Википедија

Антоније Абрамовић

Антоније Абрамовић (Ораховац код Котора, 16. јул 1919 — Подгорица, 18. новембар 1996) био је рашчињени свештеник Америчке православне цркве, а потом самозвани митрополит неканонске Црногорске православне цркве (1993–1996). Иако је 1993. године, као свештеник под забраном чинодејства, изабран за митрополита од стране групе црногорских аутокефалиста, никада није успео да обезбеди архијерејску хиротонију, нити да добије признање свог избора, тако да је до краја живота остао митрополит само по имену, а у међувремену је лишен свештеничког чина (1994) и изопштен из Православне цркве (1995).[1][2]

Антоније Абрамовић
Антоније Абрамовић, први поглавар
Црногорске православне цркве
Датум рођења(1919-07-16)16. јул 1919.
Мјесто рођењаКотор
 Краљевство СХС
Датум смрти18. новембар 1996.(1996-11-18) (77 год.)
Мјесто смртиПодгорица
 СР Југославија

Биографија уреди

Световно име му је било Илија. Након краћег боравка у манастиру Прасквици (1935), одлази у манастир Високе Дечане (1937). Свештенички чин је стекао 1941. године, а потом је обављао разне манастирске службе, да би 1950. године постао и дечански игуман. Током наредних година, обављао је службе у разним манастирима, а 1959. године прелази у Митрополију црногорско-приморску, где је постављен на дужност игумана манастира Савине код Херцег Новог. Године 1961. био је виђен као један од могућих кандидата за упражњено мјесто митрополита црногорско-приморског, али такве аспирације су се показале као неосноване. Након краћег боравка у Атини (1962), емигрирао је у Сјеверну Америку (1963).[3]

Непостојање архијерејског чина уреди

Током боравка у иностранству, Абрамовић је ступио у везу са разним православним, како канонским, тако и неканонским јурисдикцијама, променивши више служби, на подручју САД и Канаде. Средином 1987. године, у Канадској епархији Америчке православне цркве (АПЦ) уведена је служба помоћног (викарног) епископа, са титулом епископ Едмонтона, а на ту службу је постављен Серафим Сторхајм,[4] који је 1991. године изабран за епархијског епископа у Канадској епархији АПЦ, након чега је служба викарног епископа едмонтонског остала упражњена.[5] У то вријеме, под окриљем Серафима Сторхајма се налазио и вријемешни Абрамовић, који је обављао разне ниже службе у Канадској епархији, а у мировину је отишао са почасним звањем архимандрита, што је било његово највише црквено звање, које је икада стекао. У јануару 1993. године, одлуком Серафима Сторхајма, умировљени Абрамовић је реактивиран и постављен на службу при Цркви Светих Апостола у Монтреалу. Током љета исте године, разматрана је могућност да се Абрамовићу повјери надзор над монаштвом у Канадској епархији. Тим поводом, Серафим Сторхајм је писмом од 26. јула обавијестио Абрамовића о својој намјери да му почевши од 1. августа повјери поменуту службу, у звању: "епископов викар за монаштво у Канади" (енгл. Bishop's Vicar for monasticism in Canada), али до реализације ове замисли никада није дошло, пошто се Аврамовић у то вријеме већ увелико припремао за одлазак у Црну Гору.[6][7]

Иако никада није стекао архијерејски чин, у било ком степену, Абрамовић је током исте 1993. године, након доласка у Црну Гору, почео да даје изјаве у којима се представљао као архимандрит-митрофор, који је био назначен за "викарног едмонтонског епископа". На основу таквих претензија, које су даље ширили црногорски аутокефалисти, у дијелу јавности је почео да се ствара утисак да је Абрамовић доиста стекао архијерејски чин, и то под окриљем Америчке православне цркве. Како би оповргла ове заблуде, Српска православна црква се обратила сестринској Америчкој православној цркви, ради прибављана тачних и званичних информација. У октобру 1993. године, српски патријарх Павле је митрополита Теодосија, поглавара АПЦ, обавијестио о разним спорним питањима која су се односила на делатност Абрамовића. Након тога је уследио одговор митрополита Теодосија, који је 29. октобра обавијестио српског патријарха да Абрамовић никада није стекао архијерејски чин. Поред тога, због неканонског рада на припреми проглашења "аутокефалне" цркве у Црној Гори, митрополит Теодосије је Абрамовићу изрекао низ казнених мјера које су се односиле на забрану вршења свих свештених радњи, са напоменом да те забране ступају на снагу одмах. Том приликом, митрополит Теодосије је изричито нагласио да је положај викарног едмонтонског епископа упражњен, дословно оптуживши Абрамовића за лажно представљање.[1][2][8]

