Шихабудин Сухраварди

Шихабудин Јахја ибн Хабаш ибн Амирак Сухраварди, (персијски: شهاب الدین یحیی ابن حبش بن امیرک ابوالفتوح سهروردی) познат као Шејх Ишрак (персијски: شیخ اشراق [Учитељ илуминације]) је рођен 1154. у Сухраварду, у близини града Занџана у северозападном делу данашњег Ирана. Још као дете отишао је западно од свог родног краја у град Марага и тамо учествовао на предавањима Маџдудина Џилија. Касније одлази у Исфахан, један од најважнијих научних центара оног доба, и у том граду наставља своје студије до двадесете године живота. У Исфахану је своје знање усавршио код Захирудина Фарсија. У том периоду, Сухраварди је изучио текстова и књиге перипатетичких муслиманских филозофа и потпуно предано је следио основе исламске перипатетичке филозофске школе.

Шихабудин Сухраварди
Лични подаци
Пуно име	Шихабудин Јахја ибн Хабаш ибн Амирак Сухраварди
Датум рођења	1154.
Место рођења	Сухравард, Иран
Датум смрти	1190.
Место смрти	Алеп, Сирија
Религија	Персијска филозофија, исламска филозофија
Филозофски рад
Школа филозофије	илуминативна филозофија и доктринарна гноза
Интересовања	исламска филозофија, гноза

Шихабудин Сухраварди је потпуно обновио филозофску мисао у исламу. У његовим делима, исламска филозофија добија ново усмерење и креће ка свом пуном процвату.

Живот

Од када је изучио текстове и књиге перипатетичких муслиманских филозофа па све до своје тридесете године, Сухраварди неуморно путује у различите делове исламског света и сусреће се са бројним муслиманским мистицима, ти сусрети, савети које је чуо и њихова посебна љубав према духовном усавршавању помогли су му у томе да се и сам припреми за различита интуитивна искуства. Писао је о томе како је многоструко сагледавао, оком срца, вишње реалности из интелигибилних и имагинацијских ступњева универзума. Заправо, пут у разне земаљске крајолике подстицао је његове духовне пустоловине и давао му снагу за одлучније корачање стазама гностичког усавршавања.

Моћ интуиције је Сухравардија суочавала са новим реалностима о којима је марљиво размишљао. Бројна таква искуства он није проналазио у књигама муслиманских перипатетичких филозофа и, отуда, Учитељ илуминације почиње да се колеба око својих традиционалних перипатетичких усмерења. Можда најраније и најпресудније искуство пред проналажење новог решења у Сухравардијевом животу бива утемељено у једном његовом сну о којем он опширно говори у својој књизи ат-Талвихат. Сухраварди на неколико страница тог драгоценог штива пише како је био обузет дугим и исцрпљујућим размишљањима о истинској суштини знања и како га никако нису задовољавала релевантна објашњења у најзначајнијим књигама из тог времена. Једне ноћи, у стању које је било слично сну, угледао је „предводника мудрости и Првог учитеља” Аристотела, чије је лице блистало а отменост му је очаравала. Добио је прилику да с њим накратко разговара. На крају разговора, Аристотел је почео да хвали свога учитеља „Платона божјег” на начин који је Сухравардију био сасвим неочекиван. Запањен Аристотеловим речима, Сухраварди га је упитао: „А да ли је неко од муслиманских филозофа достигао његов степен?” Аристотел му је одговорио одрично. Сухраварди је споменуо неколико познатих муслиманских филозофа, а Аристотел је остао и даље при свом ставу. Ток разговора се није променио све док Сухраварди није споменуо истакнуте муслиманске мистике Бајазида Бастамија, Сахла Тустарија и друге. У том тренутку, Аристотелово лице се озари и он рече: „Управо они су истински филозофи. Нису се задржавали на формалном знању, него су прешли на знање које је присутно, непосредно и интуитивно [...]”

Подстакнут овим тајновитим разговором, након свих дугогодишњих путовања, Сухраварди утемељује нову илуминативну филозофију и почиње да пише своја најутицајнија филозофска дела.

Дело

Филозофска дела

До краја тридесет и треће године живота, Учитељ илуминације је заокружио и употпунио свој грандиозни филозофски опус. Као изврстан познавалац исламске перипатетичке филозофије, он је изузетно јасно изложио и гдекада извргао критикама основне принципе те филозофске школе у својим књигама: ат-Талвихат [Обзнане], ал-Мукавамат [Опирања] и ал-Мутарахат [Разговори]. У овим књигама, Сухраварди се придржава филозофских основа исламске перипатетичке школе иако на неким местима, у оквиру спекулативних дискусија, указује на своје илуминативне доктрине. Но, у исто време док је писао ал-Матарахат и ал-Талвихат, Сухраварди је састављао и своје маркантно животно дело под називом Хикмат ал-ишрак [Илуминативна филозофија]. Он је изузетно добро познавао ограничења и проблеме перипатетичке филозофије и зато ова његова славна књига представља иновативно откровење и решење које је за Сухравардија посебно драгоцено. Он пише да учења изложена у тој књизи није могао појмити искључиво снагом размишљања, већ да их је искусио у окриљу интуитивног сазнања које је, касније, појаснио у оквирима филозофских демонстрација. То је пут који је ближи, уреднији, утемељенији и мање замарајући од пута перипатетичара. У ствари, на том путу Сухраварди се непосредно и интуитивно суочава са реалношћу и, због тога, демонстративна форма његових интуиција није му примарно значајна. Он каже: „Чак и када, примера ради, не бих узео у обзир демонстрацију, не бих никако посумњао у то.”

Гностичка дела

Осим споменутих дела, Сухраварди је на арапском и персијском језику писао гностичке посланице, као што су Логат-е муран [Језик мрава] и Сафир-е симорг [Пев феникса]. Он је за собом оставио и неколико изврсних симболичко-херменеутичких филозофских и гностичких списа какви су: Аваз-е пар-е Џабраил [Песма Гаврилова крила], Акл-е сорх [Црвени интелект] и Кисса ал-гурба ал-гарбијја [Прича о западном отуђењу].

У својим књигама и посланицама Сухраварди је препоручио филозофску традицију муслиманских и источних учењака иако је живео само тридесет осам лунарних, односно тридесет шест соларних година. Он је 579/1183. отишао у Алеп за време владавине Захирудина, сина познатог Салахудина Ајубија. У том граду истицао се по свом изванредном знању и по посебном приступу разумевању исламских учења. Но, већински клер није нипошто могао да прихвати његова езотерична тумачења религије јер су они, углавном, задржавали на најспољашњијим формама религијских наука. У неколико наврата, представници клера су безуспешно покушали да удаље владара Захирудина од Сухравардија, кога је он свестрано поштовао и чији је научни рад у потпуности подржавао. Међутим, они су били одлучни у томе да се супроставе Сухравардију који ће, по њиховом уверењу, владара Захирудина „одвести на странпутицу”. Зато су се обратили лично Салахудину Ајубију и од њега тражили помоћ. Најзад, Салахудин издаје наредбу да Учитељ илуминације буде погубљен. Његова наредба извршена је 1190.

Литература

• Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 95—98.

Спољашње везе

• Биограпхy ат муслимпхилосопхy.цом
• Сухраварди и светлост заробљене душе (Сеид Халиловић)