Фикоцијанин
Фикоцијанин је пигментни протеински комплекс за пријем светлости, који припада породици фикобилипротеина, заједно са алофикоцијанином и фикоеритхрином.[1][2] То је додатни пигмент хлорофила.[3]
| Фикоцијанин | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Аллопхyцоцyанин 12-мер ПДБ 1алл | |||||||||
| Идентификатори | |||||||||
| Симбол | Пхyцобилисоме | ||||||||
| Пфам | ПФ00502 | ||||||||
| ИнтерПро | ИПР001659 | ||||||||
| СЦОП | 1цпц | ||||||||
| СУПЕРФАМИЛY | 1цпц | ||||||||
| |||||||||
Сви фикобилипротеини су растворљиви у води, тако да не могу постојати унутар мембране као каротеноиди. Уместо тога, фикобилипротеини формирају кластере који се придржавају мембрана званих фикобилисоми. Фикоцијанин је карактеристично свјетло плаве боје, упијајући наранџасто и црвено светло, посебно око 620 нм (зависи о одређеном типу), и емитује флуоресцентно, око 650 нм (такођер у зависности од типа). Алофикоцијанин упија и емитира више таласних дужина од фикоцијанина C или фикоцијанина Р.
Фикоцијанини се налазе код цијанобактерија (плаво-зелене алге). Имају флуоресцентне особине које се користе у комплетима имуноанализа. Назив фикоцијанин потиче од грчкоенглеске реченице грч. пхyцо = "алга" + енг. цyанин = боја цијан, што уобичајено значи нијансу плаво-зелене (близу "водено-плава"), а потиче из грчког "кyанос" = нешто другачије боје: "тамно плава". Фикоцијанински производи, у продукцији Апханизоменон флос-Аqуае и спирулина, се, на пример, користе у индустрији хране и пића, као природне боје агенса 'Лина Блуе' и налазе се у слаткишима и сладоледу.
Фикобилипротеини су грађени од двије подјединице (алфа и бета) и имају протеински ослонац на који су ковалентно везане 1-2 линеарне тетрапиролне хромофоре.
C-фикоцијанин се често налази у цијанобактерија који успијевају око топлих извора, јер могу бити стабилне до око 70 °Ц, са идентичним спектроскопским (свјетло апсорбујућим) понашањем на 20 °Ц и 70 °Ц. Термофили садрже мало другачије секвенце аминокиселина, које су стабилне под тим увјетима. Молекуларна мса им је око 30.000 Да.
Стабилност овог протеина ин витро на овим температурама се показала као знатно нижа. Фото-спектрална анализа протеина након 1 мин излагања условима до 65 °Ц у пречишћеном стању показала је губитак терцијарне структуре око 50%.
Погледај још уреди
Референце уреди
- ^ Глазер, А.Н., 1989. Лигхт гуидес. Дирецтионал енергy трансфер ин а пхотосyнтхетиц антенна. Ј. Биол. Цхем. 264:1-4
- ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2002). Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 9958-10-222-6.
- ^ Софраџија А., Шољан D., Хаџиселимовић Р. (2004). Биологија 1. Свјетлост, Сарајево. ISBN 9958-10-686-8.
Literatura уреди
- Barsanti, L., & et al. (2008). Oddities and Curiosities in the Algal World. Media, 353-391.
