Корисник:СмирнофЛеарy/Прилике у Османском царству и Београдском пашалуку крајем 18. и почетком 19. века

Источно питање је термин под којим се у европском речнику означавао проблем османлијске политичке баштине. Већ сама ширина његовог географског размјештаја указује на чињеницу да се то питање различито схвата и дефинише. Најшире гледано то је проблем односа хришћанске Европе и ислама. У ужем смислу то је питање које се тицало постанка и опстанка Османлијске царевине као муслиманске државе у Европи. Као дипломатско питање опстанка и наследства османлијске државе на Балкану и Леванту, источно питање је обухватало комплекс проблема и догађаја у времену од друге половине 18. века, до првих деценија 20. века. У ову сферу пре свега, спадају односи Порте са европским силама, које су у својој империјалистичкој експанзији настојале свака за себе откинути што већи и значајнији дио османлијског насљедства. Ови се односи преплићу са еволуцијом унутрашњих прилика у Царству. На Балкану и европским земљама Царства, посебно у Египту јављају се устанци и ослободилачки покрети. У то се уплићу велике европске силе које властите империјалистичке и колонијалистичке циљеве мање или више вешто прикривају наводном бригом за положај потчињених народа у Царству. Слабљењем и повлачењем Османлијске Царевине из средње и југоисточне Европе отвара се проблем попуњавања тог геополитичког простора. Кључну улогу у томе су играле две хришћанске силе Аустрија и Млетачка Република (Венеција). У другој половини XVIII века водећу улогу у томе преузима Русија. У том смислу, источно питање се директно отвара руско-османлијским ратом и мировним уговором закљученим 1744.год.у Кучук Кајнарџилуку (северноисточна Бугарска) Иницијативу у политици потискивања Османлијског Царства преузима шездесетих година XVIII века, руска царица Катарина II Велика. Она је у првом реду снажно оживела старе амбиције Петра Великог да Русији осигура превласт на Црном мору. Уз њену оружану подршку за пољског краља је 1764.год. изабран Станислав Паниатоwски. Он је настојао осигурати вјерску равноправност некатолицима што је изазвало отпор католика и оснивање Пољске националне конфедерације у данашњој Украјини. Ова се конфедерација обратила Османлијама за помоћ. Порта је на то затражила руско повлачење из Пољске, што је Катарина одбила. Уследио је рат у који је султан Мустафа III ступио по наговору Француске. Русији је признат статус силе заштитнице православног становништва у Османлијском Царству.То је омогућило Русији да се отворено уплиће у унутрашње ствари османлијске државе, са тежњом да у крајњој линији над њом постави свој протекторат. С друге стране, султан је као халифа први пут добио право јурисдикције над муслиманима који су дошли под немуслиманску власт. То је постало модел решавања источног питања, тако што је на просторима гдје је успостављена хришћанска власт султан као халифа задржавао верску јурисдикцију над муслиманима. Без обзира на ову правну конструкцију сама чињеница да су муслимани у територијалном смислу дошли под немуслиманску власт, означавао је почетак краја универзалности Османлијске Царевине као исламске државе. Да би се ипак сачувао неки привид универзалности почиње се сматрати да муслимани могу живјети територијално под немуслиманском влашћу, али верски су потчињени султану као халифи. Тај ће принцип управо бити примјењен у БиХ у часу аустро-угарске окупације. У то време унутар Царства долази до очитог разграђивања и декаденције његове класичне државне друштвене организације. Смедеревски санџак(Београдски пашалук) основан је непосредно након пада Српске деспотовине (1459. године). Након отоманског освајања Београда (1521. године) управа Смедеревског санџака је премештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског, а од тада до краја XVII в. Будимског беглербеглука (познатог и као ејалет). У Беграду је, у време Отоманског царства, постојало 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље). У време аустријске владавине (1717—1739) срушен је велик број џамија. Крајем XVIII в. Смедеревски санџак се делио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка. Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских комаданата. Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793/1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама), али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани. Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је с леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посете Нишу. Одмах, након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали "српском мајком. Београдски пасалук је формиран након турског губитка Будима 1686.у време Бецког рата (1683-1699).По заврсетку рата који је оконцан Карловацким миром 1699.утврдјена је граница измедју Турске и Аустрије на рекама Сави и Дунаву.Београдски пасалук ја тада добијо трајно уредјење и био је током цитавог XVIII века пограницна област на граници измедју два царства.То је знацило да је главна функција пасалука била у одбрани границе.Од Сапца на Сави до Бореца на Дунаву и од Београда до Ниса,било је 35 градова и паланки у којима су били сместени турски воујни гарнизони.Медјутим,вец после рата 1716-1718.Позаревацким миром северни део пасалука,измедју Крусевца и Београда,припао је Аустрији.

