Бломбос пећина

Бломбос пећина је локалитет који је почетком 21. века понудио фасцинантне археолошке податке о нашим прецима, као и о даљој еволуцији хоминида. Археолози и антрополози широм света сматрају да је управо из ове тачке почела да се развија уметничка мисао, која ће свој врхунац достићи у горњем палеолиту Европе - пећинским сликарством. Стога, у темељном истраживању ове пећине леже одређене истине када је реч о психолошком напретку хоминида на теритотији данашње Јужне Африке чинећи је једном од најважнијих средњепалеолитских локалитета.

Географски положај пећине

Бломбос пећина налази на југоистоку јужне Африке свега удаљена стотинак метара од Индијског океана, 35 м изнад нивоа мора. Добра стратешки оријентисана локација омогућила је разноврсност маринских и копнених ресурса, која је омогућавала једну здраву исхрану хоминида. У археолоском материјалу уочени су трагови учесталих активности лова и сакупљања плодова.

Исхрана хоминида

Током средњег и горњег палеолита у пећини није било великих одступања када је у питању исхрана хоминида. Наиме, присутни су налази који сведоче о активности и присутним различитим врстама животињског света у овом станишту али карактеристична за такво јужноафричко поднебље. Професор Хеншилвуд је у значајном раду о подацима из Бломбос пећине током серије ископавања од 1992 – 1999. године систематично представио заступљеност и одсуство животињских врста на овом станишту кроз средјепалеолитске слојеве. Видно је присутна људска активност лова и сакупљања, где су се највише хранили крупним сисарима и корњачама. Узима се у обзир да један део скелетних остатака животиња потиче од активности предатора, пре свега хијена. Испитивањем је закључено да је људска активност у већем интензитету од предаторске, тако да зоолошки остаци најпре говоре о хоминидима и њиховој средњепалеолитској дијети.

Марински ресурси

Почевши од маринских остатака уочене су знатне количине шкољки и риба. Морски плодови, као и риба сама по себи имају високу количину хранљивих и нутритивних састојака као што су омега - 3 масне киселине, и данас врло важне у нашој свакодноевној исхрани а круцијални су за мождани развој младих јединки. Процентуалним анализама се установило да је концетранција шкољки већа од концентрација риба. Лако је доћи до закључка да су шкољке сакупљали дуж обале, те да су биле један од константних извора хране као и да су имали одговарајуће оруђе које би им омогућило да лакше дођу до јестивог дела шкољке. Интересантно је да се врсте шкољки пронађене у средњепалеолитским слојевима исте могу пронаћи и данас дуж обале на коју гледа Бломбос пећина. Од врста које су пронађене у културним слојевима су врсте -{Халиотис мидае-} и турбан шкољке, прилепци и по неки пуж. Мања концентрација рибе поклапа се и са недостатком оруђа налик харпуна или удица. Рибе представљају тежи ловни плен, али се издваја хипотеза да су их најпре уз помоћ мамца привлачили ка обали па потом пробадали копљем. Поред тога, вероватно угинуле јединке је море избацивало на обалу тако да су и на такав начин кости риба могле да стигну до станишта. Али проблем представљају пронађене врсте које живе на великим дубинама и другачије није могло да им се приђе осим риболовом. Такође остеолошки налази показују да је кичма риба поломљена, што се претпоставља да је вршено док је риба још увек била жива. Иако постоји неколико хипотеза и претпоставки о томе да ли су ловили или стрвинарили рибу, то питање и даље остаје нерешено и отворено за разматрање.

Ресурси копнене фауне

Што се тиче сисарске концентарције зоолошких остатака, присутне су веће количине јужноафричких глодара, најпре што представљају лак плен који се може уловити уз помоћ замки. Изучавањем костију глодара, уочила се разлика у њиховој величини. Наиме током средњег палеолита јединке појединих глодара су крупније од оних у касном палеолиту те из тога може да се реконструише палеоеколошка ситуација која је окруживала хоминиде у овом пећинском станишту. Поред глодара који су били лак плен је своје место нашла и корњача, коју су хоминиди такође користили у својој свакодневној исхрани – а такође се уочава у многим другим јужноафричким стаништима. Највише је заступљена корњача Цхерсина ангулата, од чега мужјак те врсте тежи око 2,5 кг и присутне су током целе године, чинећи га непресушним ресурсом хране. У великој мери провалађује ситан плен, погодан за скупљање и незахтеван лов. Оно што не спада у остатке микрофауне, јесте већа концентрација кости бовида – најпре кости бивола и еланда. Од чега су кости еланда у средњепалеолитским слојевима у већој мери него од бивола. Иако је биво вероватно био бројнији на територији у околини Бломбоса вероватно је мање ловљен због недовљне технологије односно оруђа који би помогли да се биво улови из даљине. Еланд је мање опасна животиња, тако да је лов могао да се изврши из одређене близине или заседе. Хенсхилwоод наводи да управо та заступљеност еланда може да сведочи да је биво намерно избегаван и да су се хоминиди већ упознали са последицом лова на таквог масивног бовида.

