Википедија

Андреа дел Сарто

Андреа дел Сарто (УС: /ɑːнˌдреɪə дɛл ˈсɑːртоʊ/, УК: /æнˌ-/; 16. јул 1486 – 29. септембар 1530) био је италијански сликар из Фиренце.[1] Његова каријера цветала током високе ренесансе и раног маниризма. Он је био познат као изузетан фрескни декоратер, сликар олтарских слка, портретиста, цртач и колориста.[2] Иако је током свог живота био високо цењен као уметник сенза еррори („без грешака”), његов реноме је након његове смрти био засенчен угледом његових савременика, Леонарда да Винчија, Микеланђела и Рафаела.

Андреа дел Сарто
Селф-портраит
самопортрет
Име по рођењуАндреа д'Агноло ди Францесцо ди Луца
Датум рођења16 јул 1486(1486-07-16)
Место рођењаФиренца
 Република Фиренца (данашња Италија)
Датум смрти29. септембар 1530.(1530-09-29) (44 год.)
Место смртиФиренца
 Република Фиренца (данашња Италија)
ПребивалиштеИталија
Држављанствоиталијанско
Занимањесликар
РадовиMadonna of the Harpies
Nativity of the Virgin

Рани животи и обука уреди

 
Кућа Андреје дел Сарта.
 
Такозвани Портрет скулптора, за који се већ дуго верује да је Дел Сартов самопортрет.

Андреа дел Сарто је рођен као Андреа д'Агноло ди Франческо ди Лука[3] у Фиренци дана 16. јула 1486. Његов отац Агноло био је кројач (италијански: sarto), тако да је он постао познат као „дел Сарто”" (што значи „кројачев син”).[4] Од 1677. године неки му приписују презиме Ванучи, међутим нема довољно писане подршке за ту тврдњу. До 1494. године Андреа је био шегрт златара, а потом се бавио резбарењем дрвета и учио је код сликара по имену Ђан Барил, са којим је остао до 1498. године.[5] Према његовом биографу Васарију, он је затим био приправник код Пјера ди Козима, а касније и код Рафаелина дел Гарба (Карлија).

Андреа и један његов пријатељ који је био старији од њега, Франциабиђио одлучили су да заједнички отворе студио на Пјаци дел Грано. Први производ њиховог партнерства вероватно је било Христово крштење за фиренчанина Компању дело Скалца, то је био почетак серије монохроматских фрески.[5] До времена када је партнерство раскинуто, Сартов стил је носио печат индивидуалности. Према Енциклопедији Британика, то је карактеристично за целокупну његову каријеру и побуђивало је интерес, посебно међу фиренчанима, за ефекте боје и атмосфере и софистицирану неформалност и природан израз осећаја.[6]

Фиренца уреди

Од 1509. до 1514. године Сервитски ред је ангажовао дел Сарта, Франчиабиђиа и Андреа Фелтринија у програму фресака у Базилици дела Сантисима Анунцијата ди Фирензе.[7] Сарто је завршио седам фресака у предворју или атријуму (клаустар завета) пре Сервитске цркве, од којих је пет илустровало Живот и чуда Филипа Бениција,[8] сервитског свеца који је умро 1285. (канонизован 1671). Он их је брзо израдио, приказујући светитеља како исцељује губавца кроз дар своје подтунике; предвиђање лошег краја неких богохулника; и спасавање девојке опседнуте ђаволом. Две последње фреске серије приказују исцељење детета на самртној постељи Филипа Бениција и излечење болесних одраслих и деце кроз његову одећу која се чувала као реликвија у цркви. Свих пет фресака је завршено пре краја 1510. године.[4] Првобитни уговор је такође захтевао да наслика пет сцена живота и чуда Светог Себастијана, али је Сервитима рекао да више не жели да настави са другим циклусом, највероватније због ниске зараде. Сервити су га убедили да уради још две фреске у предворју, иако су другачије тематике: Поворку мудраца (са аутопортретом) завршену 1511. године и Порођење Девице. Ове слике су наишле на поштовање, а посебно у погледу исправности контура, а Сарту су донеле надимак „Андреа сенза еррори“ (Андреа савршени). Око 1512. године насликао је (Благовештење Сан Гало) Благовести у цркви Сан Гало и Венчање Свете Катарине (Дрезден).

До 1514. Андреа је завршио своје последње две фреске у Киостро деј Вотију (СС. Анунцијата), укључујући своје ремек-дело, Рођење Богородице, које спаја утицај Леонарда, Гирландаја и Фра Бартоломеа.[9] До новембра 1515. завршио је рад у оближњем Хиостру братства Светог Јована Крститеља, на делима опште познатим као Скалзо Алегорија правде и Крститељ који проповеда у пустињи, а 1517. је уследио Јован крсти народ.[4]

Посета Француској уреди

 
Дел Сартов најамбициознији монумент, у смислу времена које му је посветио, је серија гризаја у Хиостро дело Скалцо.