Буна на дахије

Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија са око 400 јањичара пошао у Шумадију, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија није на то пристао, заједно са својом војском претрпио је пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб устаника против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Карађорђе примио у Хасан-пашиној паланци (Смедеревска Паланка), 4. марта, да преговарају о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници, заједно са својим вођом, 18. марта заузели Рудник, а у априлу потукли јањичаре код Баточине и Јагодине, а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Крајем априла цела Шумадија је била очишћена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10.000, заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду. Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвана Огле који је и даље тежио да потчини под своју власт и Београд, чак је то и тражио од Порте у јануару 1804. године. Сад кад је цело поље од Саве и Дунава било на ногама, под командом Јакова, на Сави, Чарапића на Дунаву, а између њих били су Карађорђе и Катић, Цариград се ипак заинтересовао за устанак. Хасан-бег, Ибрахим-ага Видајић и други незадовољни у самом Цариграду су покушавали да скрену пажњу великог везира на овај сукоб који све више прераста у прави рат. Они су сматрали да је пожељан отпор са било које стране против осионих дахија, и због тога је велики везир допустио Хасан-бегу да око себе прикупи спахије које су побегле од јањичара, затим је кнеза Јована Рашковића који се баш тад налазио у Цариграду поставио за надзорника царина у Београду, а босанском паши Бећиру наредио је да читаву ствар узме у своје руке, удаљи дахије и успостави ред у пашалуку. Са 3.000 људи босански паша стигао је у Србију, где су га људи дочекали са највишим почастима. Његов долазак је уплашио дахије, нарочито због тога што су схватили да је ипак могуће да један паша склопи савез са рајом, што су они до тада сматрали немогућим. Крајем априла, Карађорђе је преговарао са аустријским капетаном Сајтинским. На овом састанку он је изјавио жељу српског народа да их Аустрија прими под своју заштиту. Међутим, аустријски цар због тешкоћа са Наполеоном и зато што су хтели да одрже своју неутралност, да би остале исправне према Порти, није могао да прихвати његове понуде. Зато су аустријске власти званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су ипак потајно са Србима вршили трговину муниције и оружја. Срби су били приморани да траже заштиту Руса, кад ту улогу није преузела Аустрија и зато су 3. маја 1804. године српске вође упутиле једно писмо руском посланику у Цариград, у којем се говори о невољама и жељама српског народа, али су такође истицали да ће и даље остати верни султану. До Остружничке скупштине на којој су се састале старешине ослобођених крајева, борбе у Србији су биле у пуном јеку. У западном делу Београдског пашалука устанак су организовали Јаков и Матија Ненадовић; и тамо се, као и у Шумадији брзо ширио и заузео целу Колубару, Тамнаву и Посавину. Међутим, чим су Турци из Шапца чули за устанак у Шумадији затражили су помоћ Али-бега Видајића из Зворника који се заједно са неколико стотина својих војника упутио у Шабац, али под великим притиском српске војске непријатељ је уништен, 28. фебруара 1804. године на Свилеуви. Ова победа је била од великог значаја за ваљевску и шабачку нахију и њен устанички покрет. Убрзо затим, тачније 18. марта устаничке чете заузеле су и запалиле Ваљево, опселе Шабац, делом га спалиле и сатерале Турке у град. Опседнутим јањичарима у помоћ су пристигли јањичари из Босне. Али и њих је крајем априла, на утврђеном положају код манастира Чокешине сачекала група устаника под вођством Јакова Ненадовића. У тешкој једнодневној борби устаницима је нестало муниције због чега су у овом сукобу претрпели пораз, у којој су се нарочито истакли браћа Дамњан и Глигорије Недић. I поред успеха Турака у борби код Чокешине они су приморани да предају Шабац. Тада је већи део устаничких снага пребачен од Шапца према Београду. О конкретним борбама у Пожаревачкој нахији током фебруара месеца непосредних података нема, али их је, свакако, било. Говори се само о подизању устанка под Миленком Стојковићем и неким од његових подручних старешина, те да се Турци из околних села повлаче у Пожаревац ради одбране. Приближавањем устаничке војске Дунаву, већ има доста забележених података. У извештају аустријских власти од 08. марта, напомиње се да се цела Пожаревачка нахија, која обухвата Браничево, Звижд и Горњак, "налази у устанку" и да је већ 2.000 људи под оружјем. а стално придолазе и нови. Са великом војском Миленко стеже обруч око Пожаревца. Тада је у Пожаревцу било око 1.000 турских кућа и око 1500 добро наоружаних Турака. Али заједничким снагама Срби су успели очистити пожаревачку нахију од Турака и попалити све ханове. Ноћу, 7. марта Срби су кренули на Пожаревац, где су веома брзо опколили Турке који су се касније сами предали. За све то време Ђуша Вулићевић је држао у опсади Турке у Смедереву. Из смедеревског краја пребацује се у Ресаву Стојко Кривокућа из Аџибеговца и тамо се народ масовно диже на устанак. Може се рећи да су Срби половином марта 1804. године очистили готово сва села београдске нахије и Турке затворили по градовима и тврђавама као што су Београд, Шабац, Пожаревац, Смедерево, Јагодина, Карановац, Крагујевац, итд. Пошто је оставио један одред на улазу у Смедерево, Карађорђе се упутио према Београду. Један део снага упутио је да поставе заседе на главним путевима који воде према Београду, а једним делом је поседнута граница пашалука на Морави под командом Стевана Јаковљевића, према ужичкој нахији под Петром Кнежевићем, на Маљену под Милованом Грбовићем, код Овчара под Миланом Обреновићем, испод Медведника под протопопом Стефаном и на Церу под Димитријем Милићанцем. Турци су покушавали да пробију устаничку војску и на тај начин ослободе заузете територије, али у томе нису имали неког већег успеха. То је учинио и Кучук-Алија са 200 својих војника, желећи да допре до Мораве у два наврата нападао је српску војску, али безуспешно. Од 21. марта до 24. априла у Београду су се водиле жестоке борбе између српских устаника с једне стране и опседнутих Турака с друге стране. За време Карађорђевог одсуства, који је морао напустити Београд ради доласка Кучук-Алије који је се сукобљавао са устаницима у околини Јагодине и Крагујевца, београдски Турци су неколико пута дошли у сукоб са српском војском, али она је била довољно јака да издржи све турске нападе. Живот у Београду је био несношљив. Сви излази из града били су затворени, због тога је завладала велика оскудица и у храни и у стоци. Због глади, која је потресала Београд, православно, али и муслиманско становништво почело је да исељава и напуста град. Ситуација се знатно погоршала избијањем сукоба између јањичара и дахија, с једне стране и Турака грађана, с друге, али и сукоба између самих дахија. Јер, 14. априла, у преговорима са београдским везиром Хасан-ага пашом, двојица дахија Аганлија и Мехмед-ага Фочић били су спремни да предају власт, и то би се десило да се томе жестоко није противио Мула-Јусуф. То је произвело кризу у односима између самих дахија, што им није никако ишло у корист. Због неиздржљивог и веома критичног стања у Београду, дахије које се више нису надале никаквој помоћи са стране, пошто су им то у међувремену околне паше одбиле, пристале су на попуштање и преговоре. По наговору Хаса-аге, који је упутио молбу славонском команданту барону Џенејну, дахије су пристале на састанак са најизразитијим српским првацима у Земуну.

