Википедија

Гордон Чајлд

Гордон Чајлд (енг. Вере Гордон Цхилде) био је аустралијански археолог који се специјализирао за европску праисторију. Провео је велики део свог живота у Уједињеном Краљевству  радећи као академик на универзитету у Единбургу, а затим у Археолошком институту у Лондону. Написао је 26 књига током своје каријере. У почетку је био припадник културно-историјске парадигме, а касније први у западној Европи који је кренуо да се бави  марксистичком археологијом.

Гордон Чајлд
Датум рођења(1892-04-14)14. април 1892.
Место рођењаСиднеј, Аустралија
Датум смрти19. октобар 1957.(1957-10-19) (65 год.)
Место смртиСиднеј, Аустралија
Занимањеархеолог
Активни периодкрај 19. века до половине 20.

Рођен је у Сиднеју у средњекласној породици миграната из Британије, Чајлд је студирао класичне науке на универзитету у Сиднеју пре него се одселио у Енглеску како би учио класичну археологију на на Оксфорду. Тамо је прихватио социјалистички покрет који је био праћен Првим светским ратом гледајући на то као борбу империјалиста са потлаченим европским народом. Вратио се у Аустралију 1917.  Био је спречен да ради као академик због својих социјалистичких ангажовања, па је због тога радио као лични сакретар политичара Радничке странке, Џона Стореја (енг. Јохн Стореy). Критике ка Радничкој партији су расле и онда се прикључио још партији која је била још више левичарски оријентисана, Партији индустријских радника света (Индустриал Wоркерс оф тхе Wорлд). Емигрирао је у Лондон 1921. Тамо постаје библиотекар Краљевског антрополошког института. Путује по Европи  ради продубљивања знања о континенталној праисторији објављујући своја открића у академеске радове и књиге. Радећи то он се упознавао с контекстом археолошке културе Европе- идеја да се артефакти разврставају по сличности артефакта и да то повезује раздаљене културне групе- британској археолошкој заједници.

Радио је од 1927. до 1946. као Аберцромби професор археологије на универзитету у Лондону, а од 1947 до 1957 је био директор Археолошког института у Лондону. Током овог периода превидео је археолошка ископавања у Шкотској и Северној Ирској. Фокусирао се на Неолитску оркеју тако што је ископавао локалитет Скара Бре и катакомбе у Маесхоwе и Qуоyнесс. У тој деценији се знатно  повећава његов рад на извештајима с ископавања, новинским чланцима, књигама... Са Стјуартом Пиготом (енг. Стуарт Пигготт) и Грахамом Кларком (Грахаме Цларк) поново основију Друштво праисторичара 1934. и постаје њихов први председник. Остајући посвећен социјалиста, прихватио је марксизам и одбијајући културно-историјске прилазе, користио је марксизам као оквир за археолошке ствари. Постао је миљеник Совјетског савеза и посетио је земљу у неколико прилика. Иако је одрастао са предрасудама о њиховој страној политици пратећи Мадјарску револуцију 1956. Његова уверења  допринела су томе да му је улазак у САД био забрањен, иако је често био позиван да одржава предавања тамо. Након пензије одлази у Аустралијске Плаве планине, где је и  починио самоубиство.

Један од најпознатијих археолога 20. тог века Чајлд постаје познат као Велики синтисајзер због његовог рада којим је спојио регионална истраживања са широм сликом о Блиском истоку и праисторији Европе. Он је такође постао познат и по својој улози у технолошкој револуцији и економском развитку у људском друштву.

Детињство и младост

уреди

Детињство: 1892–1910.

