Џером Робинс

Џером Робинс (енгл. Jerome Robbins, Њујорк, 11. октобар 1918 – Њујорк, 29. јул 1998) био је амерички кореограф, редатељ, плесач и позоришни продуцент који је радио у класичном балету на Бродвеју, и на филму и телевизији. Међу његовим бројним сценсцким продукцијама су On the Town, Peter Pan, High Button Shoes, The King and I, The Pajama Game, Bells Are Ringing, West Side Story, Gypsy, и Fiddler on the Roof. Робинс је пет пута био добитник Награде Тони и прималац одликовања Кенедијевог центра. Он је добио две Академијине награде, укључујући Оскар за најбољег режисера из са Робертом Вајзом за West Side Story. Документарни филм о његовом животу и раду, Something to Dance About, са одломцима из његових журнала, архивским изведбама и снимцима проба, и интервјуима са Робинсом и његовим колегама, премијерно је приказан на ПБС-у 2009. и освојио је Еми и Пибоди награду исте године.

Џером Робинс
Џером Робинс 1968. године
Име по рођењу	Jerome Wilson Rabinowitz
Друга имена	Jerome Robbins
Датум рођења	(1918-10-11)11. октобар 1918.
Место рођења	Менхетн  Њујорк, САД
Датум смрти	29. јул 1998.(1998-07-29) (79 год.)
Место смрти	Менхетн  Њујорк, САД
Узрок смрти	Срчани удар
Пребивалиште	САД
Држављанство	САД
Занимање	Позоришни продуцент, редитељ, плесач и кореограф

Детињство и младост

Робинс је рођен као Jerome Wilson Rabinowitz 11. октобра 1918, тачно месец дана пре завршетка Првог светског рата, у жидовској болници на Доњем Менхетну - у четврти насељеној имигрантима. Познат као „Џери”, Робинсу је дато средње име које је рефлектовало патриотизам и ентузијазам његових родитеља за тадашњег председника. Рабиновиц, међутим, у преводу значи „рабинов син”, име које Робинс никад није волео, будући да га је означавало као сина имигранта.

Почетком двадесетих, породица Рабиновиц се преселила у Вихокен, Њу Џерзи. Десет година раније, Фред и Адел Астер су тамо накратко живели као деца, само улицу даље од оне у којој је детињство провео Робинс. Његов отац и стриц отворили су „Comfort Corset Company”, што је био рискантан потез, али су имали везе у шоу-бизнису, укључујући извођаче у водвиљима и власнике позоришта.

Робинс је почео да студира хемију на Њујоршком универзитету, али је одустао након годину дана због финанцијских разлога и почео плесачку каријеру. Студирао је у Новој плесној лизи, учећи балет с Елом Дагановом, Антонијем Тудором и Еугеном Лорингом. Проучавали су модерни плес, шпански плес с прослављеном Хеленом Веола, фолк плес са Јичијем Нимуром, и плесну композицију са Беси Шенберг.

Каријера

Робинс је већи део своје каријере провео у балету и на Бродвеју. Живео је у свету сарадника сличних гледишта, већином истог узраста, Јевреја, Њујорчана, левичара.

1930-е и 1940-е

Робинс у Три девице и ђаво, 1941

Године 1939. је Робинс плесао у збору у бродвејским продукцијама као што су Great Lady, The Straw Hat Revue и Keep off the Grass које је кореографисао Џорџ Баланчин. Плесао је и кореографисао на Камп Тамименту у Поконосу, Пенсилванија. Тамо је израдио кореографије за многе драмске комаде са контроверзним темама о расама, линчу и рату. Године 1940. је окренуо леђа (бар привремено) позоришту и придружио се Балетском позоришту (касније познатом као Америчко балетско позориште). Од 1941. до 1944, Робинс је био солиста у дружини, зарадивши похвале за улоге Хермеса у Хелени Тројанској, Мура у Петрушки и Бенволија у Ромеу и Џулији.

У то се време бродвејски плес мењао. Агнес де Миле не само да је унела балет у Оклахому!, него је учинила плес интегралним делом драме мјузикла. Изазван, Робинс је кореографисао и наступио у Fancy Free, балету о морнарима на слободи, у опери Метрополитан, као део сезоне Балетског позоришта 1944. Инспирација за Fancy Free дошла је од слике Пола Кадмуса из 1934. назване The Fleet's In која је дио Морнарске трилогије. Робинс је предложен за балет темељен на делу његовог пријатеља, Mary Hunter Wolf.

Оливер Смит, сценограф и сарадник на Fancy Free, познавао је Леонарда Бернштајна, па су се Робинс и Бернштајн састали како би радили на музици. То ће бити прва од неколико њихових сарадњи. Fany Free је постигао велики успех.

