Википедија

Деонтолошка етика

класа етичке теорије

Деонтолошка етика или деонтологија (од грчког δέον, deon, „обавеза, дужност”[1]) грана је моралне филозофије која већ по својој етимологији упућује на дужност као основну референцу у доношењу одговарајућих одлука.[2] Етика је, подсетимо се, филозофска дисциплина која се бави моралним феноменима, а ови се тичу људских поступака и понашања који на неки начин асоцирају са појмовима доброг и исправног.[3] Име етика долази из хеленске, а морал из латинске традиције, и имају слично значење, али се обично користе тако да први појам добија теоријску, а други практичну конотацију. Морално деловање које може бити предмет етичке процене треба да извире из подручија слободе, свесних избора који воде одређеним исходима. Становиште би било поједностављено ако би претходно било одређено шта је добро и исправно, међутим то није тако. Сви ови појмови имају свој унутрашњи живот и историјски развој, подложни су контекстуалним променама. Критерије моралне процене различито формулишу етичке теорије, у зависности од тога који од битних момената људског поступање је фаворизован. Понекад су акцентоване намере и мотиви, некад консеквенце и резултати деловања (Бентам и Мил), а неретко и сам делатник. У том смислу разликује се деонтологију, утилитаризам и тзв. етику врлине (Аристотел).

Имануел Кант

Деонтолошка етика се понекад описује као дужносна, облигаторна или на правилима заснована етика, јер правила „везују особу за њене обавезе”.[3] Деонтологија се често упоређује са консеквенцијализмом,[4] етиком врлине, и прагматичном етиком. У овој терминологији, акција је важнија од последица. То је етички оквир који зависи од унапред дефинисаног сета правила и смерница за ваљано функционисање система у датом окружењу. Дентологија се једноставно заснива на контролној листи која садржи извесна правила која треба поштовати приликом обављања одређеног задатка. Према овом оквиру, рад се сматра врлим само ако је у сагласности са контролним списком. Ову процедуру је веома једноставно разумети и применити. Она захтева минимални утрошак времена на одлучивање између исправног и погрешног. Међутим, овом једноставношћу се игноришу последице донесених одлука.

Термин деонтолошки је првобитно кориштен за описивање специјализоване дефиниције према Броду, како је то описано у његовој књизи из 1930. године, Пет типова етичке теорије[5] Старије употребе термина иду уназад до Џеремија Бентама, који га је сковао пре 1816. године као синоним за дикастичну или цензорску етику (и.е. етику базирану на мишљенима).[6] Генералнији смисао речи се задржао у француском језику, посебно у термину code de déontologie (етички код), у контексту професионалне етике. У зависности од разматраног система дентолошке етике, морална облигација може произаћи из спољашњих или унутрашњих извора, као што је сет подразумеваних правила света (етички натурализам), религиозни закон, или сет личних или културних вредности (сваки од којих може да буде у конфликту са личним жељама).

Приступ уреди

Деонтолошки приступ дакле, упућује на онај унутрашњи моменат, наше дужности и обавезе, одговорност за сам морални поредак (хрв. ћудоређе). Најинтересантнији и најзначајнији представник оваквог приступа је свакако немачки филозоф Имануел Кант (1724—1804). Његова етика поред ове деонтолошке црте има и априористички, формалистички, рационалистички, аутономни, не-емотивистички и не-метафизички карактер. Нема ништа на свету, па чак ни изван њега, каже Кант, да је добро, осим, и једино, добре воље. А воља је добра онда када је одређена унутрашњим разлогом, „категоричким императивом” као чињеницом ума. Овај рационално заснован постулат не тражи од нас остварење било каквих унапред задатих циљева, него само минимум логичке доследности која се манифестује у могућности „универзализације” максиме нашег деловања. Само она радња која је учињена из дужности, поштовање према моралном закону у нама, јесте добар поступак (добродетељ). Ако је пак једно поступање само по својим спољашњим карактеристикама исправно, онда говоримо о легалитету. Кант такође искључује емотивне мотиве, саосећање и емпатију из мотивационог спектра понашања. Ови су еспекти подложни произвољности, и могу да доведу у питање поузданост етичких принципа. Оно што је мањкавост оваквог приступа јесте његов ригоризам, који не дупушта утицај ситуационог, животног или историјског аспекта на моралну процену. Оно што је његова вредност је чињеница да снажи константност, узвишеност и неприкосновеност моралног закона у нама. Ова врста вредновања брана је интересним, идеолошким и ад хоцк тумачењима у етичкој сфери. Овим је такође истакнуто достојанство човека, као моралног бића. Свима је знана она метафора о звезданом небу над нама и моралном закону у нама. Пред овим првим смо мали, а са овим другим бескрајно велики-људи.

