Википедија

Џејмс Дјуар

Џејмс Дјуар (енгл. James Dewar, Кинкардин на Форту, Шкотска, 20. септембар 1842. – Лондон, 27. март 1923.) био је шкотски хемичар и физичар, а најпознатији је по открићу Дјуарове посуде, која је касније искориштена за врло практичну примену термос-боце.[1] Она је намењена је чувању топлотно изоловане материје, на пример јако хладних течности и утечњених гасова.[2] Око 25 година је радио на подручју атомске и молекуларне спектроскопије.[3] Он је био универзитетски професор у Кембриџу (од 1875.) и професор Краљевског института у Лондону (од 1877.). Истраживао је физиолошко деловање светлости на вид, и бавио се спектроскопијом. Најпознатији је његов рад у физици ниских температура. Први је произвео течни (1898) и чврсти (1899) водоник. По њему је назван кратер на Месецу (Дјуаров кратер).

Џејмс Дјуар
Сир Јамес Деwар
Сер Џејмс Дјуар
Име по рођењуЈамес Деwар
Датум рођења(1842-09-20)20. септембар 1842.
Место рођењаКинкардин , Шкотска
 Уједињено Краљевство
Датум смрти27. март 1923.(1923-03-27) (80 год.)
Место смртиЛондон, Енглеска
 Уједињено Краљевство
ОбразовањеФизика и хемија
УниверзитетУниверзитет у Единбургу
ДеловањеТечни кисеоники
течни водоник

Животопис уреди

 
Дјуарова посуда са двоструким зидовима између којих је вакуум (данас термос-боца).

Родио се у шкотској породициа као најмлађи од шесторо дечака.[4] Родитељи су му умрли кад је имао 15 година. Школовао се у Единбургу и касније у Генту (Белгија).

Од 1867. ради на проучавању бензена и открио је неколико његових формула.[5] Интересантно је да за једну од формула бензена, која се понекад назива Дјуаров бензен, он није био заслужан.[6] Године 1877. постаје професор хемије на Универзитета у Кембриџу.[7] У почетку је радио највише у подручју органске хемије, да би касније наставио с проучавањем електричног лука. Проучавао је и деловање светлости на мрежњачу ока. Од 1878. почиње да ради на спектроскопији и својствима хемијских елемената на ниским температурама.

Познат је у науци и као истраживач који је радио на утечњавању плинова и проучавањима температура које се блиске апсолутној нули.[8] Саградио је машину која је могла да створи утечњени кисеоник, а касније је успео да добије кисеоник и у чврстом стању. Доказао је да течни кисеоник и озон јако привлаче магнетно поље магнета. Да би могао да сачува течне гасове дуже време, осмислио је Дјуарову посуду, по чему је и највише познат. То откриће му није донело велику материјалну корист, јер је подузеће Thermos L.L.C. добило патент за откриће термоса.[9]

Велики је труд уложио у добијању течног хелијума, који прелази у гечно стање на температури −268,9 °Ц, али није успео да то први остари, јер је у то време било врло тешко набавити чист хелијум. Малу количину коју је имао његов је помоћник грешком испустио у ваздух. Пре њега течни хелијум је успео да добије Хејке Камерлинг Онес, који је за то остварење добио и Нобелову награду за физику 1913. године.

Године 1905. је почео да истражује својство дрвеног угља који код ниских температура снажно упија гасове, што је искористио за стварање јаког вакуума, посебно за потребе атомске физике. Након краја Првог светског рата радио је на проучавању површинског напона мехурића сапунице.

Фамилија уреди

Џејмс је оженио Хелен Роуз Банкс 1871. Они нису имали деце. Хелен је била снаја и Чарлса Диксона, и Џејмса Дагласа Хамилтона Диксона.[4]

Дјуаров нећак, др Томас Вилијам Дјуар ФРСЕ (1861–1931), био је уметник аматер, који је насликао портрет сер Џејмса Дјуара.[10][11] Он је вероватно такође исти Томас Вилијам Дјуар који је поменут као извршилац у тестаменту Џејмса Дјуара, који је на крају замењен „без противљења“ Дјуоровом супругом.[12]

Почасти и награде уреди

 
У комплексу Кингс зграда у Единбургу.