Бломбос пружа могућности за различита истраживања и испитивања живота хоминида, како у касном палеолиту тако и у средњем. Наиме, његова концентрација различитих животињских врста поред тога што сведочи о богатој исхрани, показује да су хоминиди имали активан однос са својим окружењем и да су у своје станиште доносили све што им се свидело. Шкољке, корњача, глодари и од крупних животиња еланд, процентуално су најзаступљеније врсте у овом пећинском станишту током средњег палеолита. Нешто касније, концентрација других врста се мења али се мења и њихова технолошка развијеност и појава других алатки која им је вероватно омогућила ефикаснији лов на неки животињски плен. Оно што су хоминиди највише уносили у свој организам била је исхрана богата протеинима, а протеини као и данас круцијални су за развитак људског организма. Људи из Бломбоса имали су екстровертан приступ ка свом окружењу на југоисточној обали Африке, што нам сведоче зоолошки остаци као и сав материјал у вези са окером. Довољно активности које доказују о људској еволуцији, односно решености ка бољем упознавању свог окружења, разноврсан плен, изражена радозналост која је у једном тренутку пресудила па су се ти исти хоминиди отиснули из Африке и проширили даљим континентима. Различите животињске врсте нашле су се као ловни плен, али за њихово хватање било је неопходно одређено знање и вештина која је сигурно постигнута након бројних неуспелих покушаја.
Експлоатисали су фауну за које су ти хоминиди били предатори док су се осталих опасних животињских врста држали подаље јер су били свесни својих физичких могућности - тако да управо та чињеница сведочи о њиховој самосвести и да су они знали ко су, да је природа непредвидива али уколико се држа познатих ствари не може ништа лоше да се догоди. Исти модел понашања присутан је у пећини Сибуда, неколико стотина километара од Бломбос пећине, које се по питању исхране донекле разликују али имају доста сличности које нас наводе да се запитамо– зашто се један одређени модел понашања понаваља.

Бломбос и минерали

Важност овог локалитета угледа се и ка томе јер је заступљена висока концетранција минерала окера. Наравно, окер сам по себи не говори много али његова количина и контекст у ком је нађен, модификован и коришћен јесте сведок једног свесне употребе локалних минерала од стране хоминида. Од свих нијанси кроз које се окер мењао, најистрајнији је црвени окер, који се среће широм Африке и Блиског истока, још од пре 100. 000 година БЦ. Мада су примерци црвеног окера пронађени на локалитету Олдуваи из период од пре 500.000 година БЦ. Црвени окер, препознатљив по својој природи, остао је укорењен како у историји самог развоја људи тако и у уметности. Генерално гледано, црвени окер пружа различите могућности. Прво опцију модификовања нијансе преко тамније црвене до светлије, које ће бити интензивне и стабилне. Као такав, стигао је и у Европу где је био један од водећих пигмената при пећинском сликарству хомо сапиенса, као и у ритуалу сахрањивања и посипања покојника црвеним окером. А такође, постоје писана сведочанства и расправе на основу црвене и црвеног окера од стране грчких и римских класичара током првих векова наше ере. Открића окера у Јужној Африци заиста су бројна, а традиција и истрајност његове боје и дан данас се користи приликом ритуалних радњи племена Маасаи у Кенији. Поред Африке, употреба окера задржала се и у традиционалној уметности Абориџина у Аустралији. Тешко је одредити од чега почети када су у питању контексти окера у Бломбосу. Наиме, пронађена су 2 комада окера са јасно урезаним линијама и шрафурама од укупне количине од 8000 комада. Сами урези су старији од 65.000 година БЦ, док се локалитет датује на период од пре 100.000 – 70. 000 година п.н.е. Окер је био у употреби, али у претпостављене сврхе заштите коже од сунца или инсеката. Шира питања указала су се по открићу ова два посебна, украшена комада. Сама орнаментика, састојала се из различитих облика вертикалних и хоризонталних линија које су се преклапале и на једном комаду формирале неки облик геометријских мотива. Експерименталним методама уз адекватно оруђе установило се да су линије урезиване прво у једном смеру па у другом. Оба комада су релативно слична, док њихова разлика лежи у томе што на једном комаду урезана шрафура која је уоквирена урезаним линијама. Овај налаз био је велики преокрет у разумевању когнитивног развоја, културне и комуникационе размене. Изузев окера пронађене су фрагментоване животињске кости са вишеструким урезима које показују техничко знање којим су се користили и размењивали становници пећине. Уједно, коштани артефакти спадају у најстарије примерке коштаних алатка одн. први вид експлоатације животињске кости на такав начин.