Велике оружане битке са турцима

Битка на Иванковцу

Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта, је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута. Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину, а затим Нишу. Оставио је устаницима богат ратни плен. Сутрадан су га устаници гонили преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац. Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти.

Битка на Мишару

Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 31. јула до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.

13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док они пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.

Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом. Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру. Док се разбијена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је јурнула, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад. Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране. У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу. Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад. Битка је завршена у предвечерје великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000. Погинули су Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца. Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња. Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције. Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић и Лазар Мутап који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут, посекли их, лешеве бацили у Саву, а они се са пленом вратили у Србију. Након победа на Мишару и на Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе верност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.

Битка на Чегру

Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.

С једне стране ослабљена ратовима са Аустријом и Наполеоном, економским проблемима и побунама јањичара, Турска се суочава и са све чешћим побунама балканских народа. Управо оне ће задати смртни ударац Отоманској империји. Српски народ, изложен турском терору био је приморан на устанак. Пољуљано турско царство, захваћено агонијом пропадања, није у стању да контролише све своје провинције. Јањичари отимају земљу од српских сељака и стварају своје читлуке тапијама одузетим од сељака, намећу дажбине, порезе и обавезе. У Београдском и свим српским и хришћанским крајевима завладало је безакоње. Порта је чинила напоре да среди стање у Царству, али су ти покушаји све више откривали њену немоћ. То је време терора који није могла да заустави ни централна власт у Цариграду, којој су се Срби узалуд обраћали; четири дахије српска раја није могла да умилостиви, али је зато могла да се бори. Устанак је био неизбежан. Суочени са незадовољством народа, наслућујући побуну, они почетком 1804. године чине кобну грешку: воде сечу кнезова. После тога Србија је преплављена мржњом и осветничким расположењем. Фебруара 1804. у Орашцу, народне старешине које су преживеле сечу кнезова, окупљају се тајно и договарају отпочињање Првог српског устанка под вођством Карађорђа и тиме почиње најуспелија побуна сељака у свету која ће трајати 10 година. Године 1805. и 1806. ређају се српске победе, а 1807. ослобођен је и Београд. Узбуђен и узбуњен побуном у Београдском пашалуку, народ југоисточне Србије подржава устанике и прикључује се борбама на Иванковцу и Делиград, и учествује у побунама у Топлици и Сврљигу. Сви ти догађаји доводе, међутим до још већег прогона српског народа од стране Турака. Народ је принуђен да напусти своје куће. Затишје настаје 1808. године после пораза Руса у ратовима са Наполеоном, када Срби више нису могли да очекују ангажовање Русије. Затишје на ратиштима у Србији 1808. народ је користио да поправи оштећен домове, војска се одмарала, а војне и политичке старешине у Београду ослушкивале гласове који су допирали од савезника и за то време устаници уређују власт. Уведен је управни савет под називом Правитељствујушчи совјет, сазвана је Скупштина народних првака. Тада је, међутим, дошло до неслагања између вођа устаника која прелази у сукоб између Карађорђевих присталица који су се залагали за јединствену, централизовану власт, и устаничких вођа који су желели да се управља олигархијски, по ужим областима.

Својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака. Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле-кула на улазу у Ниш. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање и данас стоји као симбол борбе Срба за независност. Због пораза на Чегру, Карађорђе је морао да одустане од похода у Стару Србију, а румелијски везир је освојио целу источну Србију до Велике Мораве, где је Карађорђе са напором успео да организује одбрану. Зима је такође помогла устаницима, па су се Турци повукли из источне Србије.

Бој на Делиграду

У другој половини јуна 1809.године,Хурсид-паса је покренуо око 4000 војника на Сокобању,коју је бранио Хајдук Вељко Петровиц,а 6000 војника на Делиград, цијом одбраном је командовао Петар Добрњац.Турци су заузели Сокобању,па па су кренули на Делиград и са те стране. Српске снаге,позване у помоц Делиграду и Хајдук Вељку у Бањи,биле су концентрисане у Цуприји.Ту се прикљуцио Миленко Стојковиц са својих 2000 војника,затим Вујица Вулицевиц са војском из Смедеревске нахије;одреде из Београдске нахихје довели су кнез Аксентије и Танасије Миловановиц са око 1000 Београдјана.Из Крагујевца и цитаве нахије досло је прво око 1400 а онда јос око 3000 људи.Тако је српска војска у Цуприји,нарасла на око 10000 војника.Борбе на Делиграду запоцеле су вец крајем јуна 1809.Прве нападе Турака устаници су успесно одбили,наносеци им велике губитке.Убрзо су поцели даноноцни напади Турака артиљеријом,песадијом и коњицом,који су се појацали када је под Делиград 28.јула стигао и Исмали-паса са око 18000 војника. Карадјордје је наредио мобилизацију свих способних мускараца,а Милана Обреновица и кнеза Симу Марковица је позвао да са војском из Старог Влаха и са Дрине,хитно додју на Мораву. Турцима је,медјутим,1.августа стигла нова помоц од 20000 до 25000 Албанаца,па су појацали ватру из топова,уз непрестане јурисе. Срби су успесно одолевали нападима Турака.једне ноци Петар Добрњац,сназним противнападом са северне стране и од Мораве,разбио је и потиснуо Турке од Делиграда.Али,само накратко,јер Србима је вец нестајало хране и муниције.Онда се пронео глас да Србима на Делиград иде у помоц Карадјордје.Миленко Стојковиц је једнимпротивнападом,ноцу,разбио Турке на левој обали Мораве и потиснуо их са љубеских санцева.Младен Миловановиц и Петар Добрњац су посли у сусрет Карадјордју,који се тада нсалазио у Јасици код Крусевца. Цувси да Турци прокопавају и други лагум,малодусни Милоје Петровиц је напустио Делиград,а маса војника,без команданта је одрекла послусност низим старесинама и напустила утврдјење,ноцу 15-16.августа 1809.године.Турска коњица је многе стигла,посекла и заробила 18 српских топова. Миленко Стојковиц је појурио ка Делиграду,али је све било касно.Проценивси ситуацију безазленом,он је наредио повлацење своје војске.Турци су 23.августа усли у Делиград.

Уређење устаничке државе

Упоредо са борбом против турске власти, устаници су организовали сопствену власт. Прво су уређени судови, световни и црквени. Најважнија установа устаничке Србије је била Народна скупштина, коју су чинили најистакнутији народни прваци, војсковође и свештеници. На Скупштини су доношене најважније одлуке: куповина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. 1805 године устаници су оновали Правитељствујушчи совјет, чија делатност у почетку није била јасно одређена. Од 1811, Совјет је постао извршни орган власти, са 5 министарстава (попечитељстава). Председници Совјета су били Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић. Све ово време Карађорђе је имао врховну неограничену власт. Покушај да се његова власт ограничи је завршио неуспехом. 1811. Карађорђе је протерао из земље своје највеће непријатеље, Миленка Стојковића и Петра Добрњца. Због сталног ратовања устаници нису могли да посвете неопходну пажњу образовању. О отварању основних школа и раду учитеља побринуо се Доситеј Обрадовић, после преласка у Србију. Осим њега, школи се посветио и Иван Југовић, који је 1808. основао Велику школу у Београду. Током Првог српског устанка су укинути феудални односи, а земља је припала сељацима.