уреди

Чајлд је рођен 14. априла у Сиднеју[1]. Био је једино преживело дете Риверенда Стефана Хенрија Чајда (Реверенд Степхен Хенрy Цхилде) (1844–1923) и Харијет Елизе (Харриет Елиза) (1853–1910), средњекласног пара избеглица из Енглеске[2]. Син агликанског свештеника, Стевена Чајлда који је 1867.  постао члан Енглеске цркве. Након добијања дипломе (Б.А.) на Кембриџу, постаје учитељ и 1871. се жени Мари Елен Лархорд (Марy Еллен Латцхфорд), са којом је имао петоро деце[2]. Преселили су се у Аустралију 1878, где Мери умире 1886. Оженио је Харијет, енглескињу богатог порекла која се преселила ту још као дете[3]. Гордон Чајлд је одгајан са још пет полу-брата у вили на селу свог оца, Чалет Фонтанеле (Цхалет Фонтенелле), које су повезане са водопадима Вентворт (Wентwортх Фаллс) на Плавим планинама, западно од Сиднеја[4]. Риверенд Стефан Чајлд је радио као министар за Св. Томаса Паришког (Ст. Тхомас' Парисх), непопуларног због свађа са људима који су долазили да се моле и узимања непланираног одмора[4].

Болешљиво дете, Гордон Чајлд едуковао се код куће неколико година. Пре него је кренуо у приватну школу у северном Сиднеју[4]. 1907. почиње да похађа Сиднејску англистичку гимназију, полажући основну матуру 1909, а вишу матуру 1910. У школи је учио античку историју, француски, грчки, латински, алгебру и тригонометрију. Добијао је све добре оцене и био добар у  свим предметима, али је био малтретиран због свог физичког изгледа и неатлетске грађе[4]. У јулу 1910. године његова мајка умире, али се његов  отац брзо потом опет жени[4]. Чајлдови односи с оцем су се погогоршали, то је делимично пропраћено смрћу његове мајке и његовим неслагањем с оцем по питању религије и вере: Риверенд је био посвећен хришћанин и конзервативац, док је Чајлд био атеиста и социјалиста[4].

Универзитет у Сиднеју и Оксфорд: 1911–1917.

уреди
 
Статуа Гордона Чајлда

Чајлд је студирао класичне науке на Универзитету у Сиднеју 1911. ; иако се фокусирао на писане изворе он је прво дошао до класичне археологије кроз радове Хајнриха Шлимана и Артура Еванса[5]. На универзитету он постаје активан члан друштва за дебату, у једном тренутку се сукобио на страни предлога „социјализам је пожељан“. Све више заинтересован за социјализам, чита дела Карла Маркса и Фридриха Енгелса, као и филозофа Г.W.Ф Хегела, чији дијалози су превише утицали на Марксову теорију[5]. На универзитету он постаје пријатељ тада студента, а касније судије и политичара Херберт Вер Иват (Херберт Вере Еватт), са ким остаје целог живота у контакту[6]. Завршећи своје студије 1913. он је следеће године дипломирао са разним наградама и похвалама укључујући и награду из филозофије професора Франца Андерсона[6].

Желећи да настави своје студије добија 200 фунти Купер дипломску стипендију за класику, која му је омогућила да плати школарину на Краљичином Колеџу, дела Оксфордског универзитета у Енглеској. Запловио је за Британију са СС Орсовом августа 1914, брзо након избијања Првог светског рата[7]. На колеџу, Чајлд је примљен да студира класичну археологију коју прати диплома Литерае Хуманиорес, иако никад није завршио прву[7]. Док је био тамо, учио је од Џона Бизлија и Артура Еванса, који је касније био Чајлдов супервизор[8]. Свој први научни рад објављује 1915. године. О датуму и пореклу Минијске вазе (Он тхе Дате анд Оригин оф Минyан Wаре)  следеће године пише тезу Утицај Индо-Европљана у праисторији Грчке  (Тхе Инфлуенце оф Индо-Еуропеанс ин Прехисториц Грееце), показујући своју тежњу да споји филолошки и археолошки доказ[9].

