Нацрт:Не бис ин идем

Не бис ин идем је латински израз који се односи на правно начело да се никоме не смије двапут судити за исти злочин или кривично дјело. Ово начело се назива и забрана двоструког кажњавања . То значи да, ако је особа већ била оптужена и суђена за одређено кривично дјело, а суд је донио правноснажну пресуду, та особа се не може поновно судити за исто кривично дјело, чак и ако се прва пресуда сматра неправедном и незадовољавајућом. Ово начело је дио правних система многих земаља широм свијета и сматра се кључним аспектом правичности у правном систему, посебно у кривичном праву. Конкретно, тај се израз користи како би се изразила начела забране двоструког кажњавања за исто дјело или кривично дјело које је већ било обухваћено неким претходним правним поступком. Тиме се штити појединца од поновног кажњавања, а има и важну функцију у очувању правне сигурности и предвидљивости.

Чл. 4. ЗКПБИХ и ЗКП ентитета и Брчко Дистиркта БИХ, прописује да нико не може бити поново суђен за дјело за које је већ био суђен и за које је донесена правноснажна судска одлука.

Право да се не буде два пута суђен или кажњен у истој кривичној ствари предвиђају прије свега међународни документи ( чл. 14. ст. 7. МПГПП и чл. 4. Протокола бр. 7. уз ЕКЉП). Поменуте одредбе предвиђају да се никоме не може поново судити, односно да се нико не може поново казнити у кривичном поступку исте државе за кривично дјело за које је већ правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе ( чл. 4. ст.1. Протокола бр. 7. ЕКЉП).

Не бис ин идем у праву БиХ

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (ЕКЉП) је дио Устава Босне и Херцеговине, те сходно томе има јачу правну снагу од свих законских и подзаконских аката донесених у Босни и Херцеговини, и директно је примјењива. Начело не бис ин идем је прописано чланом 4. Протокола број 7. уз ЕКЉП и значи да се никоме не може судити, нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дјело због којег је већ био правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе. Дакле, ради се о националној забрани двоструког суђења којом се искључује поновно суђење или кажњавање у кривичном поступку због дјела због којег је оптужени већ био осуђен или ослобођен пред националним судом. С друге стране, ово начело је прописано и одредбом 50 Повеље о правима и слободама Европске уније (Повеља). Докле ЕКЉП говори о националном не бис ин идем начелу, Повеља говори о транснационалном, јер се ради о томе да оптужени не може поново бити осуђен или кажњен у кривичном поступку због дјела због којег је већ био правоснажно осуђен или ослобођен у Европској унији у складу са законом.

Начело не бис ин идем прописано је и Законом о кривичном поступку Босне и Херцеговине (ЗКП БиХ), тачније његовим чланом 4. прописано је да „нико не може бити суђен за дјело за које је већ био осуђен и за које је донесена правоснажна судска одлука“.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у ставу 2. члана 4. Протокола број 7. предвиђа изузетак који се односи на то да се поново може разматрати одређени предмет, у смислу обнове поступка, ако постоје докази о новим или новооткривеним чињеницама, или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла да утиче на његов исход. Треба истаћи и то да се ово начело не може ставити ван снаге у вријеме рата или другог ванредног стања,чиме се сврстава у категорију недерогабилних конвенцијских права, заједно с правом на живот, забраном мучења, забраном ропства и начелом легалитета.

Пракса Уставног суда

Ранија теорија и пракса у БиХ су биле јединственог становишта да се по истом дјелу могу водити и кривични и прекршајни поступци, те да одлука која би служила као повод за активирање начела не бис ин идем мора бити кривична, а не административна или дисциплинска.Уставни суд БиХ је у својим ранијим одлукама наводио да противправно понашање може да повлачи и кривичну и прекршајну одговорност, јер су ти поступци независни један од другог.

Као примјер може се навести одлука УС БиХ у предмету у којем је апелант прекршајно кажњен за повреде Закона о шумама, а вођен је и кривични поступак због шумске крађе. УС БиХ у одлуци закључује да се нису водила два поступка за исти деликт, већ да се у радњама апеланта стичу обиљежја недопуштеног понашања која повлаче одговорност по два основа (прекршајном и кривичном) која су независна један од другог.

Види још

Уставни суд Босне и Хецеговине