Гванидин јекристално једињење јаке алкалности формирано оксидацијом гванина. Ово једињење се користи у производњи пластике и експлозива. Он је састојак урина, као нормални производ протеинског метаболизма. Молекул је био приви пут синтетисан 1861, оксидативном деградацијом једног ароматичног природног производа, гуанина, изолованог из перувијског гвана.[4] Упркос једноставности молекула, кристална структура је описана тек 148 година касније.[5]

Гуанидине
Скелетал формула оф гуанидине
Балл-анд-стицк модел оф гуанидине
Називи
IUPAC назив
Guanidine
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.003.656
УНИИ
  • C(=N)(N)N
Својства
CH5N3
Моларна маса 59,07 g/mol
Тачка топљења 50 °C
Киселост (пКа) 13.6 (гванидинијум катјон)[3]
Сродна једињења
Сродна једињења
Гванидинијум хлорид
Нитрогванидин
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије
Боца гванидина за лабораторијску употребу.

Гванидинијумски катјон уреди

Гванидин је протонован у физиолошким условима. Коњугована киселина се зове гванидинијум катјон, [CH6N3]+. Gvanidinijum katjon ima naelektrisanje od +1. Ovaj katjon je veoma stabilan u vodenim rastvorima usled efikasne rezonantne stabilizacije naelektrisanja i efikasne solvacije molekulima vode. Kao rezultat toga, njegova pKa је 13.6[3], што значи да је гванидин веома јака база у води.

Референце уреди

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Перрин, D.D. (1965). Диссоциатион Цонстантс оф Органиц Басес ин Аqуеоус Солутион (Супплемент изд.). Лондон: Буттерwортхс. ISBN 0-08-020827-4. 
  4. ^ A. Strecker, Liebigs Ann. Chem. 1861, 118, 151.
  5. ^ T. Yamada, X. Liu, U. Englert, H. Yamane, R. Dronskowski, Chem. Eur. J. 2009, 15, 5651.

Spoljašnje veze уреди