На Оксфорду се активно укључује у социјалистички покрет, негирајући конзервативни универзитетски ауторитет. Постао је члан левог крила реформиста Оксфордског универзитета Фабијан Друштва, био је тамо и 1915, када је друштво променило назив у Социјално друштво универзитета Оксфорд. Пратио је поделу Фабијан друштва[9], а најбољи пријатељ и цимер му је био Рајани Палм Дат (Рајани Палме Дутт), жарки социјалиста и марксиста. Њих двоје су се често опијали касно ноћу и тестирали њихово знање о класичној историји[10]. Са Британијом која је тада била у Првом светском рату, многи социјалисти су одбили да се боре за Британску армију и поред регрутације. Веровали су да владајуће класе у европској империјалистичкој нацији покрећу рат због њихових сопствених интереса и експанзије радне класе; Ови социјалисти су мислили да је једини рат који они треба да воде био класни рат. Дат је био затворен одбијајући да се бори, а Чајлд се залагао да њега и друге социјалисте ослободи. Чајлд никад није добио позив да се прикључи војсци, вероватно због његовог лошег вида и слабог здравља[11]. Његов анти-ратни став је забринуо власти; обавештајна служба му је отворила досије, његова пошта је пресретана, а он је био под надзором[12].

Рана каријера у Аустралији: 1918–1921.

уреди

Чајлд се вратио у Аустралију августа 1917[13]. Као познати социјалиста био је под надзором обезбеђења, које је пресретало његову пошту[14]. 1918. постао је тутор на Сиднејском универзитету, Колеџ Светог Андреја. Придруживши се сиднејским социјалистима и њиховом анти-ратним покретима, на Ускрс 1918. држао  је говот на трећој државној конференцији за мир. Догађај организован од стране аустралијске уније под демократском контролом за избеганвање рата, учествовала је група против премијера Билија Хуџеса (Биллy Хугхес) чији су планови били да уведе регрутацију.

Чланови тима су му осигурали место тутора античке грчке историје на департману за класику, али универзитетски канцелар Вилијам Кален (Wиллиам Цуллен)  се плашио да ће то подстаћи социјализам код студената и отпустио га је[15]. Левичари су ово осудили као  нарушавање људских права и политичари централне левице Вилијам МекКел (Wиллиам МцКелл) и Т.Џ. Смит (Т.Ј. Смитх) су покренули проблем у аустралијском парламенту[16].

Каснији живот

уреди

Професор археологије на Аберцромбу: 1927–1946.

уреди

Године 1927, шкотски универзитет у Единбургу понудио је Чајлду место професора археологије, нова позиција утврђена заоставштином праисторичара Лорда Аберкромбија (Аберцромбy). Иако је био тужан због  напуштање Лондона, Чајлд је прихватио посао, преселио се у Единбург у септемдру 1927[17]. Са 35 година, Чајлд постаје „једини академски праисторичар на месту предавача у Шкотској”. Многи шкотски археолози нису волели Чајлда, посматрајући га као странца са никаквом везом за шкотску праисторју. Он је написао пријатељу „Живим овде у атмосфери мржње и зависти[18]”. У Единбургу ја на крају стекао пријатеље археологе као што су Александа Курл, Валтер Гран, Џ. Г. Салендер, V. Линдзај Скот, као и оне који нису археолози, попут физичара Чарлса Галтона Дарвина и постају кум Дарвиновом најмљађем сину.

На Единбуршком универзитету, Чајлд се фокусирао на истраживања висе него на предавања. Он је био  наводно добар према његовим студентима али је имао проблем да прича пред великом публиком; многи студенти су били збуњени због његове дипломе која се састојала од курсева разних периода, бавио се најранијијим гвозденим добом пре него је прешао на палеолит[19]. Основао је Единбуршку лигу праисторичара, водио је своје најентузијастичне студенте на ископавања I позивао је госте на његовим предавањима[20]. Рани је заговорник експериманталне археологије и укључивао је његове студенте у те ескперименте; 1937. је користио овај метод да би одредио процес варијације на налазима на неколико тврђава из гвозденог доба у северној Британији[21].