Букурешки мир и Слом Првог српског устанка

До слома устанка је дошло 1812-1813. Руси, савезници устаника су морали назад у Русију јер је Наполеон нападао, па су због тога Руси морали да потпишу Букурешки мир, а по осмој тачки тог мира, Срби би добили аутономију, а Турци би се вратили у Београд, и опет управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би се све оно за шта су се трудили пало у воду, и Синђелићева жртва на Чегру, и победа на Иванковцу, Мишару, Варварину, Лозници... Тако да су Турци напали Србију са југа, истока и запада. Најжешћи отпор је показао Младен Миловановић, који је био у сукобу са Карађорђем како би требало организовати одбрану Србије, у Засавици(Подрињу), иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813, Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе и још неке вође устанка беже у Аустрију, а независност је Србија стекла тек у Другом српском устанку, који је водио Милош Обреновић. Османлијско царство је за гушење устанка искористила огроман број војника, своју комплетну ударну снагу, а наиме три војске које су заједни бројиле четврт милиона војника. Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закљуцен 28. маја 1812. којим је завршен Руско-турски рат 1806—12, који је имао велики утицај на положај устаницке Србије. Мир је склопљан после Кутузовљевих војних успеха, пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије. Да би скратила преговоре Русија је ограницила своје захтеве према Турској. То је утицало на све услове, а нароцито на одредбе које говоре о Србији (цл.VIII). Предвидена је општа амнестија, врацање градова Туркој с правом да у њима држи гарнизоне с артиљаријом и другом опремом, док се утврдења подигнута у време устанка морају порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о његовом обезбедењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обецала Србима иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага и другде, а да им „испољавајуци великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом. Преко опунемоценог делегата Карадорде је поруцио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а нароцито тацка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре а Турцима да би добио у времену. Ни преговори које је српска делегација покушала да води с Портом нису дали резултате. Ослободена рата с Русијом, Турска подузима рат против Србије.

Остали цланови уговора (16 цланова и додтак од два тајна цлана) регулишу руско-турске односе, амнестију за уцеснике у рату, разграницење, слободну пловидбу Дунавом, потврдују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У дипломатској историји Русије одредбе Букурештанског мира оцењују се као веома повољне.

Хаџи Проданова буна и оружане Битке са Турцима у Другом српском устанку

Хаџи Проданова буна је била српска побуна из 1814. против турског терора. На челу буне је био хаџи Продан Глигоријевић. Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије. Буна је избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на низ репресивних мера и намета које су Турци појачавали. Непосредан повод био је сукоб код манастира Трнаве између Срба и Турака, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Михаило, брат хаџи Продана, а који се свршио лоше по људе пожешког муселима Латиф-аге. На чело буне стао је хаџи Продан, наставивши да организује чете и шири буну; обухваћене су крагујевачка и јагодинска нахија. Сем хаџи Продана, у буни није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико и помагало Турцима. Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Међутим, понудио је везиру Сулејман-паши своју помоћ за гушење буне, уз обећање да ће бити опроштено свакоме учеснику буне који се преда, изузев хаџи Продана и његове браће. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, гдје су устаници постигли побједу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребјегао у Аустрију. После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд гдје су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

