Евдокија Анђел
Евдокија Анђел (грч. Ευδοκία Αγγελίνα; око 1173 — 1211) била је прва жена српског великог жупана, Стефана Немањића, првог краља Србије из лозе Немањића, синовица византијског цара Исака II Анђела и ћерка његовог наследника, Алексија III Анђела, прва страна принцеза на двору Немањића и мајка Стефана Радослава, Предислава и Стефана Владислава. Брак са Стефаном је уговорио њен ујак, цар Исак II Анђел око 1190. године док је њен отац био у изгнанству у Сирији.
| Евдокија Анђел | |
|---|---|
| Датум смрти | 1211. |
| Династија | Анђели |
| Отац | Алексије III Анђео |
| Мајка | Еуфросина Дука Каматерина |
| Супружник | Стефан Немањић, Лав Згур, Алексије Дука |
| Потомство | Стефан Радослав, Стефан Владислав, Свети Сава II, Комнина Немањић |
| Претходник | Ана Вукановић |
| Наследник | Ана Дандоло |
1196. године, након повлачења њеног таста у манастир Евдокијин муж је постао владар Србије и понео титулу велики жупан, као и она. Наредних пар година брак Евдокије и Стефана био је климав и почеле су прве расправе између њих двоје. Почели су и да оптужују једно друго за неверство.[1] Тад долази до краха брака, иако историчари имају различите погледе на то, док већина њих истиче да је и Евдокија била неверна свом мужу и да је он то сазнао и протерао је. Неки наводе и да је до развода дошло у склопу окретања Србије ка западу и покушаја Стефана Немањића да на двору Латина пронађе нову жену уз коју би, од папе добио и краљевску круну.
Евдокија се са Стефаном се разишла око 1201. године и после десетогодишњег брака је била протерана из Србије, а црква је поништила брак и обоје су били слободни да потраже друге животне сапутнике. Након тога она се вратила у Цариград, док су деца остала на српском двору.[2][3]
У византијској престоници постала је љубавница Алексија Дуке Мурзуфла, који је почетком 1204. произведен у цара у време када су се крсташи, захваљујући скретању Четвртог крсташког похода, умешали у унутрашње сукобе у Византији. У ноћи 12. априла 1204. Алексије V је у друштву Евдокије и њене мајке Еуфросине Дука Каматере побегао из Цариграда који су затим заузели крсташи и Млечани. Евдокија се тада склонила у трачки град Мосинопољ где се одраније учврстио њен прогнани отац Алексије III. У Мосинопољу се удала за Алексија V Дуку Мурзуфла кога је недуго затим ослепео њен отац. Ослепљеног Алексија V су затим заробили крсташи који су га погубили 1205. године.[4]
Евдокија се удала и трећи пут и то за Лава Згура, византијског независног великаша који је владао Коринтом. Згур је 1204. пружио уточиште Алексију III и његовој породици, али је 1208. године Лав извршио самоубиство након што су га Латини опсели у коринтској тврђави. Евдокија је након тога отишла у Малу Азију, након чега нема никаквих историјских података о њој, сем да је преминула негде око 1211. године.[5]
Извори уреди
- ^ „Историјски забавник”.
- ^ „Евдокија Анђел”. РТС. Приступљено 15. 1. 2020.
- ^ „ПРЕЛЕПА, ГРЕШНА I "ШУГАВА" ПРИНЦЕЗА: ДОШЛА ЈЕ КАО ЗАЛОГ МИРА, А ПОСТАЛА ПРВА ПРОТЕРАНА ВЛАДАРКА СРБИЈЕ”. Историјски забавник. Архивирано из оригинала 15. 01. 2020. г. Приступљено 15. 1. 2020.
- ^ „Евдокија, прва протерана принцеза: Стефану Првовенчаном нанела је велику срамоту, па ју је голу отерао из Србије”. Видовдан. Приступљено 15. 1. 2020.
- ^ „Историјски забавник”.
Литература уреди
- K. Varzos, Ē genealogia tōn Komnēnōn, Thessalonica, 1984.
- М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа од краја XII до средине XV века, Београд 1926 (Фототипско издање Подгорица 1997), 7 - 37.
- O city of Byzantium: annals of Niketas Choniates tr. Harry J. Magoгulias (Detroit: Wayne State University Press, 1984).*Mihailo Laskaris (1926), Byzantine Princesses in Medieval Serbia
- Pirivatrić, Srđan (2020). „Brak Stefana Nemanjića i Evdokije Anđeline Komnine: Hronologija i istorijski kontekst ugovaranja i raskidanja jednog dinastičkog saveza”. Stefan Prvovenčani i njegovo doba. Beograd: Istorijski institut. str. 139—158.
- Radić, Radivoj (2002). „Od Evdokije Anđeo do Ane Kantakuzine: Vizantijske neveste u srednjovekovnim srpskim zemljama”. Srpska proza danas: Kosače - osnivači Hercegovine. Bileća-Gacko: Prosvjeta. str. 507—514.