Док Дјуара никада није признала Шведска академија, признале су га многе друге институције, пре и после његове смрти, у Британији и у иностранству. Краљевско друштво га је изабрало за колегу Краљевског друштва у јуну 1877. и доделило му своје медаље, Рамфордову (1894), Дејвијеву (1909) и Коплијеву (1916), за његов рад. Они су га исто тако позвали да одржи њихово Бејкерско предавање 1901. године.[13] Године 1899, постао је први добитник Хоџкинсове златне медаље Смитсонијан института у Вашингтону, за свој допринос познавању природе и својстава атмосферског ваздуха.

Године 1904, он је био први британски поданик који је добио Лавоазјеову медаљу Француске академије наука, а 1906. био је први коме је додељена Матеучијева медаља Италијанског друштва наука. Он је проглашен витезом 1904. и награђен је Викторијином јубиларном наградом Ганинг Викторија за 1900–1904 од Краљевског друштва у Единбургу, а 1908. године добио је Албертову медаљу Друштва уметности. У његову част назван је један лунарни кратер.

Улица у оквиру комплекса Кингс зграда Универзитета у Единбургу добила је име у знак сећања на Дјуара почетком 21. века.

Каснији живот уреди

 
Пепео сер Џамса Дјуара у крематоријуму Голдерс Грин

Џејмс је умро 27. марта 1923. у својој осамдесетој години и кремиран је у крематоријуму Голдерс Грин у Лондону. Урна с његовим пепелом још увек почива тамо.[14]

Изабране публикације уреди

  • Ливеинг, Георге Доwнинг; Деwар, Јамес (1915). Цоллецтед Паперс он Спецтросцопy. Университy пресс. , Г. D. Ливинг анд Ј. Деwар, Цамбридге Университy Пресс, 1915
  • Пиппард, Бриан. 1993. “Сиегфриед Рухеманн (1859—1943), Ф.Р.С. 1914-1923.” Нотес анд Рецордс оф тхе Роyал Социетy оф Лондон 47 (2): 271–76.
  • Роwлинсон, Сир Ј. С. 2012. Сир Јамес Деwар, 1842–1923: А Рутхлесс Цхемист. Асхгате Публисхинг, Лтд.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Јамес, Франк. „Деwар, Јамес”. Цхемистрy Еxплаинед. Адвамег Инц. Приступљено 22. 5. 2008. 
  2. ^ Деwар, Јамес, [1] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2015.
  3. ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2011) "Повијест физике", Иван Супек, 2011.
  4. ^ а б Формер Феллоwс оф Тхе Роyал Социетy оф Единбургх 1783 – 2002 Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јануар 2013). . ISBN 978-0-902198-84-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), published July 2006, The Royal Society of Edinburgh
  5. ^ Dewar, James (1867) "On the oxidation of phenyl alcohol, and a mechanical arrangement adapted to illustrate structure in the non-saturated hydrocarbons," Proceedings of the Royal Society of Edinburgh 6: 82–86.
  6. ^ Baker and Rouvray, Journal of Chemical Education, 1978, vol. 55, p. 645.
  7. ^ „Dewar, James (DWR875J)”. Кембриџ база података алумниста. Универзитет у Кембриџу. 
  8. ^ „ABSOLUTE ZERO - PBS NOVA DOCUMENTARY (full length)”. YouTube. Приступљено 23. 11. 2016. 
  9. ^ [3] "Dewar, James, 2008., James Frank, work=Chemistry Explained, publisher=Advameg Inc.
  10. ^ „Sir James Dewar (1842 – 1923) | Kincardine Local History Group”. 
  11. ^ „Dr Thomas William Dewar (1861 - 1931) - Find A Grave Memorial”. secure.findagrave.com. Приступљено 16. 4. 2018. 
  12. ^ Sir James Dewar 1842-1923: A Ruthless Chemist, by Sir J S Rawlinson.
  13. ^ „Library and Archive Catalogue”. Royal Society. Архивирано из оригинала 27. 2. 2012. г. Приступљено 27. 11. 2010. 
  14. ^ „Sir James Dewar (1842-1923)”. Find a Grave (на језику: енглески). Приступљено 6. 4. 2022. 

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Džejms Djuar na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džejms_Djuar&oldid=27675362”