Радионица за прераду окера

Станиште, које је већ закомпликовало тумачење хоминида из средњег палеолита и показала њихову потребу ка симболичким или пак уметничким изражавањем у облику линија и шрафура како на океру тако и на коштаном материјалу недавно је поново успела да алармира стручњаке. Тим археолога из Института у Јоханезбургу поново су посетили пећину и у слојевима који се датују од пре 100.000 година пронашли артефакте који указују на неку врсту ’’радионице’’. Радионица је садржала артефакте који су служили за прераду и употребу окера! Оно што је пронађено јесу, временски исти камени чекићи и шкољке које су служиле као реципијент. Шкољка је служила да се окер у праху сакупи и потом помеша са везивним супстанцама. Слој ’’радионице’’ имао је богат асортиман артефаката, поред више врста шкољки, откривена су ин ситу огњишта, фаунални остаци, камено оруђе и модификовани комади окера. Постоје два ’’сета оруђа’’ за обрађивање окера. Први сет био је сачињен од реципијента - шкољке (Халиотис мидае ), и облутак кварцита који је лежао са унутрашње, седефасте стране шкољке. Кад се облутак подигао, испод њега био је црвени талог где су хемијским анализама доказали да се ради о мешавини коју је сачињавао окер који је помешан са животињском машћу и смрвљеном кости, или пак неком течности и љуспицама камена . Откривена су два типа окера испод облутка сачињени од хематита, гетита и кварца.

Други сет оруђа на неких 16 цм од првог, има исту шкољку за реципијент и црвену садржину на седафастој подлози. Интресантно је да се на седефу шкољке виде благе огреботине, које су највероватније настале приликом трења камена или при дробљењу окера, или при мешању свих састојака . Нажалост, шкољка другог сета била је сломљена али на својој ивици јасно је лежао комад црвеног окера остављајући црвене трагове по песковитом тлу.

Овакав вид понашања, који је остао заблежен у слојевиме ове јужноафричке пећине даје нам на знање да су ти хоминиди имали јасну одређену слику о себи самима, почели су да осећају и разликују лепо од ружног, почели су да примећују природу око себе и њене безграничне могућности која ће их временом условити да се отисну ка ширењу како по фрици тако и по свим даљим континентима.

Литература

• д’Еррицо, Ф., Хенсхилwоод, C., Лаwсон, Г., Ванхаерен, M., Тиллиер, А.-M., Соресси, M., ет ал. (2003). Арцхаеологицал Евиденце фор тхе Емергенце оф Лангуаге, Сyмболисм, анд Мусиц —Ан Алтернативе Мултидисциплинарy Перспецтиве. Јоурнал оф Wорлд Прехисторy, 17, 1-70
• Естаугх Н, Wалсх V, Цхаплин Т, Сидалл Р. 2004 : Тхе Пигмент Цомпендиум - А Дицтионарy оф Хисторицал Пигментс, Елсевиер Буттерwортх-Хеинеманн, 1ст ед. Оxфорд
• Хенсхилwоод C. С. Сеалy C. Ј. Yатес Р. Голдбрег П. Клеин Р. Поггенпоел C. Ниекерк К. Wаттс I. 2001. Бломбос Цаве, Соутхерн Цапе, Соутх Африца: Прелиминарy Репорт он тхе 1992– 1999 Еxцаватионс оф тхе Миддле Стоне Аге Левелс, Јоурнал оф Арцхаеологицал Сциенце (2001) 28, 421–448, Ацадемиц Пресс
• Хенсхилwоод С. C. д’ Еррицо Ф. Ниекерк L. V. Цоqуинот Y. Јацобс З. Лауритзен С. Мену M. Гарциа – Морено Р. 2011: А 100.000-Yеар-Олд Оцхре – Процессинг Wорксхоп ат Бломбос Цаве, Соутх Африца. Сциенце Магазине 334, 219 – 221
• МцБреатy С. Броокс А. С 2000. Тхе Револутион тхат wасн’т а неw интерпретатион оф тхе оригин оф модерн хуман бехавиор, Јоурнал оф Хуман Еволутион (2000) 39, 453–563, Ацадемиц Пресс
• Плуг I. 2006. Аqуатиц анималс анд тхеир ассоциатес фром тхе Миддле Стоне Аге левелс ат Сибуду, Соутхерн Африцан Хуманитиес Вол. 18, 289–299
• Рапп, Г. Р. 2009. Арцхаеоминералогy . Спрингер – Верлаг - Берлин – Хеиделберг, Университy оф Миннасота . 2нд ед. УСА