Граматикализација

Граматикализација се обично дефинише као процес којим неки језички елементи – лексички, прагматички, понекад чак и фонетски – постају граматичке речи, или којим граматички елементи постају временом још више граматички: нпр. настанак предлога, као граматичких речи, од именица, као лексичких јединица. Под граматикализацијом се подразумева и истраживачки оквир у којем се проучава граматикализација као језички феномен. Циљ теорије граматикализације је да опише како се граматичке форме и конструкције развијају кроз простор и време, те да објасни зашто су структуриране на начин на који јесу.

Граматикализација из дијахронијске перспективе

Подврсте граматикализације

Језичке јединице историјски пролазе кроз следеће фазе: слободна језичка јединица > функционална реч > афикс > ∅. У оквиру овог процеса уочавају се два основна подтипа граматикализације:

а) функционализација лексема, тј. настанак функционалних (граматичких) речи од пунозначних јединица – лексичка јединица постаје граматичка, нпр. именица постаје предлог, у српском језику рецимо предлози дуж, врх, чело:

Попео се на врх (именица) : Та кућа се налази врх брда (предлог);

б) клитикализација / афиксализација – граматичка реч постаје клитика (нпр. енклитички облици помоћних глагола у српском језику); клитика постаје афикс (нпр. у српском језику већина префикса настала је од предлога).

У подврсте граматикализације спадају и:

ц) синтаксизација прагматичких релација – нпр. када ред речи са прагматичком функцијом (означавање теме / реме) постане граматикализован, за означавање граматичких функција (субјекат / објекат);

д) прагматикализација, тј. развој дискурсних маркера или модалних партикула – нпр. у српском језику (некадашњи) имперфекат помоћног глагола бити (у непроменљивом облику ‘беше’) – као у примеру Кад је беше Пера отишао у САД? – постаје партикула којом се имплицира да је говорник раније знао оно за шта датом реченицом пита.

I. Wисцхер наводи и пример граматикализације фонетске јединице: у ирском језику палатализација је граматикализована за разликовање одређених падежа, родова и бројева.

Механизми граматикализације

Б. Хеине и Т. Кутева наводе 4 основна механизма граматикализације (екстензија, десемантизација, декатегоризација, фонетска ерозија) који могу послужити као параметри за уочавање граматикализације. Ови механизми могу се објаснити кроз пример граматикализације футура у српском језику, који се гради од енклитичких облика презента помоћног глагола хтети (ћу, ћеш, ће; ћемо, ћете, ће) и инфинитива.

а) Екстензија – развој нових граматичких значења када се језички изрази употребљавају у новим контекстима (реинтерпретација изазвана контекстом). Тако се глагол којим се првобитно исказивала воља, жеља и намера – у српском језику глагол хтети – почиње ширити на нове контексте. Како воља / жеља / намера подразумевају агенса који свесно врши радњу, проширење се врши на субјекте без обележја аниматности (нпр. предмете, апстрактне ентитете и сл.).

б) Десемантизација („семантичко пражњење“) – губитак (или генерализација) значењског садржаја. Глагол кроз употребу у новим контекстима губи своја првобитна значења (жеља / воља / намера) у корист граматичких (исказивање будућег времена).

ц) Декатегоризација – губитак морфо-синтаксичких особина карактеристичних за лексичку или другу мање граматикализовану форму. Почетни модални глагол изгубио је својства карактеристична за лексичку јединицу: нпр. сада чини синтаксичко-семантичку целину са другим глаголским обликом, док је пунозначни глагол могао као допуну имати и именичку јединицу; дакле, у овај процес укључена је морфо-синтаксичка реанализа.

д) Ерозија („фонетска редукција“) – губитак фонетског материјала. Изворни глагол се фонетски редукује на једнослоговну клитику. У случају презента помоћног глагола хтети, то је губитак иницијалне секвенце хо- (хоћу > ћу), с обзиром на то да је финална секвенца носилац релевантних граматичких информација (тј. у њој је кодирана категорија лица).

У призренско-тимочким говорима, који припадају централној зони балканског језичког савеза – као и у неким другим језицима овог савеза (македонски, бугарски, грчки, албански), граматикализација футура подразумева још неколико корака. Наиме, у призренско-тимочким говорима футур се гради од непроменљивог облика ће (премда је у неким говорима задржан и облик за 1. лице јд. ћу) и презента главног глагола. Свођење помоћног глагола на један облик омогућила је управо замена инфинитива, безличног облика, презентом – личним обликом, па је маркирање лица помоћним глаголом постало редундантно. Ово указује на макар две важне особине граматикализације уопште: 1) она не мора бити до краја спроведена у одређено време и/или на одређеном простору, већ се пре може говорити о степену граматикализације, односно степену граматикализованости неке појаве; 2) промене у одређеном подсистему могу узроковати промене у неком другом подсистему, као што губљење инфинитива и његова замена личним глаголом доводи до редукције помоћног глагола на један облик. (Табела 1 приказује овај процес у бугарском језику).