Битка за Чачак

Битка за Чачак се одиграла 30. септембра и 1. октобра 1941. године између четника и Немаца за време Другог светског рата. Четници су успели у тешким борбама да ослободе Чачак од Немаца. Чачак (13.000 становника) је дуже време током рата био највећи град у окупираној Краљевини Југославији који је био ослобођен у борби од Немаца. У Чачку су биле концетрисане јаке немачке снаге, које су натеране на повлачење према Краљеву. Одлуку о нападу на немачке снаге у Чачку наредио је пуковник Драгољуб Михаиловић вођа устанка, 29. септембра 1941. године и том приликом одредио је за команданта напада на град капетана Јована Дерока. Истог дана четници су упутили позив Немцима на предају, који су они одбили. План напада донет је 30. септембра, на састнаку официра у Прељини, које је било седиште Љубићког среза. Састанку су присуствовали капетан Јован Дероко, поручник Звонимир Вучковић, капетани Драгољуб Луковић и Душан Лаушевић, поручници Радиша Чековић и Момчило Ерић. Према утврђеном плану, капетан Дероко је требао да командује четничким снага са леве обале Западне Мораве, а поручник Јован Бојовић, свим јединицама са десне обале реке. Четнички напад на град је почео предвече 30. септембра 1941. године, када су протерали Немце из излаза у Овчарско-кабларску клисуру и са Љубића. Четнички одреди су око 21. час заузели положаје око града. У поноћ огласила су се звона чачанских цркава, то је био сигнал за општи напад на немачаке положаје. Главна борба се у том тренутку развила испод Љубића, где се највише истакла јуришна група под командом потпоручника Николе Петковића која се налазила у саставу Трнавско-чачанског одреда. Око два часа после поноћи уследио је четнички напад здружених одреда Љубићког среза под командом Предрага Раковића, заједно са Љубићким одредом под командом капетана Драгољуба Луковића, као и Таковског одреда под командом Звонимира Вучковића, ове снаге су у мрклој ноћи прегазиле Западну Мораву и удариле Немце са чела. У три часа после поноћи поручник Милисав Којић бомбама је натерао немачку посаду тешког митраљеза на повлачење, која је бранила мост. На другој страни града, Немци су успешно одбијали четничке нападе, капетан Дероко са јуришном групом налазио се иза бункера код 4. одељења Војно-техничког завода, тучен јаком непријатељском ватром. Ова група је три пута безуспешно покушавала да пробије линије немачких бункера. Јелички четнички одред и Борбена група продрла је у центар града. Команадант ове групе је био Милутин Јанковић. Капетан Дероко издао је саопштење у четири сата 1. октобра јуришној групи да се по сваку цену бункери испред 4. одељења Војно-техничког завода морају да униште. Кренуо је у напад на бункере газом преко Западне Мораве и са својом јуришном групом и делом Мрчајевачког одреда уз велике губитке од тешких митраљеза из бункера натерао Немце на предају. Око седам сати изјутра 1. октобра 1941. године, Немци су били поражени, четничка главнина је продрла у центар град у лепезастом распореду. У исто време главнина немачких снага пробила је четнички обруч код Заблаћког одреда и повлачила се под борбом за Краљево. Немцима је приликом повлачења подршку пружала авијација, која је митраљирала и бомбардовала четнике, који су и даље гонили Немце. Један авион типа "штука", четници су погодили, који се затим запалио и на крају принудно слетео. Четници су током борби за Чачак имали 16 погинулих - међу којим је био и један официр, капетан Радован Ђорђевић - и 20 рањених. Немачки губици нису познати, јер су своје мртве војнике однели са собом приликом повлачења. Четници су заробили око 50 Немаца, тако да су од почетка устанка па до 1. октобра имали укупно око 300 немачких заробљеника. Први проглас о ослобођењу Чачка штампао је Јелички четнички одред. Истог дана обратио се једним прогласом Чачанима и пуковник Драгољуб Михаиловић. Четници су у ослобођеном Чачаку организовали параду, а девојке су китиле четнике цвећем.

Љубићка битка

Љубићка битка или битка на Љубићу се одиграла 8. маја 1815. године, у току Другог српског устанка. Одвијала се на брду Љубић 4 километра сјевероисточно од Чачка, између Срба и Турака. Послије ослобођења Рудника, устаници под командом Лазара Мутапа нападају турску посаду Чачка, и сабијају је у окружење код џамије. За то вријеме Јован Обреновић посједа Љубић са својим људима. Турци под Ћаја-пашом, снаге око 5000 људи, углавном коњаника, стижу 6. маја из Београда у Чачак и нападају устанике с леђа. Устаници се повлаче на Љубић пред бројнијим непријатељем, са рањеним Мутапом. Ту су већ пристигли Милош Обреновић и Јован Димитријевић Добрача, сваки са својим људима. Укупне српске снаге су износиле око 1500 људи (200 на коњима). Милош је израдио отворене шанчеве за главнину српских снага, а дио снага је размјестио по другим положајима и засједама. Турци су 8. маја са јачим снагама напали устанике на Љубићу, али су одбијени плотунском ватром. Уз веће губитке се повлаче ка Чачку, а устаници их прогоне до Западне Мораве. Током борбе се истакао Танаско Рајић, који је јуначки погинуо бранећи српске топове од Турака. Побједа на Љубићу на почетку устанка је била велико морално оснажење народу, улила је људима самопоуздање и подигла Србе масовно на оружје. Данас се на Љубићу налази меморијални комплекс посвећен самој бици који је република Србија 1983. године прогласила знаменитим местом од изузетног значаја. Комплекс се састоји од гранитног споменика Танаску Рајићу и новоизграђене православне цркве. Сама црква је посвећена светом кнезу Лазару, а у њеној унутрашњости се налазе мотиви преузети из тзв. Призренског патоса тј. украсни орнаменти из задужбине цара Душана, манастира светих Архангела код Призрена.

