਿਬ | |
 Хармандир Сахиб (Златним храм) | |
  Хармандир Сахиб Златни храм Lokacija na mapi Punjab  Хармандир Сахиб Златни храм Lokacija na mapi Punjab | |
| Osnovne informacije | |
| Lokacija | Амрицар |
| Koordinate | 31°37′12″ SGŠ; 74°52′37″ IGD / 31.62° SGŠ; 74.876944° IGDKoordinate: 31°37′12″ SGŠ; 74°52′37″ IGD / 31.62° SGŠ; 74.876944° IGD |
| Religija | сикизам |
| Država | Панџаб (Индија) |
| Zemlja | Индија |
| Godina posvećenja | децембар 1581[1] |
| Veb-sajt | Shiromani Gurdwara Parbandhak Committee Official Website |
| Završetak izgradnje | 1589 (Храм), 1604 (са Ади Грантом) [1] |
Храм је изграђен око вештачког базена (саровара) који је 1577. довршио Гуру Рам Дас.[5][6] Гуру Арјан - пети гуру сикизма, затражио је 1589. године од саја Мир Миан Мохамеда- муслиманског пира из Лахора да положи камен темељац храма.[1] Гуру Арјан је 1604. године ставио копију Ади Грант у Хармандир Сахиб, називајући локацију Ат Сат Тират (дословно. „светилиште 68 ходочашћа”).[2][7] Овај храм су Сики више пута обнављали након што је постао мета репресалија, и неколико пута су га уништавале муслиманске војске из Авганистана и Могулског царства.[2][4][8] На пример, војска коју је предводио Ахмад Шах Абдали, срушила га је 1757. и поново 1762. године, а затим је базен напунила смећем и крвљу крава.[2][9] Махараџа Ранџит Синг је након оснивања Сикског царства, обновио храм у мермеру и бакру 1809, и обложио свето место златном фолијом 1830. Из тог разлога се назива Златни храм.[10][11][12]
Храм је најзначајније духовно светилиште у сикизма. Постао је центар покрета Синга Саба између 1883. и 1920-их. Почетком осамдесетих храм је постао средиште сукоба између индијске владе коју је предводила Индира Ганди, појединих сикских група и милитантног покрета на челу са Џарнајл Синг Биндранвалом који су желили да створе нову нацију звану Калистан. Године 1984. је Индира Ганди послала индијску војску у оквиру операције Плава звезда, што је довело до погибије више од 1.000 милитаната, војника и цивила, као и наношење велике штете храму и уништења Акал Такта. Храмски комплекс поново је обновљен након оштећења из 1984. године.[4][13]
Хармандир Сахиб је отворена кућа богослужења за све мушкарце и жене, из свих слојева живота и вере.[2] Храм има квадратни план са четири улаза, као и обилазну стазу око базена. Храм је колекција грађевина око светилишта и базена.[2] Једна од њих је Акал Такт, главно средиште верске власти сикизма.[4] Додатне зграде укључују торањ са сатом, канцеларије Гурдварског одбора, музеј илангар - кухињу која води сикска заједници, која нуди једноставан вегетаријански оброк за све посетиоце без дискриминације.[4] Преко 100.000 људи свакодневно посећује ово светилиште ради богослужења.[14] Храмски комплекс номинован је за Унескову светску баштину.[15]
Номенклатура уреди
Хармандар Сахиб се такође пише као Харимандар, Харимандир, или Хармандир Сахиб.[2] Називају га и Дарбар Сахиб што значи „света аудијенција”, као и Златни храм због свог златном фолијом покривеног центра светилишта.[4] Реч „Хармандир” састоји се од две речи: „Хари”, што научници различито преводе као „Бог” или „Вишну”,[2] и „мандир” што значи храм или кућа.[16] У сикској традицији постоји неколико Гурдвара који се називају „Хармандир Сахиб”, попут оних у Киратпуру и Патни. Од њих се највише поштује онај у Амрицару.[17][18]
