Панта Срећковић
Пантелија Срећковић (Велико Крчмаре, 15. новембар 1834 — Београд, 21. јул 1903) био је српски историчар и академик. Водећа је личност романтичарске струје у српској историографији.
| Панта Срећковић | |
|---|---|
,_akademik_Srpske_kraljevske_akademije.jpg) Срећковић у другој половини XIX века | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Пантелија Срећковић |
| Датум рођења | 15. новембар 1834. |
| Место рођења | Велико Крчмаре, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 21. јул 1903. (68 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Биографија уреди
Рођен је од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници.
Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао "први научни степен кандидата".[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију.
Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: "Родословије српских цареј", "Стефан Немања", "Нејаки Урош", "Вукашин", те двотомна књига "Историја српскога народа". Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[1]
Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[5]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[6].
Додељен му је Орден Таковског крста, Орден Белог орла и друга одликовања.
Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић.
По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд).
Одабрана дела уреди
- Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888)
- Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27)
- Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54)
- Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33)
- Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36)
