Википедија

Г7

Група седам (Г7) је окупљање министара финансија из групе седам индустријализованих земаља света. Формирана је 1976. када је Канада приступила Групи Шесторице (Г6): Француска, Немачка, Италија, Јапан, Уједињено Краљевство, и Сједињене Америчке Државе.[1] Економска и политичка група седам највећих индустријализованих земаља,[2] моћна група земаља не укључује ниједну земљу у развоју. Ове земље представљају 58% глобалног нето богатства ($317 билиона).[3] Г7 земље исто тако представљају више од 46% глобалног бруто домаћег производа (БДП) на бази номиналних вредности, и више од 32% глобалног БДП на бази паритета куповне моћи.[4] Европска унија је исто тако представљена на Г7 самитима.

Група седам (Г7)
Државе Групе седам
  Чланице Г7
  Чланице Г7 из Европске уније (нису индивидуалне чланице)
СкраћеницаГ7
Оснивач• Либрарy Гроуп:
Џорџ Шулц, Хелмут Шмит (учесник и на првом самиту Г6), Валери Жискар д'Естен (учесник и на првом самиту Г6), Ентони Барбер, Ричард Никсон, Вили Брант, Жорж Помпиду, Едвард Хит
• Први самит Г6:
Жералд Форд, Харолд Вилсон, Алдо Моро, Тако Мики
Датум оснивања25. марта 1973.
(Либрарy Гроуп)
15. новембра 1975.
(Први самит Г6)
Наменаполитичка, економска
ЛокацијаВашингтон (Либрарy Гроуп)
Рамбује (Први самит Г6)
Чланови Канада
Премијер Жистен Трудо
 Француска
Председник Емануел Макрон
 Немачка
Канцелар Олаф Шолц
 Италија
Премијер Ђорђа Мелони
 Јапан
Премијер Фумио Кишида
 Уједињено Краљевство
Премијер Риши Сунак
 САД
Председник Џо Бајден
 Европска унија
Председник Европске комисије Урзула фон дер Лајен
Председник Европског савета Шарл Мишел
Председавајућа држава Немачка (2022)
Веб-сајтwww.g7hiroshima.go.jp
Претходни називЛибрарy Гроуп
Група шест (Г6)
Група осам (Г8)
Министри финансија групе Г7 на састанку 2006. (предњи ред, слева на десно:) канадски министар финасија Џим Флахерти, француски министар финансија Кристин Лагард, немачки министар финансија Пир Стејнбрук, секретар финансија САД-а Хенри Паулсон, италијански министар финансија Томасо Падоа-Шиопа, јапански министар финансија Фукуширо Њкага, канцелар благајне Уједињеног Краљевства Алистаир Дарлинг и Жан Клод Јункер, председавајући Еврогрупе.

Министри финансија ових земаља сусрећу се неколико пута годишње да би разговарали о економској политици. Њихов рад је подржан редовним, функционалних састанцима званичника, укључујући и заменике министара финансија групе Г7.[5]

Ову групу не треба мешати са Г8, која представља годишње окупљање шефова владе горенаведених земаља заједно са Русијом.

Г7 је одржала састанак 11. априла 2008. у Вашингтону,[6] састала се опет 10. октобра 2008. у Вашингтону, и затим поново 14. фебруара 2009. у Риму, да расправља о глобалној економској кризи 2007—2010.[7] Група министара финансија се обавезала да предузме „све неопходне кораке” како би помогла да се криза заустави.[8] Понашање јапанског министра финансија Схōицхи Накагаwа'с на конференцији за штампу последњег састанка, где је наводно деловао да је под дејством алкохола, дошло је под удар критике Јапанаца[9] и међународне штампе.[10]

Историја уреди

 
Заставе Г7 чланица виђене на Универзитетској авенији, Торонто (септембер 2016)

Порекло уреди

Концепт форума за главне индустријализоване земље капиталистичког света појавио се пре нафтне кризе 1973. године. Дана 25. марта 1973, амерички министар финансија Џорџ Шулц сазвао је неформални скуп министара финансија Западне Немачке (Хелмут Шмит), Француске (Валери Жискар д’Естен) и Уједињеног Краљевства (Ентони Барбер) пре предстојећег састанка у Вашингтону. Амерички председник Ричард Никсон понудио је Белу кућу као место одржавања, и састанак је касније одржан у њеној библиотеци у приземљу;[11] првобитна група од четири особе постала је позната као „Библиотечка група“.[12] Средином 1973. године, на пролећним састанцима Међународног монетарног фонда и Светске банке, Шулц је предложио додавање Јапана, што су све чланице прихватиле.[11] Неформални скуп високих финансијских званичника из САД, Уједињеног Краљевства, Западне Немачке, Јапана и Француске постао је познат као „Група петорице“.[13]