Пред крај 1516, Пиета Дел Сартове композиције, а потом и Богородица, послате су на француски двор. То је довело до позива Франсод I, 1518. године, и он је отпутовао у Париз у јуну те године, заједно са својим учеником Андреом Скворцелом, остављајући своју жену Лукрецију у Фиренци.[10]

Према речима Ђорђа Вазарија, Андреиног ученика и биографа,[11] Лукреција је писала Андреи и захтевала да се врати у Италију. Краљ је пристао, али само уз разумевање да ће његово одсуство из Француске бити кратко. Затим је поверио Андреи суму новца коју је потрошио на куповину уметничких дела за француски двор. По Вазаријевом рачуну, Андреа је узео новац и њиме купио себи кућу у Фиренци, чиме је уништио своју репутацију и то га је спречио да се икада врати у Француску.[10] Прича је инспирисала Роберт Браунингову песму-монолог „Андреа дел Сарто звани 'Беспрекорни сликар'“ (1855),[12] али сада неки историчари верују да је апокрифна.[13]

Каснији радови у Фиренци уреди

 
Узнесење Богородице (Попи олтар), 1530.
 
Глава Светог Јована Крститеља, око. 1523, Национална галерија уметности.

Године 1520, наставио је са радом у Фиренци и завршио радове Вера и Доброчинство у манастиру Скалцо. Томе су следили Плес Иродове кћери, Одсецање главе крститеља, Представљање његове главе Ироду, алегорија наде, Јављање анђела Захарију (1523) и монохромна Посета. Ово последње дело је насликано у јесен 1524. године, након што се Андреа вратио из Лука у Муђелу, где га је избијање бубонске куге у Фиренци отерало заједно са његовом породицом. Године 1525, вратио се да слика у манастиру Анунцијата на олтару Мадону дел Сако, лунету названу по врећи уз коју је ослоњен Јосиф.[10] На овој слици великодушна хаљина Девице и њен поглед указују на његов утицај на рани стил ученика Понторма.

Године 1523, Андреа је насликао копију групе Рафаелових портрета папе Лава X; ова копија се сада налази у Мусео ди Каподимонте у Напуљу, док оригинал остаје у палати Пити. Рафаелова слика је била у власништву Отавијана де Медичија, а затражио ју је Федерико II Гонзага, војвода од Мантове. Не желећи да се растане од оригинала, Отавијано је задржао од Андреје да направи копију, коју је предао војводи као оригинал. Имитација је била толико верна да је чак и Ђулио Романо, који је једно време имао приступ оригиналу, био потпуно преварен; и, показавши копију годинама касније Вазарију, који је знао истину, могао је да се увери да није оригинална тек када му је Вазари указао на приватни знак на платну.[10]

Андреино последње дело у Скалцу било је Рођење Крститеља (1526). Следеће године завршио је своју последњу важну слику, Тајну вечеру у Сан Салвију (сада унутрашње предграђе Фиренце), на којој сви ликови изгледају као портрети.[10] Та црква је сада Музеј последње вечере Андреа дел Сарта.

Неколико његових слика сматрало се аутопортретима. Раније се веровало да је Портрет младића у Националној галерији у Лондону аутопортрет,[14] као што је био и Портрет Бекучија Бикиераја у Националној галерији Шкотске,[15] али се сада зна да то нису. У замку Алнвик налази се аутопортрет младића од око двадесет година, са лактом на столу. Још један младалачки портрет налази се у галерији Уфици, а палата Пити садржи више од једног.[10]

Парцијална антологија радова уреди

 
Портраит човека, Метрополитенски музеј уметности.

Reference уреди

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 50. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Norwich, John Julius (1990). Oxford Illustrated Encyclopedia Of The Arts. USA: Oxford University Press. стр. 16. ISBN 978-0198691372. 
  3. ^ Nesi, Alessandro. „Ser Spillo: Fratello di Andrea del Sarto”. Maniera. 2016: 2 — преко Accademia. 
  4. ^ а б в Shearman, John (1965). Andrea del Sarto. Oxford. 
  5. ^ а б Rossetti 1911, стр. 969.
  6. ^ „Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. Приступљено 2019-07-11. 
  7. ^ „mega.it”. mega.it. Приступљено 2012-09-24. 
  8. ^ [1] Архивирано фебруар 4, 2006 на сајту Wayback Machine
  9. ^ „Цомпаре ит то Гхирландаио'с Qуаттроценто треатмент”. Wга.ху. Приступљено 2012-09-24. 
  10. ^ а б в г д ђ Россетти 1911, стр. 970.
  11. ^ Васари, Гиоргио. Тхе Ливес оф тхе Артистс. Оxфорд Университy Пресс, УСА; Реиссуе едитион (Децембер 15, 2008). ISBN 0-19-953719-4
  12. ^ „Stonehill”. Faculty.stonehill.edu. Архивирано из оригинала 2012-11-20. г. Приступљено 2012-09-24. 
  13. ^ University of Toronto Library Архивирано јануар 4, 2010 на сајту Wayback Machine
  14. ^ „Натионал Галлерy wебсите”. Натионалгаллерy.орг.ук. Приступљено 2012-09-24. 
  15. ^ Натионал Галлерy оф Сцотланд wебсите Архивирано јун 20, 2010 на сајту Wayback Machine
  16. ^ „Welcome to”. Nelepets.com. Приступљено 2012-09-24. 

Literatura уреди

Спољашње везе уреди

 
Андреа дел Сарто на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Andrea_del_Sarto&oldid=27676843”