Референце уреди

  1. ^ фром тхе верб δέω "бинд, тие, феттер", виа тхе пресент партиципле стем деонт- + тхе суффиx -логиа.
  2. ^ „Деонтологy дицтионарy дефинитион | деонтологy дефинед”. 
  3. ^ а б Wаллер, Бруце Н. 2005. Цонсидер Етхицс: Тхеорy, Реадингс, анд Цонтемпорарy Иссуес. Неw Yорк: Пеарсон Лонгман: 23.
  4. ^ Флеw, Антонy. 1979. "Цонсеqуентиалисм". Ин А Дицтионарy оф Пхилосопхy (2нд Ед.). Неw Yорк: Ст Мартинс: 73.
  5. ^ Беауцхамп, Том L. 1991 Пхилосопхицал Етхицс: Ан Интродуцтион то Морал Пхилосопхy, 2нд Ед. Неw Yорк: МцГраw Хилл: 171.
  6. ^ Јеремy Бентхам, Цхрестоматхиа (1816), п. 213: "Фор а сyнонyм, Дицастиц Етхицс маy хаве тхе сингле-wордед аппеллативе Деонтологy. [Деонтологy.] Фром тwо Греек wордс, тхе фирст оф wхицх сигнифиес фит, фиттинг, ригхт, бецоминг, пропер. Деонтологy—ан аццоунт ор индицатион оф тхат wхицх, он тхе оццасион ин qуестион, wхатсоевер ит бе, ис—(и.е. бy хим wхо спеакс ор wритес, ис регардед ас беинг)—фит, фиттинг, бецоминг, пропер. Ит ис ин соунд онлy, анд нот ин сигнифицатион, тхат ит хас анy цоннеxион wитх тхе wорд онтологy, емплоyед абове. Апплиед то еверy бранцх оф Етхицс, такен ин тхе ларгест сенсе оф тхе wорд Етхицс, тхе усе оф суцх а wорд ас Деонтологy аффордс а промисе оф беинг аттендед wитх цонсидерабле цонвениенце. Ит wилл аццорд еqуаллy wелл wитх еверy сyстем wхицх евер хас беен, ор евер цан бе, девисед, ин релатион то тхе фоундатион оф морал облигатион :—ин тхе усе оф ит, но суцх инцонгруитy анд пресумптион ис инволвед, ас тхат wхицх ис цаллед петитио принципии—и.е. а беггинг оф тхе qуестион—ан ассумптион оф тхе маттер ин диспуте." Алсо еxплаинед ас "тхе кноwледге оф wхат ис ригхт анд пропер": "Деонтологy ис деривед фром тхе Греек wордс, το δεον (тхат wхицх ис пропер) анд Λογια, кноwледге — меанинг тхе кноwледге оф wхат ис ригхт анд пропер; анд ит ис хере специаллy апплиед то тхе субјецт оф моралс, ор тхат парт оф тхе фиелд оф ацтион wхицх ис нот тхе објецт оф публиц легислатион. Ас ан арт, ит ис тхе доинг wхат ис фит то бе доне; ас а сциенце, тхе кноwинг wхат ис фит то бе доне он еверy оццасион." Деонтологy ор, Тхе сциенце оф моралитy : ин wхицх тхе хармонy анд цо-инциденце оф дутy анд селф-интерест, виртуе анд фелицитy, пруденце анд беневоленце, аре еxплаинед анд еxемплифиед : фром тхе МСС. оф Јеремy Бентхам ед. Боwринг (1834), п. 21.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Деонтолошка етика на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Deontološka_etika&oldid=27674049”