Црква Светог Ивана у Уздољу
Црква Светог Ивана у Уздољу (погрешно називана црква Светог Луке) данас је црквиште и археолошки локалитет код Книна, који је постао познат по пронађеном славном напису кнеза Мунцимира (Мутимира) из 895. године, када је вероватно црква била и саграђена[1][2] Након археолошких истраживања спроведених од 2000 до 2002. године, извршено је евидентирања затеченог стања, а остаци цркве су конзервирани, и једним делом реконструисани.
| Црква Светог Ивана у Уздољу | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 9. век |
| Место | Уздоље, Далмација Хрватска |
Положај уреди
Црква Светог Ивана у Уздољу се обично сврстава у Книнско подручје јер се налази у ободном делу Косова поља, уз некадашњу римску цесту уз коју су се античком периоду нанизале бројне цркве, удаљена неколико километара северније од Тепљуха односно Промоне.[3][4]
Промона је била илирско, касније римско насеље у Далмацији. Налазила се у северном делу Петровог поља, на обронцима планине Промине, код Тепљуха. Први пут се спомиње 51. године пре н. е, када су је Либурнима одузели Далмати. Тада се у сукоб између ова два илирска племена умешало Римско царство, штитећи Либурне. Римљани су освојили Промону и ставили овај крај под своју контролу. Стара Промона се налазила на брежуљцима Промине изнад Тепљуха, док је за време римске владавине проширена у поље између Тепљуха и Биочића.[5]
Остатци цркве су смештени у засеоку Ченићи, на темену главице зарасле храстовим шумарком, где се данас налази православно гробље околних насеља које је настало у последњих 150 година. Око гробља се налази и већи број стећака, а у близини је и железничка пруга која је у већој мери девастирала археолошко налазиште које се простирало и низ падину брега.
Титулар цркве уреди
Дуго се сматрало да је титулар цркве Свети Лука, а не Свети Иван, што се заснивало на месној традицији. Након што је пронађен један средњовековни спис о обнови цркве Светог Ивана у Уздољу све дилема око титулара цркве су разрешене.
Историјски предуслови уреди
Постојање и развој Хрватске започео је у средњем веку већ средином 9. века. У том раздобљу заживео је, обликовао се и наставио да се развија први хрватски културни пејзаж сачињен од наслеђа античке цивилизације, традиција аутохтоног романског становништва и културолошких елемената и друштвених садржаја које су новопридошли Словени донели из прапостојбине на Балканско полуострво. То је раздобље уједињења племена и родова у један ентитет, што је резултовало стварањем друштвених елита и оснивањем јаке државне организације која је са временом израстала у хијерархију на челу са кнезом.[6]
Основа Хрватске у 9. веку била је у непосредном залеђу јадранске обале, између поречја Цетине, Крке и Зрмање, односно подручја које је обухватало простор омеђен источном обалом Јадрана с једне стране и Панонском низијом са друге стране: простор западне Херцеговине, западне и средишње Босне, преко Лике, Гацке и Крбаве, до приморских крајева – Винодола и Лабина. Тек на измаку раног средњег века (крај 11. и почетак 12. века) под власт хрватског владара долазе и градови византијске Далмације, за разлику од континенталног дела данашње Хрватске (Славонија) који је хрватским именом обухваћен тек у развијеном средњем веку.
У 9. веку на описаном раносредњевековном простору Хрватске стварају се урбане језгре као средишта трговине и црквене или државне власти. Нин, Биоград, Скрадин, Карин, Книн, Ливно и Шибеник неки су од градова хрватског политичког простора постају кључне тачке поморских и копнених комуникација, али и ширења хришћанства, међу до тада паганским словенским племенима.[7]
Предроманика, стилски период који је означио 9. и 10. век, оставила је мноштво споменика, који укључују сакралне грађевине и скулптуру, односно црквени намештај и декоративне архитектонске елементе који су красили њихову унутрашњост. Као последице, не само покрштавања и јаког франачког утицја, него и политичко-привредну стабилности како у самој Кнежевини Хрватској тако и у њеом односу с византским градовима, у предроманијском периоду постављени су темељи хрватске културе и уметности, укључујући и бројне црквене и друге грађевине.
Историја цркве уреди
Према пронађеном забату и уписаној години 895. години сматрало се да је црква грађена крајем 9. века. Међутим истраживањима није било могуће проверити јер је то спречавало локално становништво које је гробље око црквишта сматрало делом своје традиције, а делом је то чинило и из празновјерја. Међутим према начину градње утврђено је да је то била преуређена старохришћанска црква, или предроманијска црква која је подигнута крајем 9. века, али архитрав са именом жупана Ивана упућује на могуће веће градитељске захвате у периоду његове управе током 11. и 12. века.[8]
Уздоље које се налазило на јужној страни Косова поља, кроз своју историју било је током 14. и 15. века средњовековно насеље книнске жупаније, па су у том периоду, тачније 1458. године, браћа Иван и Лука Хрел(ј)ић из Шибеника, Уздољску цркву Светог Ивана детаљно преуредили. Тада је зазидан отвор на јужноме зиду цркве, док је северно раме апсиде обновљено од темеља, а спољне стране уздужних зидова подупрта са три пара контрафора. У истом акту обнове, унутрашње стране бочних зидова су ојачане на три места. Данас је нејасно је ли је реч о остацима камених клупа или помоћним постољима олтара, некад смештених у плитким нишама између полупилона.