За граматикализацију је важно и да изворни облик својим значењем имплицира нека својства будуће граматикализоване јединице: у наведеном примеру презент помоћног глагола хтети имплицира будућност (природно је да оно што хоћу може да се оствари само у будућности). По овоме је процес граматикализације у основи метонимијски. Јединице различите граматикализованости егзистирају напоредо кроз време (што се може видети и из Табеле 1). У савременом српском језику и даље се употребљава модални глагол хтети за означавање воље, жеље или намере, али само када је употребљен у пуном облику, и то и уз инфинитив, и уз презент, и уз именичку јединицу (нпр. Хоћу ићи на море / Хоћу да идем на море / Шта хоћеш?). Иако овде размотрени пример граматикализације футура спада у промене које су се дешавале / се дешавају на подручју балканског језичког савеза (или његовој периферији), дакле на подручју интензивног језичког контакта (в. наредни одељак), наведени механизми важе за граматикализацију уопште.

Табела 1: Граматикализацијски ланац бугарског футура

	1. фаза (СБ)	2. фаза (СБ)	3. фаза (касни СБ)	4. фаза (13. в.)	5. фаза (14-15. в.)	6. фаза (16. в.)
Значење	Жеља	Жеља / намера	Футур	Футур	Футур	Футур
Субјекат	Аниматан	Аниматан	Аниматан	Аниматан	Аниматан / неаниматан	Аниматан / неаниматан
Форма	хотěти + НП	хотěти + инф.	хотěти + инф.	шта + инф.	(и) шта + скр.инф.; (ии) скр.инф. + шта; (иии) шта + да + л.гл.; (ив) шта + л.гл.; (в) ште + да + л. гл.	ште + л.гл.

Скраћенице и објашњења уз Табелу 1: СБ = стари бугарски језик; НП – именичка фраза; инф. – инфинитив; скр.инф. – скраћени инфинитив; л.гл. – лични глагол; хотěти – модални глагол; шта, ште – редуковани глагол хотěти.

Проучавања у различитим језицима показала су да одређени типови лексичко-семантичких поља служе као извори граматикализације за одређене домене. Темпорални и аспектуални граматички маркери обично се развијају од глагола кретања (нпр. го, цоме), или физичког положаја (сит, станд). Предлози се често развијају од именица што значе део тела (афтер, ин фронт оф) итд.

Граматикализација и језички контакт

Граматикализација и језички савези

У подручјима интензивног језичког контакта, нпр. језичким савезима, може доћи до граматикализацијских процеса који су, између осталог, мотивисани и контактима међу језицима. Термини ареална граматикализација или зона граматикализације (грамматицализатион ареа) употребљавају се за опис ефеката процеса граматикализације узрокованих језичким контактом. За ареалну граматикализацију важе механизми који важе за граматикализацију уопште (екстензија, десемантизација, декатегоризација, фонетска редукција); извори граматикализације такође су исти (нпр. глаголи се граматикализују у маркере темпоралности, аспектуалности, модалности; независне речи постају клитике и афикси итд.). Хеине и Кутева наводе два основна модела граматикализације узроковане контактом, којима се описује стратегија која се користи приликом трансфера неког граматичког концепта или структуре из језика-модела (M) у језик-реплику (Р) (Табела 2):

Табела 2

Ординарна граматикализација узрокована контактом (Ординарy цонтацт-индуцед грамматицализатион)	Реплика-граматикализација (Реплица грамматицализатион)
Говорници примећују да у језику M постоји категорија Мx	Говорници примећују да у језику M постоји категорија Мx
Они формирају еквиваленту категорију Рx у језику Р на основу материјала доступног у Р	Они формирају еквиваленту категорију Рx у језику Р на основу материјала доступног у Р
Да би то постигли, они користе универзалне стратегије граматикализације, користећи конструкцију Рy да би развили Рx	Да би то постигли, они копирају граматикализацијски процес који су приметили у M, користећи аналогију типа [Мx > Мy]: [Рx > Рy]
Они граматикализују Рx у Рy	Они граматикализују Рx у Рy

Из Табеле 2 се види да се ординарна и реплика-граматикализација разликују по томе што у првом случају језик Р из језика M преузима одређени граматички концепт, а у другом језик Р из језика M копира сам процес граматикализације.

Ареалну граматикализацију могу илустровати примери из балканског језичког савеза. У такве процесе спада, на пример, напред разматрани развитак футура од модалних глагола којима се исказује воља, као и удвајање објекта, губитак инфинитива и његова замена финитном клаузом, замена синтетичке компарације аналитичком и др. (при чему се тешко може утврдити из ког је језика првобитно потекла одређена особина).