Касније те године, Робинс је кореографисао мјузикл On The Town (1944), делимично инспириран са Fancy Free, а који је успешно лансирао његову каријеру на Бродвеју. Бернштајн је поновно компоновао музику, а Смит је поставио сценографију. Његов следећи мјузикл био је Дјевојка од милијарду долара (1945).

1950-е

Тоеком овог периода, Робинс је наставио да ствара плесове за Балетно позориште, измењујући се између мјузикла и балета током доброг дела следеће две деценије. Не би ни година прошла без Робинсовог новог балета и мјузикла. Са Џорџом Баланчином је кореографирао Jones Beach у позоришту Сити центар 1950, а режирао је и кореографисао Call Me Madam Ирвинга Берлина, са Етел Мерман.

Робинс је 1951. креирао прослављене плесне секвенце у мјузиклу Родгерса и Хамерштејна Краљ и ја. Исте године је осмислио Кавез за Њујоршки балет, с којим је сада био повезан.

Сурађивао је са Џорџом Аботом на The Pajama Game (1954), мјузиклу који је лансирао каријеру Ширли Маклејн, радио на Петру Пану Мари Мартин током 1955, и режирао и сарађивао на кореографији (са Бобом Фосеом) на Звона звоне (1956), са Џудy Холидеј 1957. је осмислио, кореографисао и режирао мјузикл који неки сматрају његовим највећим достигнућем: Причу са западне стране.

Прича са западне стране је модерна верзија Ромеа и Џулије, смештена у Пакленој кухињи. Мјузикл је означио прву Робинсову сарадњу са Стефеном Сондхејмом, који је написао стихове. Њих двојица су, заједно с аутором књиге Артуром Лорентсом и композитором Леонардом Бернстајном, добро радили заједно, не слажући се на мањим проблемима као што је онај треба ли главна јунакиња Марија да умре. Како би помогао младим глумцима да се уживе у улоге, Робинс није допуштао онима који су играли чланове супарничке групе да се мешају током проба. У оригиналног бродвејској продукцији наступили су Карол Ловренс као Марија, Лари Керт као Тони и Чита Ривера као Анита. Иако је зарадио добре критике, на додели награда Тони га је засенио The Music Man Мередит Вилсон. Прича са западне стране је донела Робисну Тонија за кореографију, а данас се сматра класиком.

Одбор за противамеричке активности

Почетком педесетих је позван да сведочи пред Одбором за противамеричке активности, осумњичен као симпатизер комуниста. Робинс је одао имена заједно са Стерлингом Хејденом, Бурлом Ивесом, Елијом Казаном и Лелом Рогерс (мајка Џинџер Роџерс). Будући да је сарађивао са Одбором, Робинсова каријера није патила, а није завршио ни на црној листи. Робинс је одао више имена него иједан други сведок.

1960-е

Робинс се 1962. окушао у обичној драми, режиравши неконвенционално дело Артура Копита, Oh Dad, Mama's Hung You in the Closet and I'm Feelin' So Sad. Продукција се постављала преко годину дана ван Бродвеја, а 1963. се кратко приказивала и на самом Бродвеју.

Робинс је задржао статус „лекара” проблематичних продукција. Преузео је режију две продукције током овог периода и помогао им да постигну велики успех. Године 1962. је спасао A Funny Thing Happened on the Way to the Forum (1962), мјузикл фарсу са Зеро Мостел, Џеком Глифордом, Дејвидом Бернсом и Џоном Карадинеом. Продукција, с књигом Бурта Шевелова и Ларија Гелбарта, и песма Стефена Сондхејма, није функционисала. Робинс је поставио сасвим нови уводни број који је објаснио публици што следи, а комад је даље ишао сасвим глатко. Године 1964. је преузео посрнулу Funny Girl и променио представу која је доживела 1348 извођења. Мјузикл је Барбару Стрејсанд промовисао у суперзвезду.

Исте године, Робинс је освојио Тони награде за режију и кореографију за Гуслача на крову (1964). У мјузиклу је Зеро Мостел наступио као Тевиве, а извођен је 3242 пута, поставивши тако рекорд као најдуготрајнији бродвејски мјузикл. Радња, која говори о Жидову који живи у Русији пред почетак 20. века, темељена је на причама Шолома Алејчема. Тематика је допустила Робинсу да се врати својим религијским коренима.

1970-е и 1980-е

Никад не напустивши балет, и у седамдесетима је наставио да ради на кореографијама и продукцијама за Џофри балет и Њујорк Сити балет.