Споразум Милош и Марашли Али паше и изградња српске аутономије

1815.године, српски књаз Милош Обреновиц постигао је споразум с везиром Београдског пашалука Марашли Али пашом о мешовитој српско-турској управи, циме је завршен Други српски устанак. Османско царство је ферманом утврдило повластице Срба: да сами скупљају порез, да имају народну канцеларију, да у судењу Србима уцествују и српски кнезови, да у својству главног књаза Милош посредује измеду народа и београдског везира, а Турцима је ускрацено да живе у селима и у њима држе цитлуке (поседи). То је био поцетак краја османске власти у Србији, а кнез Милош је преузео унутрашњу управу.Повластице које су добијене давале су Србима извјесну самоуправу, која је омогуцавала даљи економско-друштвени и политицки развој. У Београдском пашалуку су после Другог српског устанка успостављене српска и турска власт. Турска власт се осецала све до 1830. а тада је нагло ослабила. Турци су ималисвоје органе власти: везира, диван, алај-бега, муселима и кадију. Српски органи власти су били кнез, Народна скупштина, кнежева канцеларија и Државни савет. У периоду од 1815. до 1830. кнез Милош се борио да добијемо аутономију. Поред тога тражио је и самоуправна права за Србе, титулу наследног кнеза, јер му је за то требало одобрење од Турске иако је на Народним скупштинама 1817. и 1827. био вец изабран за наследног кнеза. Преговори са Турском су водени на основу Ицковог и Букурешког мира. Захваљујуци резултатима дванаестогодишњег ратовања, кнежевој дипломатској умешности и руској подршци,аутономија је обезбедена Хатишерифом из 1830. године. Кнез Милош је проглашен за наследног кнеза Бератом из 1830. Оба ова документа процитана су на Светог Андреја Првозваног и тада је кнез Милош миропомазан. Овај празник је проглашен за државни празник Кнежевине Србије. 1833 донет је још један Хатишериф којим су 6 нахија ван Београдског пашалука које је Карадорде ослободио у Првом српском устанку постале српска територија.При крају Другог српског устанка, кнез Милош Обреновиц се заузео за стварање и јацање српске државности помоцу дипломатских метода постепено постепено присвајајуци државне овласти за које се прије бринула Турске. Вријеме измеду 1815.-1830. године обиљежило је стварање аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, ција су овласти постепено расле. Но унатоц томе, кнез Милош је био апсолутистицки владар, који је практицно преузео турске нацине власти, успоставио властити феудални сустав и монопол на трговину од које се обогатио.

Милошева власт и борба против његовог апсолутизама

Милош Обреновић је у току борби за аутономију завео апсолутистичку владавину. У Србији није било писаних закона, што је Милошу пружило још више могућности да испољава самовољу. Силом свога положаја приграбио је знатне поседе, а у унутрашњој и спољној трговини водио је главну реч. Временом је постао главна личност у земљи и најбогатији човек. Таквом политиком Милош је изазвао незадовољство и код старешина и у народу. Против његове самовоље избило је више буна. У Смедеревској нахији 1825. године дигао је гуну трговац Милоје Поповић Ђак. Ђакова буна је избила због тешких пореза, кулука и насиља старешина, али је угушена. Буна је отпочела у селу Селевцу и проширила се на Лепеницу и Јасеницу. Кнез Милош је против побуњеника послао војску под командом свог брата Јована, који је покушао да их умири обећањем да ће Милош збацити омрзнуте старешине. Међутим, Ђак је побунио Крагујевачку, Смедеревску и Пожаревачку нахију и са 5 000 људи дошао у Тополу. Милошу је упућен захтев да смањи порезе, укине кулук и да се успостави ранија народна самоуправа. Буну је угушио Тома Вучић Перишић. Ђак је био ухваћен и после суровог мучења убијен. После буне кнез је знатно ојачао државни апарат и војску. У Милетиној буни 1835. године учествовало је много народа и неколико богатих и утицајних личности. Постајало је све очигледније да је крајње време да се власт организује на новој основи. Сматрало се да Србија треба да добије устав којим би се обезбедиле основе за правни поредак у земљи. Под утицајем Милетине буне кнез Милош је 1835. године сазвао Народну скупштину, која је прогласила Устав (Сретењски устав) који је предвиђао увођење и Народне скупштине и Савета, чиме би власт кнеза била знатно ограничена. Овај устав, међутим, није ступио на снагу. Порта га није потврдила. Завођење уставности нису одобравале ни Аустрија ни Русија. Порта је, у договору са Русијом, 1838. године издала хатишериф, који је познат као Турску устав. По њему је, уз кнеза, установљен Државни савет од 17 чланова, које кнез није могао мењати без одобрења Порте. За Милоша је ово био велики ударац, и како није могао да се са тим помири, он се повукао из земље (1839). I поред апсолутистичке владавине кнез Милош је велика личност новије српске историје. Његовима одлучним ставом према Порти, уз спремност на компромис, створена је српска национална држава као основна претпоставка за даљу борбу ради ослобођења и уједињења Срба и осталих Јужних Словена.

Сретењски и Турски устав

У члану 5 проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску. Но, ово начело није доследно спроведено. Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет. Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки. Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри). Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе. Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.

Прва страна Устава

Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих. Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства. Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи српски језик. Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз суску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво. Чланови о цркви потврђују одредбе Конкордата од 1831, који је потписан са Цариградском патријаршијом.