Граматикализација, пиџини и креоли

У вези са језичким контактом од великог је значаја и граматикализација као део креолизације, тј. развитка пиџина у креоле. Пиџини обично настају у друштвеним условима које карактеришу велике социјалне разлике, при чему се друштвене групе бројчано веома разликују, нпр. велики број робова, а мали број земљопоседника. Пиџини обично имају веома једноставну граматику, тј. састоје се од „грубих“ низова речи (углавном позајмљених из језика колонизатора), врло варијабилог распореда. Међутим, пиџин може прерасти у језик са пуном граматичком структуром – креол, уколико га усвајају деца изложена пиџину у узрасту на коме се усваја матерњи језик. Деца тада не репродукују лабаву структуру пиџина, већ га богате граматичком структуром која до тада није постојала, што резултује језиком комплексне структуре. Оваква „граматикализација“ пиџина један је од доказа у прилог нативистичкој теорији језика, односно урођености граматичког механизма.

Једносмерност граматикализације

Једносмерност граматикализације је хипотеза у оквиру теорије граматикализације која каже да лексичке јединице постају граматичке (или граматичке још више граматичке), али не и обрнуто, тј. граматичка јединица не постаје лексичка. Једносмерност је генерализација изведена из емпиријских разматрања језичких промена у различитим језицима на сличан начин на који се изводе језичке универзалије (у смислу разматрања Ј. Гринберга).

Граматикализација и лексикализација

Док се граматикализација односи на развој граматичких речи, лексикализација упућује на развитак лексема. Лексикализација није процес реверзибилан граматикализацији (јер би то значило да од граматичких настају лексичке речи [в. Једносмерност граматикализације]), већ ова два процеса имају доста тога заједничког. Тако и у један и у други процес могу бити укључене редукција и морфо-синтаксичка реанализа. Оно што их разликује јесте семантика – граматикализација тежи да од конкретнијих развије апстрактнија значења, док лексикализација додаје семантичке компоненте како би значење учинила што специфичнијим. На пример, именица писмоноша са уопштенијим значењем ‘онај који носи писмо’ лексикализује се да означи врсту голубова. Лексикализација се изједначава и са универбизацијом, када од сложене конструкције настаје једна реч (нпр. прилог данас у српском језику води порекло од старе речи дьньсь < дьнь ('дан') + сь ('овај')). Лексикализацијом се упућује и на израз као језички облик неке семантичке особине: глагол имати „лексикализује“ власништво, посесивност, егзистенцијалност. Под лексикализацијом се подразумева и процес у коме неко изворно прагматичко значење постаје део семантике неког облика. У разматраном примеру о граматикализацији футура у српском језику долази до лексикализације јер се од првобитног облика (конструкције са значењем воље) којим се само имплицира будућност добија помоћни глагол којим се исказује будућност.

Граматикализација из синхронијске перспективе

Из синхронијске перспективе, језичке јединице смештене су у континуум између релативно слободних лексичких и строго граматичких облика, па се говори о степену граматикализованости. По Лехману, степен граматикализације може се одредити према парадигматским и синтагматским критеријумима. У парадигматске параметре спадају:

• целовитост – поседовање садржаја који језичком знаку омогућава да одржи свој идентитет (тј. да се разликује од других знакова); целовитост знака се смањује са јачањем граматикализације, нпр. кроз фонетску редукцију и десемантизацију (у том смислу је везник јер граматикализованији од везничког израза из разлога што);

• парадигматичност – означава степен до кога је језички знак уврштен у морфо-синтаксичку парадигму; најграматикализованије парадигме обично имају врло мали број чланова – нпр. категорија броја два (једнина / множина), категорија рода три (мушки / женски / средњи) и сл.;

• парадигматска варијабилност – означава ступањ до ког је избор знака слободан у односу на друге чланове категорије. Слободан избор је индикатор слабе граматикализованости, као што је у старом француском постојало много израза којима се негира реченица (пас, аменде, аресте, готе, мие, поинт...), који су стога слабије граматикализовани. С друге стране, „облигаторизација“ подразумева избор језичких јединица које су строго детерминисане, и тиме граматикализованије.

У синтагматске параметре спадају:

• опсег – односи се на ниво граматичке структуре над којом језички знак има опсег; у прототипским случајевима јака граматикализација подразумева ужи опсег (маркери падежних односа, аспектуалности / темпоралности / модалности), али знакови могу имати и шири опсег, попут комплементајзера или дискурсних маркера, који могу управљати читавом клаузом или модификовати целу пропозицију;

• синтагматска повезаност – везане морфеме (афикси) су граматикализованије од слободних језичких знакова;

• слаба синтагматска варијабилност – односи се на фиксираност знака у синтаксичкој структури: што је варијабилност мања, то је граматикализација јача (у српском језику се, на пример, пунозначне речи распоређују мање-више слободно унутар клаузе, док је распоређивање енклитика, као граматикализованих јединица, подложно одређеним правилима: не могу се наћи на почетку реченице или иза паузе; када их је више, увек се распоређују у непрекинути низ, по тачно утврђеном редоследу итд.).