Робинс је 1972. постао балетни мајстор Њујоршког балета, а у следећих десет година је радио искључиво на класичном балету, паузиравши само ради поновног постављања Приче са западне стране (1980). Године 1981. је његова дружина Чембер плесна компанија одржала турнеју у Народној Републици Кини.

У осамдесетима се чешће појављивао на телевизији, а НБЦ је приказивао Live From Studio 8H: An Evening of Jerome Robins' Ballets са члановима Њујоршког балета, а ретроспектива Робинсове кореографије приказана је 1986. на ПБС-у, у емисији Плес у Америци. Након тога је креирао антологијски мјузикл Џером Робинсов Бродвеј, који је 1989. оживео његове најуспешније продукцијске нумере из педесетогодишње каријере, за шта је добио пету награду Тони.

Смрт

Након бициклистичке несреће 1990. и операције срчаног залиска 1994, 1996. је почео да показује знакове Паркинсонове болести, а слух му се рапидно погоршавао. Међутим, инсистирао је на постављању Les Noces за Градски балет 1998. Била је то последња ствар коју је учинио. Два месеца касније доживео је велики срчани удар, а умро је у свом дому у Њујорку 29. 7. 1998. На вече његове смрти, светла на Бродвеју су пригушена на тренутак у његову част. У више од шездесет година колико је био активан у позоришту, трансформирао га је.

Награде

На филму је поставио своје плесачке сцене за Краљ и ја (1956), а 1961. је поделио Осцар за најбољег редатеља са Робертом Вајсом за Причу са западне стране. Исте године, Академија филмских уметности и знаности му је доделила награду за његова кореографска достигнућа на филму. Крајем живота 1998, укупно је имао 5 награда Тони, 2 Осцара, награду Кенедијевог центра, Национални орден за уметност, Француски орден части, три почасна доктората и почасно чланство у Америчкој академији и Институту уметности и књижевности.

Џером Робинс је уведен у Кућу славних америчког позоришта 1979. године. Робинс је примљен у Кућу славних господина и госпође Корнелијуса Вандербилта Витнија при Националном музеју плеса 10 година касније, 1989.

Награда Џером Робинс

Године 1995, Џером Робинс је наложио директорима своје фондације да оснују награду за „неку заиста изузетно истакнуту особу или уметничку институцију”. Награде би требало да се „наклоне ка уметности плеса...” Прве две награде Џером Робинс додељене су 2003. у Њујоршком балету и дизајнеру светла Џенифер Типтон.

Литература

• Лаwренце, Грег (2001). Данце wитх Демонс: Тхе Лифе оф Јероме Роббинс. Г.П. Путнам'с Сонс. ИСБН 978-0-399-14652-7. ОЦЛЦ 45015298. 
• Јоwитт, Деборах (2005). Јероме Роббинс: Хис Лифе, Хис Тхеатер, Хис Данце. Симон & Сцхустер. ИСБН 978-0-684-86986-5. 
• Ваилл, Аманда (2006). Сомеwхере: Тхе Лифе оф Јероме Роббинс. Броадwаy. ИСБН 978-0-7679-0420-9. 
• Цонрад, Цхристине. Јероме Роббинс: Тхат Броадwаy Ман', Боотх-Цлибборн. 2001. ISBN 978-1-86154-173-4.
• Еммет Лонг, Роберт (2001). Броадwаy, тхе Голден Yеарс: Јероме Роббинс анд тхе Греат Цхореограпхер Дирецторс, 1940 то тхе Пресент. Цонтинуум Интернатионал Публисхинг Гроуп. ИСБН 978-0-8264-1462-5. 
• Алтман, Рицхард (1971). Тхе Макинг оф а Мусицал: Фиддлер он тхе Рооф. Цроwн Публисхерс.
• Тхелен, Лаwренце (1999). Тхе Схоw Макерс: Греат Дирецторс оф тхе Америцан Мусицал Тхеатре. Роутледге.ISBN 978-0-415-92346-0.
• НY Тимес, Аугуст 9, 1998
• НY Тимес, Алан Ридинг, Марцх 12, 1999
• НY Тимес, Аластаир Мацаулаy, Април 27, 2008
• Б, П (2017). „НYЦБ цомплете реперторy”. Архивирано из оригинала 09. 06. 2020. г. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт Јероме Роббинс Фоундатион анд Труст
• Џером Робинс на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Џером Робинс на сајту Интернет Офф-Броадwаy Датабасе
• Jerome Robbins at the Internet Broadway Database
• Archive footage of ABT (then Ballet Theatre) performing Robbins' ballet Interplay in 1949 at Jacob's Pillow