Први самит и проширење уреди

На иницијативу Жискар д’Естена и његовог немачког колеге Хелмута Шмита, Француска је била домаћин тродневног самита у новембру 1975. на који је позвала Групу пет плус Италија, формирајући „Групу шесторице“ (Г6).[14] Одржан у Шато де Рамбујеу, састанак је био фокусиран на неколико великих економских питања, укључујући нафтну кризу, колапс Бретон Вудовог система и текућу глобалну рецесију.[15] Резултат је била „Декларација из Рамбујеа“ од 15 тачака, која је, између осталог, најавила уједињену посвећеност групе промовисању слободне трговине, мултилатерализма, сарадње са светом у развоју и приближавања Источном блоку.[16] Чланови су такође утврдили планове за будућа окупљања која ће се одржавати редовно сваке године.

Године 1976, британски премијер Харолд Вилсон, који је учествовао на првом самиту Г6, поднео је оставку на функцију; Шмит и Форд су веровали да је групи потребан говорник енглеског са више политичког искуства и залагали су се за позивање Пјера Трудоа, који је био премијер Канаде осам година – знатно дуже од било ког лидера Г6. Канада је такође била следећа највећа напредна економија после чланица Г6.[17] Самит у Дораду у Порторику касније те године постао је први садашње Групе седам (Г7).[15]

Године 1977, Уједињено Краљевство, које је било домаћин самита те године, позвало је Европску економску заједницу да се придружи свим самитима Г7; почев од 1981. године, присуствовала је сваком скупу преко председника Европске комисије и лидера земље која председава Саветом Европске уније.[18] Од 2009. године, тада новоустановљени положај председника Европског савета, који служи као главни страни представник Уније, такође редовно присуствује самитима.

Растући профил уреди

Све до Плаза споразума из 1985. године, састанци између министара финансија седам влада нису били познати јавности. Споразум, који је укључивао само првобитну Групу петорице, најављен је дан пре него што је финализован, са саопштењем објављеним након тога.[19] 1980-те су такође обележиле проширену забринутост Г7 изван макроекономских питања, наиме у погледу међународне безбедности и сукоба; на пример, настојали су да се позабаве текућим сукобима између Ирана и Ирака и између Совјетског Савеза и Авганистана.

После самита 1994. у Напуљу, руски званичници одржали су одвојене састанке са лидерима Г7. Овај неформални аранжман назван је „Политичких 8“ (П8), колоквијално Г7+1. На позив лидера Г7, руски председник Борис Јељцин је позван прво као гостујући посматрач, касније као пуноправни учесник. После састанка 1997. године, Русија је званично позвана на следећи састанак и формално се придружила групи 1998. године, што је резултирало Групом осам (Г8).[15] Русија је била изван групе, јер јој је недостајало национално богатство и финансијска тежина других чланица, никада није била велика напредна економија и још увек није била успостављена либерална демократија.[20][21] Верује се да је њен позив, упућен током тешке транзиције ка посткомунистичкој економији, мотивисан жељом да подстакне њене политичке и економске реформе и међународни ангажман.

Чланство Русије је суспендовано у марту 2014. као одговор на њено припајање Крима.[22] Чланови су се уздржали од трајног избацивања земље,[23] и у наредним годинама су изразили отвореност или жељу да поново успоставе учешће Русије. Ипак, Русија је најавила трајни одлазак 2017. године; следеће године, Г7 је најавио даље санкције земљи због њене интервенције у Украјини. 2020. године, амерички председник Доналд Трамп, подржан од стране премијера Италије Ђузепа Контија, залагао се за повратак Русије; све остале чланице су одбиле предлог, а Русија није изразила интересовање.[24]

Обновљени позиви за проширено чланство уреди

Било је разних предлога за проширење Г7. Атлантски савет са седиштем у САД одржава Стратешки форум D-10 од 2014. са представницима, како их назива, „водећим демократијама“ које подржавају „демократски поредак заснован на правилима“, који се састоји од свих чланица Г7 (укључујући Европску унију) плус Аустралија и Јужна Кореја. Неколико демократских земаља – укључујући Индију, Индонезију, Пољску и Шпанију – учествују као посматрачи.[25] Усредсређен око сличног мандата као Г7, неки аналитичари сматрају D-10 алтернативом групи;[26] Ово такође фаворизују различити истраживачки центри и бивши британски лидер Борис Џонсон.[25]

У 2019. под Путином, Русија је сигнализирала подршку укључивању Кине, Индије и Турске ако би Г7 поново успоставила руско чланство.[27]