Повест уреди
Према сикским историјским записима, земљиште које је постало Амрицар и на коме се налази Харимандар Сахиб одабрао је Гуру Амар Дас -трећи гуру сикушке традиције. Тада се он звао Гуру Да Чак. Гуру је затражио од свог ученика Рама Даса да пронађе место за оснивање новог града са вештачким базеном као својом централном тачком.[19][6][5] Након што је Рам Дас наследио Гуру Амар Даса 1574. године, и с обзиром на непријатељско противљење са којом се суочио од синова Гуруа Амар Даса,[20] Гуру Рам Дас је основао град који је постао познат под називом Рамдаспур. Он је почео је тако што је комплетирао базен уз помоћ Бабе Буде (којег не треба мешати са Будом будизма). Гуру Рам Дас је изградио свој нови званични центар и дом поред базена. Он је позвао трговце и занатлије из других делова Индије да се настане у новом граду.[19]
Град Рамдаспур се проширио за време Гуруа Арјана финансиран донацијама и изграђиван добровољним радом. Град је прерастао у град Амрицар, а област је прерасла у храмски комплекс.[21] Грађевинску активност између 1574. и 1604. описао је у Махими Пракашу Вартаку, полуисторијском тексту сикске хагиографије, вероватно састављеном 1741. године, и најранијем познатом документу који се бавио животима свих десет Гуруа.[22] Гуру Арјан је 1604. поставио нови спис о сикизму у новом храму.[21] Nastavljajući napore Gurua Ram Dasa, Гуру Арјан је успоставио Амрицар као примарну сикску ходочасничко одредиште. Он је написао велику количину сикхских списа, укључујући популарни Сукмани Сахиб.[23][24]
Reference уреди
- ^ а б в Arvind-Pal Singh Mandair 2013, стр. 41–42.
- ^ а б в г д ђ е ж з Kerr, Ian J. (2011). „Harimandar”. Encyclopaedia of Sikhism. Punjabi University Patiala. стр. 239—248. Приступљено 1. 7. 2018.
- ^ Nesbitt, Eleanor (2005). Sikhism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. стр. 67—69, 150. ISBN 978-0-19-280601-7.
- ^ а б в г д ђ The Editors of Encyclopaedia Britannica 2014.
- ^ а б Louis E. Fenech & W. H. McLeod 2014, стр. 33.
- ^ а б Pardeep Singh Arshi 1989, стр. 5–7.
- ^ W. Owen Cole 2004, стр. 7
- ^ M. L. Runion (2017). The History of Afghanistan, 2nd Edition. Greenwood. стр. 69—71. ISBN 978-0-313-33798-7.
- ^ Pashaura Singh & Louis E. Fenech 2014, стр. 431–432.
- ^ Trudy Ring, Noelle Watson & Paul Schellinger 2012, стр. 28–29.
- ^ Nesbitt, Eleanor (2016). Sikhism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. стр. 64—65. ISBN 978-0-19-874557-0.
- ^ Jean Marie Lafont (2002). Maharaja Ranjit Singh: Lord of the Five Rivers. Oxford University Press. стр. 95—96. ISBN 978-0-19-566111-8.
- ^ Pashaura Singh & Louis E. Fenech 2014, стр. 30–31.
- ^ „Soon, Golden Temple to use phone jammers. Over Two lakh people visit the holy shrine per day for worship. In festivals over six lakh to eight lakh visit the holy shrine.”. The Times Of India. 19. 7. 2012. Архивирано из оригинала 26. 01. 2013. г. Приступљено 31. 12. 2019.
- ^ Sri Harimandir Sahib, Amritsar, Punjab, UNESCO
- ^ Louis E. Fenech & W. H. McLeod 2014, стр. 146.
- ^ Henry Walker 2002, стр. 95–98.