Чајлд је провео много времена у континенталној Европи и био на многим конференцијама тамо. Научио је неколико европских језика. 1935. посетио је Совјетски савез, провео је 12 дана у Лењинграду и Москви; импресиониран социјалистичкој државом, он је био посебно заинтересован за социјалну улогу у совјетској археологији. Његова социјалистичка убеђења су га водила ка раном осуђивању европског фашизма и био је бесан на нацистичке истомишљенике у праисторијској археологији који глорификују њихово аријевско наслеђе[22]. Подрживши британске власти да се боре против фашизма у Другом светском рату, мислио је вероватно да је на нацистичкој црној листи и одлучио да се, ако нацисти освоје Британију, удави у канал. Осим противљења фашистима у Италији и Немачкој, он је такође критиковао империјалисте, капиталисте, владу Уједињеног Краљевства и Уједињених држава[23].

Ископавања

уреди
 
Скара Бре

Чајлдова универзитатска позиција је танчила да је био дужан да води археолошка ископавања, иако је то избегавао[24]. Студенти су се слагали, али и препознавали његову „генијалност за интерпретацију доказа”[25]. За разлику од осталих савременика он је био скрупулозан према писању и објављивао је његове проналаске. Издавао је скоро сваке године извештаје о напретцима шкотског друштва антиквара I нечесто признавао  помоћ сваког копача[20].

Његова најбоља ископавања су била од 1928. До 1930. У Скара Бреи на Оркнијским острвима. Ископавао је на отвореном добро очувано неолитско село. 1931. објавио је књигу с резултатима у књизи Скара Бре (енг. Скара Брае). Направио је грешку у интерпретацији, убрајао је локалитет у Гвоздено доба[20]. У току ископавања, Чајлд се слагао добро с локалцима; за њих, он је био “професор од главе до пете” због његових ексцентричних навика и изгледа. 1932. Чајлд је ископавао две тврђаве на брежуљку, а у јуну 1935. ископавао је одбрамбену кулу близу северне Ирске. Чајлд је ископавао I две признате куле из гвозденог доба у Шкотској.

Пензија и смрт: 1956–1957.

уреди

У лето 1956, Чајлд се пензионише као ИОА директор годину дана раније. Европска археологија је нагло напредовала током педесетих, водећи до повећања специјалиста који су правили синестезије, по којима је Чајлд био познат као веома тежак[26]. Те године, институт се преселио на Гордон Тргу и Чајлд је хтео да да наследника, V.Ф. Грајмса, почетника у новом окружењу. Поред пензионисања Чајлд је причао својим пријатељима да жели да се врати у Аустралију, посети своју родбину I почини самоубиство; био је престрављен да остари, буде сенилан I буде терет друштву, а поред тога сумњао је I да има рак[27].

Када је средио све, Чајлд је донирао већи део његових књига I све његове некретнине Институту[28]. Фебрура 1957, после празничне посте археолошких локалитета на Гибралтар и у Шпанији, отпловио је за Аустралију. Стигавши у Сиднеј на свој шездесет пети рођендан, на Сиднејском универзитету који му је забранио да ради тамо, бива награђен почасном наградом[29]. Путовао је по земљи шест месеци, посећивао чланове породице I старе пријатеље, али није био импресиониран аустралијским друштвом, претежно неурбаним I јако мало образованим[30].

Написавши лична писма многим пријатељима[31], послао је једно Грајмсу тражећи да не буде отворено до 1968. Ту је, описивајући како се плаши старости, изнео своју намеру да жели да одузме себи живот, наглашавајући да је „Живот  најбоље завршити кад си срећан и јак”[32]. Деветнаестог октобра 1957, Чајлд је отишао у део Плавих планина где је одрастао. Оставивши свој шешир, наочаре, компас и лулу на Макинташовом врху литице, пао је са 1000 фите (300м)[33]. Његова смрт је описана као несрећа, а његово самоубиство било препознато када је Грајмс објавио његово писмо осамдесетих[34]. Његови остаци су кремирани и његово име је додато у малу фамилијарну гробницу у Крематоријском врту[35].