У 2020. под Трампом, САД су сигнализирале подршку за укључивање Аустралије, Бразила, Индије и Јужне Кореје, плус реинкорпорацију Русије.[28][29]

Борис Џонсон је позвао чланице Аустралију и Јужну Кореју на самит Г7 у јуну 2021. године.[26] Индија је такође позвана на самит 2021. како би „продубили стручност и искуство за столом“ заједно са осталим гостима, наводи се у саопштењу владе Уједињеног Краљевства.[30]

Године 2021. француски правник и консултант Ерик Гарнер де Бевил, члан Серкл Монтескуа, предложио је чланство Шпаније Г7.[31] Амерички отправник послова у Шпанији Конрад Трибл изјавио је да Сједињене Државе „с ентузијазмом подржавају“ „већу“ улогу шпанског руководства на међународном нивоу.[32]

Немачка је 2022. године потврдила да ће позвати Индију,[33] упркос гласинама о супротном.[34][35]

Самити уреди

 
43. Самит Г7,Таормина, Италија, 26. и 27. маја 2017. Доналд Туск, Жистен Трудо, Ангела Меркел, Доналд Трамп, Паоло Ђентилони, Емануел Макрон, Шинзо Абе, Тереза Меј и Жан Клод Јункер (на слици са лева на десно)
Датум Земља домаћин Председавајући домаћина Место одржавања
1975, 15. новембар—17. новембар Француска Жан-Пјер Фуркад Шато Рамбује, Рамбује
1976, 27. јун—28. јун Сједињене Државе Рафаел Хернандез Колин Дорадо Бич, Сан Хуан, Порторико
1977, 7. мај—8. мај Уједињено Краљевство Денис Хили Бр. 10 Даунинг стрит, Лондон
1978, 16. јул—17. јул Западна Немачка Ханс Матхефер званична резиденција Канцелара Савезне Републике Немачке, Бон
1983, 28. мај—30. мај САД Роналд Реган колонијални Вилијамсбург, Вилијамсбург, Вирџинија
1988, 19. јун—23. јун Канада Мајкл Вилсон Метро Торонто конвенциони центар, Торонто
1990, 9. јул—11. јул САД Џејмс Бејкер универзитет Рајс и друге локације у оквиру Музејског дистрикта Хјустон, Тексас
1995, 15. јун—17. јун Канада Пол Мартин Самит Плејс, Халифакс, Нова Шкотска
1996, 27. јун—29. јун Француска Јеан Артхуис Музеј савремене уметности, Лион
2001. Италија Винченцо Виско Палермо
2010, фебруар Канада Џим Флахерти Икалуит, Нунавут 2010.[36] — састанак министара финансија на Законодавном скупу Нунавута[37]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Тхе еарлy хисторy оф тхе Г7.”. Енциклопедија Британика. Приступљено 22. 10. 2008. (језик: енглески)
  2. ^ „Wорлд Ецономиц Оутлоок Датабасе”. Интернатионал Монетарy Фунд. имф.орг. октобар 2017. "Мајор Адванцед Ецономиес (Г7)". 
  3. ^ Ресеарцх Институте-Глобал Wеалтх Датабоок 2018[мртва веза]
  4. ^ „Репорт фор Селецтед Цоунтриес анд Субјецтс”. www.имф.орг. 
  5. ^ „Wхо Аре тхе гроуп оф Севен?”. Wомен'с Интернатионал Медиа гроуп. Архивирано из оригинала 21. 10. 2008. г. Приступљено 22. 10. 2008. (језик: енглески)
  6. ^ Бо Ниелсен, "Г7 Статемент Фаилс то Цонвинце Мајор Традерс то Цханге Оутлоок, Блоомберг L.П., 14. април 2008. (језик: енглески)
  7. ^ Симон Кеннедy, "Г7 `Агаинст тхе Wалл,' Wеигхс Лоан-Гуарантее План (Упдате1), Блоомберг L.П., 10. октобар 2008. 08:06 ЕДТ(језик: енглески)
  8. ^ Симон Кеннедy, "Г7 Цоммит то 'Алл Нецессарy Степс' то Стем Мелтдоwн (Упдате3), Блоомберг L.П., 11.октобар 2008. 20:56 ЕДТ (језик: енглески)
  9. ^ Туесдаy, Феб. 17, 2009 — Qуотес оф тхе Даy — ТИМЕ.цом Архивирано на сајту Wayback Machine (26. октобар 2010), Тиме Инц., 17. фебруар 2009. (језик: енглески)
  10. ^ „Феб. 18, 2009 – Јапан Ецономy: Јапан’с ГДП Схринкс 3.3%, Финанце Министер Друнк ат Г7 Меетинг – ЕцономyWатцх.цом”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2009. г. Приступљено 31. 3. 2008.  (језик: енглески)
  11. ^ а б Схултз, Георге П. (1993). Турмоил анд Триумпх: Мy Yеарс ас Сецретарy оф Стате (Сцрибнер'с) п. 148. ISBN 0-684-19325-6.