Много година касније, онај исти Серафим Сторхајм, у чијој је Канадској епархији служио Абрамовић, оптужен је (2010) и правоснажно осуђен (2015) за педофилију, и због тога је смењен са свих црвених служби и лишен свих свештених чинова. Према пресуди канадског суда, кривични преступи Серафима Сторхајма су се догађали двадесетак година пре судског процесуирања, дакле управо у вријеме када је под његовим окриљем служио и Абрамовић. Далеко прије поменутог судског процеса у Канади, у вријеме доласка Абрамовића у Црну Гору (1993), у јавности су се појавиле разне вијести о његовим недоличним радњама из ранијих вријемена. Тако је подгоричка Побједа од 13. новембра 1993. године пренијела саопштење МУП-а Црне Горе у коме је дословно наведено да државни органи располажу документацијом о недоличним радњама Аврамовића, наспрам оштећених лица, која су била спремна да свједоче о немилим догађајима. У истом саопштењу је указано на његове везе са неименованим обавештајним службама.[9][10]

Дјелатност у Црној Гори уреди

На Лучиндан, 31. октобра 1993. године, Абрамовић се одазвао позиву невладиних организација и политичких партија које су заговарале црногорску државну независност и црквену аутокефалност. На збору који је одржан на Цетињу, а у чијој је организацији главну улогу имао Либерални савез Црне Горе, Абрамовић је акламацијом проглашен за вјерског поглавара новостворене Црногорске православне цркве, са титулом: архиепископ цетињски и митрополит црногорски. Осим Абрамовића, поменутом скупу није присуствовао нико од свештених лица, било домаћих или страних. Неканонски чин, којим је Абрамовић "изабран" за "митрополита", изазвао је брзу реакцију српских црквених кругова, који су Абрановића оптужили за неканонско поступање и изазивање црквеног раскола у Црној Гори. Тим поводом су предузети и одговарајући кораци. У сарадњи са Америчком православном црквом, којој је Абрамовић припадао по ранијој служби, а која га је већ у октобру 1993. године ставила под забрану чинодејства, покренут је поступак за утврђивање његове одговорности. Пошто је одбио да се повинује црквеном суду, лишен је свештеничког чина (1994), а потом је, због наставка својих антицрквених активности, у потпуности изопштен из Православне цркве (1995). Ни једну од ових одлука Абрамовић није желео да призна, и јавно их је одбацивао, што је довело до озбиљних црквено-пастирских посљедица по његове присталице, који су сљедећи њега одлутали у потпуни раскол.[1][2][11][12]

У међувремену, већи дио 1994. и 1995. године провео је изван Црне Горе, настојећи на разним странама да обезбиједи "архијерејску" хиротонију, коју није имао, нити ју је икада стекао, било на канонски или неканонски начин. Та околност је дјеловала поразно на његове присталице, поготово на оне који су вјеровали да је Абрамовић још раније стекао архијерејски чин. Његова првобитна настојања да до архијерејског чина дође уз помоћ неканонске Македонске православне цркве или уз помоћ расколничке групе која се одвојила од Бугарске православне цркве (такозвани "Алтернативни синод" БПЦ) показала су се као узалудна, а неуспјешним се показао и његов покушај да архијерејску хиротонију прибави од појединих украјинских неканонских група у Сјеверној Америци. Суочен са разоткривањем пуне истине, Абрамовић је током 1994. и 1995. године у више наврата јавно признао да тек сада ради на прибављању архијерејске хиротоније, али у томе није имао никаквог успјеха. Његово држање је довело до настанка унутрашњих спорова и подјела међу црногорским аутокефалистима, међу којима је дошло до формирања тврдокорне струје, која је у јавности наставила да инсистира на раније уобличеном привиду о Абрамовићу као бившем "викарном епископу Едмонтона". Та заблуда је у оквиру Црногорске православне цркве попримила обиљежја догме, тако да је међу црногорским аутокефалистима све до данас опстало увјерење да је њихов први поглавар доиста био носилац архијерејског чина, иако су ту заблуду у више наврата званично демантовале надлежне црквене власти.[13][1][14][2]