Црква је срушена доласком Османлија на овој простор, или према непотпуним доказима срушена је намерно од стране локалног становништва да не падне у руке освајача.[9][10][11]
Архитектура уреди
Црква Светог Ивана у Уздољу је једнобродна грађевина дужине 12,2 м и ширине 6,5 м. Лонгитудиналног је облика и завршава полукружном апсидом која је исте ширине као и црквени брод. По уздужној оси, црква је окренута у правцу запад — исток. Почива на литици која се спушта од улазног прочеља према истоку, што је одредило дебљину и дубину темељних стопа саграђених од крупнога необрађеног камења.
Спољни зидови су били обложени контрафорима, а унутрашњи лезенама. Мерено од темељне стопе зидови су широке од 70 до 75 цм и сачуване су до висине од 40 до 100 цм. О висини зидова, броју, положају и величини прозора, постојању конзола, мањих полукружних ниша на зидовима, тамбури или куполи над неким од травеја, може се се само нагађати. По остацима фрагмената кровног црепа, може се наслутити да је црква била покривена кровом на две воде над надсвођеним црквеним бродом, док је онај део крова над полукалотом апсиде био од плоча домаћег кречњака.
Три пара пилона Т-основе делили су унутрашњост цркве на четири једнака травеја, а појаснице спојене луковима некад су придржавале свод цркве. Некада спојене луковима, истакнуте појаснице тих снажних носача подупирале су свод грађевине.
Према начину градње Црква Светог Ивана је била преуређена старохришчанска предроманијска црква која је подигнута крајем 9. века, али архитравеј са именом жупана Ивана упућује на могучност градње цркве и у време његове управе, током 11. и 12. века.
Средњовековно гробље уреди
Око црква Светог Ивана након археолошких истраживања откривено је тридесет густо распоређених гробова, међу којима су биле и две зидане гробнице, Од 30 гробобова 25 је ограђено сухозидом или каменим плочама, а три укопа била су омеђена венцем од неправилно сложеног камена.
Извори уреди
- ^ .L. Марун, Рушевине цркве Светог Луке II Вздољу код Книна С писаном споменом хрватског кнеза Мутимира. Старохрватска просвјета с. II. Загреб-Книн 1927,272-3 15
- ^ Ф. Раддић, Рушевине цркве Светог Луке на Уздољу код Книна са писаном успоменом хрватскога кнеза Муримира, Старохрватска просвјета с. 1. Загреб-Книн 1895, бр. 2., 74-78
- ^ I. Бојановски. Долабелин систем цеста II римској провинцији Далмацији, ДјеЈ а, књига XLVII, Академија наука и умјетности БиХ, Центар за балканолошка истраживања. књига 2. Сарајево 1974.
- ^ Ф. Смиљанић, Грађа за повијесну топографију книнско-дрнишког краја II средјем вијеку, Издања ХАД-. 15, Загреб 1990 (1992 .), 55-63
- ^ M. Заниновић, Од Ниније до Промоне, Издања Хрватског археолошког друштва 15, Загреб 1990 (1992),33-40
- ^ Н. Будак, Прва стољећа Хрватске, Хрватска свеучилишна наклада, 1994.
- ^ D. Јеловина, Старохрватске некрополе, Чакавски сабор, 1976.
- ^ I. Чукман Николић, M. Шимат, Т. Лукшић (едс.), Од Нина до Книна. Из хрватске споменичке баштине од 9. до 11. стољећа, Музеј Мимара, 1992.
- ^ Миготти, Б.: Ранокршћанска топографија на подруþју измеÿу Крке и Цетине, ЈАЗУ, Загреб, 1990.
- ^ Гудељ, Љ.: Рушевине цркве Светог Ивана у Уздољу код Книна, Старохрватска просвјета III. (2005), 32., стр. 53-71
- ^ Милошевић, А.: Нове аквизиције Музеја хрватских археолошких споменика од 1995. до 2000. године, Старохрватска просвјета III. (2002), 27., стр. 311-332
Литература уреди
- Т. Марасовић, Градитељство старохрватског доба Далмацији, Сплит 1994.
- Ф. Радић, Рушевине црквице св. Луке на Уздољу код Книна са писаном успоменом хрватског кнеза Мутимира, Старохрватска просвјета 1/2, Книн, 1895, стр. 74-78.
- L. Марун, Рушевине цркве Св. Луке на Уздољу код Книна са писаном успоменом хрв. кнеза Мутимира, Старохрватска просвјета, Н. с., II/3-4, Загреб, 1927, стр. 284, 291 и 292.
- Старинарски дневник . Приредила: M. Петринац, Сплит, 1998, стр. 136.
- Ф. Радић Старинске цркве и самостани хрватских бенедиктинаца код Комиже на отоку Вису и на сусједном отоку Бишеву, Старохрватска просвјета, 2/3, Книн, 1896, стр. 159.