  12. ^ Баyне, Ницхолас; Путнам, Роберт D. (2000). Хангинг ин Тхере. Асхгате Пуб Лтд. 230 пагес. ISBN 075461185X. стр. 20..
  13. ^ Farnsworth, Clyde H. (8 May 1977). "A Secret Society of Finance Ministers," New York Times.
  14. ^ „G7 summit | The history of the G7”. www.g7germany.de. Приступљено 13. 6. 2021. 
  15. ^ а б в „Evian summit – Questions about the G8”. Ministère des Affaires étrangères, Paris. Архивирано из оригинала 20. 4. 2011. г. Приступљено 18. 3. 2011. 
  16. ^ „MOFA: Rambouillet Summit – Declaration of Rambouillet”. www.mofa.go.jp. Приступљено 13. 6. 2021. 
  17. ^ The Canadian Encyclopedia – Canada and the G8 G8: The Most Exclusive Club in the World, Thomas S. Axworthy, The Canadian Encyclopedia, Historica Foundation of Canada, Toronto, Undated. Retrieved 23 July 2015.
  18. ^ „EU and the G8”. European Union. Архивирано из оригинала 26. 12. 2007. г. Приступљено 17. 7. 2006. 
  19. ^ Schaefer, Robert K (2005). „Dollar Devaluations”. Understanding Globalization: The Social Consequences of Political, Economic, and Environmental Change. Rowman and Littlefield. стр. 346. 
  20. ^ „Select Country or Country Groups”. www.imf.org. 
  21. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 21. 9. 2017. г. Приступљено 9. 6. 2018. 
  22. ^ Smale, Alison; Shear, Michael D. (24. 3. 2014). „Russia Is Ousted From Group of 8 by U.S. and Allies”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 10. 2017. 
  23. ^ „Ukraine crisis: Russia is scathing about its G8 suspension”. The Independent (на језику: енглески). 25. 3. 2014. Приступљено 13. 6. 2021. 
  24. ^ hermesauto (9. 6. 2018). „Russia brushes off possibility of G-8 return”. The Straits Times (на језику: енглески). Приступљено 13. 6. 2021. 
  25. ^ а б „D-10 Strategy Forum”. Atlantic Council. 
  26. ^ а б „Forget the G-7 – Biden needs a D-10 to rally the democracies”. www.msn.com. Приступљено 15. 6. 2021. 
  27. ^ „Russia suggests Turkey to be part of G7”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). 5. 9. 2019. Приступљено 20. 12. 2021. 
  28. ^ „Donald Trump postpones G7 summit and signals wider invitation list”. The Guardian (на језику: енглески). 31. 5. 2020. Приступљено 31. 5. 2020. 
  29. ^ „Spoke with Trump about entry into expanded G7: Bolsonaro”. The Outlook. Приступљено 2. 6. 2020. 
  30. ^ Ellyatt, Holly (10. 6. 2021). „G-7 summit: Here's a quick guide to everything you need to know”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 15. 6. 2021. 
  31. ^ „L'Espagne peut-elle intégrer le G7”. Challenges (на језику: француски). 2. 3. 2021. 
  32. ^ „Estados Unidos "apoya con entusiasmo" un "mayor" liderazgo de España a nivel internacional”. Europa Press (на језику: шпански). 25. 2. 2021. 
  33. ^ „India invited by Germany for G7 summit in June”. WION (на језику: енглески). Приступљено 21. 4. 2022. 
  34. ^ Nardelli, Alberto; Nienaber, Michael (12. 4. 2022). „Germany Weighs Snubbing India as G-7 Guest Over Russia Stance”. Bloomberg. Приступљено 20. 4. 2022. 
  35. ^ Chaudhury, Dipanjan Roy. „Germany isn't considering India's exclusion from G-7 guest list: Source”. The Economic Times. Приступљено 21. 4. 2022. 
  36. ^ Brennan, Richard J. (27. 1. 2010). „Canada calls on developed nations to forgive Haiti’s debt”. Toronto Star. Приступљено 27. 1. 2010. (језик: енглески)
  37. ^ „CBC News – North – G7 leaders enjoy Arctic outing before talks”. Cbc.ca. 2. 5. 2010. Архивирано из оригинала 4. 6. 2011. г. Приступљено 27. 6. 2010.  (језик: енглески)

Spoljašnje veze уреди

 
G7 na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=G7&oldid=27434062”