Умро је 18. новембра 1996. године у Подгорици, не дочекавши архијерејску хиротонију, било које врсте, нити признање, са било које стране, а сахрањен је у Цетињу. Наслиједио га је Мираш Дедеић (1997), који је током наредних година уложио много труда на стварању уљепшаних и сада већ митских представа о Абрамовићу и његовој дјелатности, уз неизоставно понављање приче о Абрамовићу као некадашњем "викарном епископу Едмонтона".[15][16] Истоветне заблуде се систематски одржавају и шире од стране разних медија,[17][18] чиме се од црногорске јавности настоји прикрити истина о Абрамовићевој личности и његовој неканонској дјелатности. Ова појава није промакла страним истраживачима и стручњацима за савремене религијске односе, који у својим радовима нису пропустили да укажу на првобитно поријекло и потоње ширење и одржавање црногорског аутокефалистичког наратива.[19][20]

Референце уреди

  1. ^ а б в г Алексић & Крстајић 2005.
  2. ^ а б в г Стаматовић 2014.
  3. ^ Стаматовић 2014, стр. 401-404.
  4. ^ Арцхдиоцесе оф Цанада - Ортходоx Цхурцх ин Америца: Мајор Пасторал Ацтс, 1987
  5. ^ Арцхдиоцесе оф Цанада - Ортходоx Цхурцх ин Америца: Мајор Пасторал Ацтс, 1991
  6. ^ Арцхдиоцесе оф Цанада - Ортходоx Цхурцх ин Америца: Мајор Пасторал Ацтс, 1993
  7. ^ „Арцхдиоцесе оф Цанада - Ортходоx Цхурцх ин Америца: Јулy 26, 1993.”. Архивирано из оригинала 01. 07. 2019. г. Приступљено 01. 07. 2019. 
  8. ^ Арцхдиоцесе оф Цанада - Ортходоx Цхурцх ин Америца: Пасторал Ацтс
  9. ^ Алексић & Крстајић 2005, стр. 69.
  10. ^ Стаматовић 2014, стр. 406-408.
  11. ^ „Душко Вуковић (1994): Покрет за обнову аутокефалности Црногорске православне цркве запао у кризу: Не прави се црква за један дан”. Архивирано из оригинала 01. 07. 2019. г. Приступљено 01. 07. 2019. 
  12. ^ Информативна католичка агенција (1994): Црногорском митрополиту укинута јурисдикција
  13. ^ „Душко Вуковић (1994): Обнова аутокефалне Црногорске православне цркве: Тражење нових путева”. Архивирано из оригинала 09. 08. 2019. г. Приступљено 09. 08. 2019. 
  14. ^ Рашовић 2006.
  15. ^ „Црногорска православна црква (2011): ЦПЦ прославља Лучиндан”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2020. г. Приступљено 01. 07. 2019. 
  16. ^ „Црногорска православна црква (2012): Ако не ријеши питање ЦПЦ власт ће изгубити легитимитет да влада државом”. Архивирано из оригинала 10. 09. 2020. г. Приступљено 01. 07. 2019. 
  17. ^ YоуТубе: РТЦГ, ТВ Календар (2011)
  18. ^ „РТЦГ (2018): Календар: 31. октобар”. Архивирано из оригинала 01. 07. 2019. г. Приступљено 01. 07. 2019. 
  19. ^ Моррисон 2009, стр. 138-139.
  20. ^ Моррисон & Чагоровић 2014, стр. 151-170.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antonije_Abramović&oldid=27554638”