Археолошка теорија

уреди
 
Скара Бре

Његов теоријски приступ се уклапао у марксистичку дифузију I функционализам[36]. Чајлд је био критичар еволуционе археологије која је била доминантна у деветнаестом веку. Веровао је да су то  археолози који су висе везани за артефакте, а не за људе који су их створили[37]. Као већина западноевропских археолога I америчких у то време, Чајлд није посматрао људе као природно иновативне или жељне промене; иако је покушавао да схвати друштвене промене у оквиру дифузије и миграције уместо вечитог развитка I културне еволуције[38].

Током деценија које је Чајлд радио, већина археолога је прихватила типартитни систем који је дански антиквар Кристијан Југенсен Томас створио (Цхристиан Јüргенсен Тхомсен). Овај систем је почивао на еволуцијској хронологији и поделио праисторију на камено, бронзано и гвоздено доба, али Чајлд је истакао да многа светска друштва по питању технологије још нису изашла из каменог доба[39]. Никада није сматрао тај модел као значајан за анализу социо-економског развитка повезаног с марксистичким оквиром[39]. Он је зато искористио технологију као критеријум за дељење праисторије у три доба, али користио је економију као критеријум за потподелу каменог доба на палеолит и неолит, одбацујући мезолит као бескористан. На крају је усвојио поделу прошлости друштва на оквире дивљаштва, варварства и цивилизације[39].

Културно историјска археологија

уреди

На почетку његове каријере, Чајлд је био присталица културно-историјске археологије, на крају је био сматран њеним “оснивачем и главним представником”. Она се врти око концепта културе, која је усвојена од антрополога. То је био највећи преокрет у историји дисциплине, дозвољавајући археолозима да на прошлост гледају као динамичну, а не као привремену[40]. Чајлд је преузео идеју о култури од немачког археолога Густафа Косине. Тригер (Триггер) је изнео своје гледиште  док је прихватао Косинине темеље, али није имао свест о расистичком садржају који је Косина изнео[41].

Касније у његовој каријери, Чајлд  до краја четрдесетих доводио у питање корисност културе као археолошки концепт и валидност културно-историјског погледа. Педесетих, Чајлд је упоређивао улогу културно-историјске археологије међу праисторичарима са традиционални политичко-војним приступом међу историчарима.

Марксистичка археологија

уреди

Чајлд је углавном био виђен као марксистички археолог, будући да је био први археолог на западу који је користио Марксову теорију у свом послу[42]. Марксистичка археологија се појавила у Совјетском савезу 1929. године, када је археолог Владислав I. Равдоникас објавио извештај под називом „За совјетску историју материјалне културе” (Фор а Совиет хисторy оф материал цултуре). То је било средином тридесетих, када је Чајлд посетио Совјетски савез и почео да видно примењује марксизам у свом послу[43].

Многи археолози су били под утицајем Марксових социо-политичких идеја.  Грин (Греен) је износио да је Чајлд прихватио „Марксов поглед на моделе прошлости” зато што они нуде „структурну анализу културе у погледу економије, социологије и идеологије, али и принципе културне промене кроз економију”.

Чајлд је износио да је он користио Марксове идеје када је интерпретирао прошлост „зато што је и до сада то ишло”;  а критиковао је многе марксисте због третирања социо-политичке теорије као догме. Будући да је био свестан опасности у којој је био током Хладног рата због своје окренутости ка марксизму, Чајлд је почео да своје марксистичке идеје прилагођава својим читаоцима[44].  Чајлд је био под утицајем совјетске археологије, али остао је критичан и према томе. Није подржавао како је совјетска власт охрабрљивала археологе те земље да претпоставе њихове закључке пре него што анализирају материјале и податке[44]. Такође је био критичан I према ономе што је видео као аљкав приступ типологији у совјетској археологији. Први пут је посетио земљју 1935, а затим се враћао 1945, 1953. и 1956. прелиставајући многе совјетске археологе. Кратко пре његовог самоубиства послао је писмо совјетској археолошкој заједници истичући да је „екстремно разочаран” и да је њихова методологија опала испод западне Европе и Северне Америке[45].