- ^ H. S. Singha (2000). The Encyclopedia of Sikhism (over 1000 Entries). Hemkunt Press. стр. 97. ISBN 978-81-7010-301-1.
- ^ а б G.S. Mansukhani. „Encyclopaedia of Sikhism”. Punjab University Patiala. Приступљено 19. 1. 2017.
- ^ Arvind-Pal Singh Mandair 2013, стр. 38–40.
- ^ а б Christopher Shackle & Arvind Mandair 2013, стр. xv–xvi.
- ^ W.H. McLeod (1990). Textual Sources for the Study of Sikhism. University of Chicago Press. стр. 28—29. ISBN 978-0-226-56085-4.
- ^ Mahindara Siṅgha Joshī (1994). Guru Arjan Dev. Sahitya Akademi. стр. 6—8. ISBN 978-81-7201-769-9.
- ^ Arvind-Pal Singh Mandair 2013, стр. 42–43.
Литература уреди
- The Editors of Encyclopaedia Britannica (2014). „Harmandir-Sahib”. Encyclopedia Britannica.
- Kerr, Ian J. (2015). „Harimandar”. Encyclopaedia of Sikhism. Punjabi University Patiala.
- Pardeep Singh Arshi (1989). The Golden Temple: history, art, and architecture. Harman. ISBN 978-81-85151-25-0.
- W. Owen Cole (2004). Understanding Sikhism. Dunedin Academic Press. ISBN 978-1-906716-91-2.[мртва веза]
- Fenech, Louis E.; W. H. McLeod (2014). Historical Dictionary of Sikhism. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-1-4422-3601-1.
- W.H. McLeod (1990). Textual Sources for the Study of Sikhism. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-56085-4.
- Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul (2012). Asia and Oceania: International Dictionary of Historic Places. Routledge. ISBN 978-1-136-63979-1.
- Shackle, Christopher; Mandair, Arvind (2013). Teachings of the Sikh Gurus: Selections from the Sikh Scriptures. Routledge. ISBN 978-1-136-45101-0.
- Singh, Pashaura; Fenech, Louis E. (2014). The Oxford Handbook of Sikh Studies. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-100411-7.
- Arvind-Pal Singh Mandair (2013). Sikhism: A Guide for the Perplexed. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-4411-0231-7.
- Singh, Nikky-Guninder Kaur (2011). Sikhism: An Introduction. I. B. Tauris. ISBN 978-0-85771-962-1.
- Walker, Henry (2002). Brown, Kerry, ур. Sikh Art and Literature. Routledge. ISBN 978-1-134-63136-0.
- W.H. McLeod (2009). The A to Z of Sikhism. Scarecrow Press. стр. 20 (Arjan's Death). ISBN 978-0810863446.
- Singh, Patwant (2008). Empire of the Sikhs: The Life and Times of Maharaja Ranjit Singh. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1323-0.
- Nesbitt, Eleanor (2016). Sikhism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-874557-0.
- Nikky-Guninder Kaur Singh (2004). Sikhism. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1779-9.
- Gene R. Thursby (1992). The Sikhs. Brill. ISBN 90-04-09554-3.
- Fahlbusch, Erwin; Geoffrey William Bromiley (1999). The encyclopedia of Christianity (Reprint изд.). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-14596-2.
- Singh, Pashaura; Norman Gerald Barrier; W. H. McLeod (2004). Sikhism and History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-566708-0.
- Fenech, Louis E.; W. H. McLeod (2014). Historical Dictionary of Sikhism. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-1-4422-3601-1.
- Talbot, Ian (2016). A History of Modern South Asia: Politics, States, Diasporas. Yale University Press. ISBN 978-0-300-19694-8.
- Jain, Shikha (2015). Narayanan, Yamini, ур. Religion and Urbanism: Reconceptualising Sustainable Cities for South Asia. Routledge. ISBN 978-1-317-75542-5.
