Дискордизам (књижевност)

Дискордизам је надмодернистички књижевни правац настао почетком друге декаде 21. века у Србији.

Основе уреди

Дис-кор-д(е)и-зам — уметност Хаоса, базирана на Каозофији, Дискордијанизму и Еризијанству, нарочито у књижевности; Хаотичка књижевност; аполитична, неуротична, и хетерологна уметничка струја која се појавила у другој декади 21. века, на самом измаку постапокалиптичног (постмодернистичког) оквира, и која схвата да је неслагање (неусаглашење) једини могући облик испољавања и уживања слободе у глобалном друштву; први уметнички покрет који је постао свестан самога себе као дела ширег спектра надолазећег таласа пост-постмодернистичке културолошке збиље уобличене у виду Надмодернизма. Дискордисти имају за циљ да славе, остваре, и унесу креативни Хаос у овај реалм; да створе журку а са њом и оптимизам, онде и у ситуацијама где га, само привидно, нема. Помоћу Хаотичке књижевности, пре свега, а онда и на друге начине. Хумором против хорора!

Друштвена позадина уреди

Услед континуираног лошег стања у култури на глобалном и локалном нивоу као и стању Духа уопште, на темељима религије и филозофије Хаоса, створен је уметничко-филозофски правац под називом Дискордизам. Дискордисти су категорички одбацили све тековине постмодернизма како би омогућили продор Нових категорија са језика Духа на језик људи.

Стил и карактеристике уреди

Дискордистичка књижевност постоји у сва три књижевна рода. Главни литерарни поступак дискордистичке поезије и прозе јесте "говор бунила". У питању је дискордистичка техника стварања која је сродна са техником "спонтаног писања" коју су изумели беатници. Она умногоме подсећа на аутоматско писање, али то ипак није. За разлику од аутоматског писања, где надреалисти у потпуности искључују деловање мистичних сила, дискордисти виде да се креативне силе Хаоса приказују у менталном Оку уметника када он –свесно– закорачи и оде на Ону страну Времена. Другим речима, ако неко под утицајем апсинта, крене да лупета глупости, то су онда ноторне глупости и ништа друго. Радње у романима, или токови у песмама, одвијају се у бесконачно много закривљавања у себе, узимајући тако облик спирале (еволуираног Оуробороса), често без наизглед икакве логике. Дискордистичку поезију карактеришу хаотичка прозодија, синкопирани ритам и специфична звучност. Бави се подједнако профаним и сакралним темама - сакрално изражава профаним, а профано сакралним. Често је криптична, у ком случају долази до изражаја чулна (фонолошка) компонента. Дискордисти верују прво у разједињавање чула, њихову еволуцију кроз филтер трансцеденталног искуства, и потом у њихову поновну синергију. У том погледу слажу се са ТС Елиотом, који је заговарао важност сједињавања аполонске и дионизијске компоненте песме. Прозни стил одликује иновативна употреба посебне интерпункције, која има за циљ да читаоцу што непосредније пренесе тај ирегуларни ритам, и надражи његов ум тако да ствара исте оне менталне слике које је писац имао у глави.

СПАК! уреди

Спак покрет је дискордистички покрет. Он је тај бунтовнички, несмирени глас Надмодерне који ће омогућити продор Нових категорија из језика Духа на језик људи. Спакери не пишу по ништавном папиру, већ по самом Духу. Продор Нових категорија десиће се декодирањем језика Времена. Утемељивачи покрета су Марко Томић, Срђан Теофиловић.

Начела уреди

Једна од основних идеја СПАК!-а јесте и била управо одступање од ма какве дефиниције, опирање тој чудној навици коју људи имају да све око себе категоришу и пакују у неке вештачке беживотне целине, не би ли се дозволило да у стварност продре нешто заиста ново и јединствено. Због тога је и за назив читавог покрета узета реч која нема значење, већ само „звучи као она права реч“.

Са једне стране ту су аутори који пишу једноставно, разумљиво, о стварима које су свима нама блиске. С друге стране ту су аутори који пишу тако да је неопходно помучити се да се интелектом њихово дело докучи, али је песма ипак ефективна, јер је читалац или слушалац једноставно осећа, осећа њено значење, не разуме је нити има потребе да је разуме. Дакле чак и када читалац односно слушалац не „провали“ оно „унутрашње“ у песми, односно, чак и када Аполон поклекне пред Дионисом, опет му остаје музика, односно ритам, вожња, уживање у њеном магијском тону, песма га „диже“ на неком другом плану, „негде иза“. Цео СПАК! једна је дуга композиција, Визија Бескрајног која вози, као једна дуга, комплексна, али пријатна песма. Сви ти различити аутори уклапају се у једну целину којој се ништа не може нити да дода нити да одузме. Постоје људи који продиру у истински дух времена и износе причу о њему у том позоришту духа које се назива СПАК! Ти људи живе у процепу који се зове „сада“, они су искидани између једне ствари и оне друге, а обе су им непознате, али ти људи истрајавају у томе, никада не падајући у инерцију, никада не прибегавајући нити једној од сукобљених страна, крчећи сопствени пут кроз конфузију, стварајући на свој начин од бесконачног броја брзих и неартукулисаних појава, какав је свет данас, своју нову музику, тежећи надрастању свега тога и себе. У константној когнитивној дисонанци, спакери постоје ту, не беже од сукоба, јер јесу сукоб. У свом Понору они су и краљеви и луде и не беже од бола. Кроз бол, њихову невесту, долазе до сазнања о Свему. I дижу се ка бесконачном броју могућности, ослобођеној вољи, кроз певање о Свему, искључујући у себи границе које дефинишу њихову стварност, надрастајући навикнутост на ослањање на искључиво већ дефинисане и формиране асоцијације, кроз апсолутно славље живота у песми. То славље назива се СПАК!, а та поезија - дискордистичка поезија. Она која у људима руши "невидљив затвор воље". Она која избацује из уљуљканости у не рађење ничега и пропадање. Она која тера да се у себи сетимо себе и сукобимо са свиме и у космос из ничега, са Оне Стране Времена, донесемо нешто НОВО. Зато је СПАК! увек у сукобу са свиме што постоји. СПАК! је тачка преокрета у уређеном систему, врата кроз која Нове категорије продиру у постојеће системе веровања и нападају их. СПАК! је уништитељ али је и исцелитељ.

Проминентни аутори и дела уреди

- Марко Томић ( "Алиениа и Освит Нових Речи", "Дневник Једног Пајсера", "Слободан Човек на Земљи")

- Срђан Теофиловић ( "Путевима Рокенрола", "Дођи у Крагујевац и Умри"^{[мртва веза]}, "Гневни", "Октобарски Дневник", "Приче из Бестијалног кампа: Иницијације у Малоумност", "Забелешке Младог Покварењака", "Естуари Хаоса: Визије и Иницијације", "Поезија у Покрету", "Антропологија Хаоса", "Кроз Беспућа Космоса и Пустиње Душе", "Хаотичке Илуминације")

-Урош Ђорђевић

- Горан Кумрић

- Војислав Вукомановић ( "Исповест Црне Кутије"^{[мртва веза]})

- Катарина Кора ("Слутње", "Амбер")

- Никола Ђерић ("Биљешке са Шанка")