Утицаји на процесну I пост-процесну археологију

уреди

Кроз свој рад, Чајлд је утицао на два главна теоретска покрета у англоамеричкој археологији и то се развило деценијама након његове смрти: процесна и пост-процесна. Први правац се развио касних педесетих, износећи идеју да археологија треба да буде грана антропологије, делом кроз открића универзалниих закона друштва и веровање да археологија мора да буде објективна у вези прошлости. Друга идеја се развила као реакција на процену касних седамдесетих, одбацујући идеју да археологија треба да обрађује објективне информације о прошлости и да пригрли субјективност код свих интерпретација[46].

Референце

уреди
  1. ^ Триггер 1980, стр. 9; Греен 1981, стр. 1.
  2. ^ а б Греен 1981, стр. 1
  3. ^ Триггер 1980, стр. 32; Греен 1981, стр. 4.
  4. ^ а б в г д ђ Греен 1981, стр. 5
  5. ^ а б Триггер 1980, стр. 32; Греен 1981, стр. 9.
  6. ^ а б Мулванеy 1994, стр. 56
  7. ^ а б Триггер 1980, стр. 32; Греен 1981, стр. 12–13; Цхампион 2009, стр. 12–13, 19–20.
  8. ^ Триггер 1980, стр. 9; Греен 1981, стр. 14–15.
  9. ^ а б Триггер 1980, стр. 33; Греен 1981, стр. 17–18; Цхампион 2009, стр. 20, 21.
  10. ^ Триггер 1980, стр. 33; Греен 1981, стр. 21–22.
  11. ^ Греен 1981, стр. 22–24; Цхампион 2009, стр. 26–27.
  12. ^ Цхампион 2009, стр. 27–28
  13. ^ Триггер 1980, стр. 33; Греен 1981, стр. 26–27; Мулванеy 1994, стр. 57.
  14. ^ Мулванеy 1994, стр. 57
  15. ^ Греен 1981, стр. 29–30; Мулванеy 1994, стр. 61.
  16. ^ Мулванеy 1994, стр. 61
  17. ^ Триггер 1980, стр. 60–61; Греен 1981, стр. 56–57; Рицхардс 1995, стр. 118.
  18. ^ Греен 1981, стр. 58–59
  19. ^ Греен 1981, стр. 61–62
  20. ^ а б в Греен 1981, стр. 67
  21. ^ Греен 1981, стр. 62–63
  22. ^ Триггер 1994, стр. 17; Греен 1981, стр. 85–86.
  23. ^ Греен 1981, стр. 86
  24. ^ Греен 1981, стр. 64
  25. ^ Греен 1981, стр. 66
  26. ^ Триггер 1980, стр. 166; Греен 1981, стр. 126.
  27. ^ Греен 1981, стр. 143–144
  28. ^ Греен 1981, стр. 144; Бартон 2000, стр. 769.
  29. ^ Триггер 1980, стр. 166; Греен 1981, стр. 145–146.
  30. ^ Греен 1981, стр. 147
  31. ^ Греен 1981, стр. 151–152
  32. ^ Греен 1981, стр. 152–154
  33. ^ Триггер 1980, стр. 166; Греен 1981, стр. 154.
  34. ^ Греен 1981, стр. 154; Бартон 2000, стр. 769.
  35. ^ Бартон 2000, стр. 769–770
  36. ^ МцНаирн 1980, стр. 166
  37. ^ Триггер 2007, стр. 247
  38. ^ Триггер 1984, стр. 3
  39. ^ а б в МцНаирн 1980, стр. 77–78
  40. ^ МцНаирн 1980, стр. 47–48
  41. ^ Триггер 2007, стр. 243
  42. ^ МцГуире 1992, стр. 69
  43. ^ Гатхерцоле 2009, стр. 183
  44. ^ а б Пеарце 1988, стр. 421
  45. ^ Клеин 1994, стр. 76, 80–87.
  46. ^ Триггер 1994, стр. 24

Спољашње везе

уреди
 
Гордон Чајлд на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gordon_Čajld&oldid=27819400”