Турски устав

Устав из 1838. године често се назива Турски устав, јер је издат у форми турских фермана. На овај начин Турска је желела да покаже да је Србија у вазалном положају према њој. Кнез Милош Обреновић је променио свој начин владавине након укидања Сретењског устава. Није сам судио, укинуо је тортуру и монопол трговине сољу. Утицај на доношење новог устава вршили су Русија (покровитељ) Турска (сизерен) и Аустрија. Руски изасланик Рикман је предао „базис“ за уставно организовање Србије. По њему устав би требао да садржи само административне одредбе, јер су политичка права обезбеђена Хатишерифом од 1830. године. Русија је захтевала и останак Савета, преко кога би могла да врши притисак на кнеза. Фебруара 1838. образована је Велика уставна комисија. При свом раду је користила Сретењски устав, нацрте и руски „базис“ Централни органи власти су 1. кнез са његовим министрима и 2. Савет. Потврђено је наследно кнежевско достојанство породици Милоша Обреновића. Кнез је на челу управе, има законодавну власт, именује чиновнике, извршује законе, врховни је заповедник војске. Има право да именује три министра, који ће сачињавати владу: министра унутрашњих послова, финансија и правосуђа. На челу Књажеске канцеларије је кнежев намесник у својству министра спољашњих послова. Министри заседају у Савету. Ограничена је кнежева власт. Савет је састављен од 17 најугледнијих српских старешина. То мора бити српски држављанин, старији од 35 година, који поседује непокретна добра. Председника и чланове Савета именује кнез. Саветници не могу бити смењени, сем ако не повреде устав и законе. Основне функције Савета су: 1. разматрање закона, уредби и висина дажбина 2. одређивање плата и увођење нових звања 3. решавање државног буџета 4. припремање закона о војсци. Савет може подносити законске предлоге кнезу. Сваки кнежев правни акт мора прво одобрити Савет. Народна скупштина није предвиђена. Старешине су се плашиле Милошевог утицаја на Народну скупштину; Порта је знала да на њу неће имати утицај; док Русија ни сама није имала ту институцију. Судови су независни чланом 44. Постоје три категорије судова: 1. примирителни 2. првостепени и другостепени окружни суд 3. апелациони суд је највећа судска инстанца. Управа. Србија је подељена на 17 округа. Окрузи су подељени на срезове, а они на села. Грађанска права су такође загарантована. Судски су заштићена лична и имовинска права. Не постоји казна конфискације имања, нити институција колективне одговорности. Феудални односи су коначно укинути. Укида се кулук. Акти о устројству су донети 29. маја 1839. са циљем да разјасне одредбе Устава. Након што их је потписао, кнез Милош Обреновић је абдицирао 1. јуна. Милош се одлучио на овај потез јер је актима проширена власт Савета на рачун кнежеве власти. По актима о устројству саветнике и министре предлаже Савет. Кнез може постављати министре само из реда саветника, а када их отпусти они се враћају у Савет. Законски предлог претреса Савет те га шаље на потврду кнезу, а потом се проглашава у прописаној форми у Савету. Саветницима је судио Касациони суд у првом степену, а у другом степену сам Савет. Министри су потчињени кнезу у пословима његове надлежности и Савету у пословима за који је он задужен Турским уставом је раздвојена управна и судска власт. Централна управа је подељена на министарства. Србија је постала ограничена уставна монархија са смањеном улогом кнеза. Овај устав је постао темељ уставобранитељског режима.

Ђорђе Петровић Карађорђе и Милош Обреновић као истакнуте вође Првог и Другог српског устанка

Ђорђе Петровић Карађорђе вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1762. године у Вишевцу у Османском царству. Имао је 7 детета. Његови преци потичу из Васојевића. По Радошу Љушићу у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Шакабентом 1737-39, доселили су се Карађорђеви преци, највероватније, са херцеговачко-црногорских брда у Шумадију. Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали Срби. Презиме му је по оцу Петру. Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

1785/86. године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избегао је у Срем са својом породицом. У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио. Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је обесио изнад кућног прага, због оптужби становника Тополе за насилничко понашање. Пред крај аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи. Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

Кнез Милош Обреновић владао је Србијом од (1815 – 1839). и од (1858 – 1860). године. Под сводовима Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду почивају многи великани српског народа. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михајло. Био је велики државник и дипломата, први кнез Кнежевине Србије која је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је 1810. године, после смрти свог брата по мајци Милана. Претпоставља се да је то урадио јер је Милан, као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије. Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица. Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из "државних разлога" наредио да се Карађорђе убије. Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице. Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (стари изговор за „Савет“), састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти. Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изганства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860. Кућа Милоша Обреновића у Горњој Црнући, из које је Милош две године управљао Србијом и у којој је донета одлука о подизању Другог српског устанка, је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.