Hajduk Stanko
Хајдук Станко је епско историјски роман Јанка Веселиновића у коме је описано јунаштво српског народа и његова борба за слободу и који је подељен на три дела: Одметник, Осветник, Бесмртник.[1]
| Ориг. наслов | ' |
|---|
У роману је реч о животу хајдука Станка Алексића и српског народа за време турске власти. Веселиновић је ликове у овом роману осликао у црно-белој техници. На једној страни су Хајдук Станко, Дева и Суреп, добри и храбри јунаци без иједне мане (иако кроз цео роман видимо да је главни јунак био немилосрдан и пун беса), а на другој страни су Лазар, Маринко и Крушко, оличење зла. Хајдук Станко је осветољубив и пун мржње, а те његове лоше карактеристике писац оправдава његовом искреном и великом љубави према Јелици и његовој отаџбини Србији. Станко Алексић је стваран лик, узет из народа, али га је Веселиновић прилагодио потребама свога романа, тако да заправо нема пуно везе с оним стварним Станком.[2]
Тема уреди
Прича романа почиње описом мачванске равнице и идиле на селу. То је типичан моменат за период романтизма у ком се велича лепота села и живота у њему. Писац нас упознаје с местом Црна Бара и њеним живљем. Јанко Веселиновић приказао је слику једног српског села, његов менталитет и навике. Поп Милоје већ на првим страницама романа описује однос Турака и Срба: „Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другом добра мислити. Где је његов живот, ту је моја смрт“. Непријатељски однос две вере трајаће до краја ове приче. Показано је под каквим су околностима и с каквим уверењима живели људи пре и за време Првог српског устанка. Роман прати пут хајдука Станка у његовој борби за своју част и љубав. На том путу догађају се издаје, убиства, клевете, клетве, мегдани, али и велика љубав вредна свега. Такође, дата је и слика српског народа у борби против Турака.[3][4] Борбу против Турака Веселиновић веома сликовито описује. Каже како чете ничу из земље, а прва пушка пукла је у Шумадији; Мачвани су се борили као лавови, а Босна је губила најваљаније своје синове у борбама. Чак помиње и Косово: „Сад треба светити проливену крв од Косова“.[5]
Анализа ликова уреди
Станко Алексић - стваран лик које је узет из народа, али прилагођен потребама романа. Пре свега прво хајдук, па тек онда домаћин. Након смрти оца одбија да буде глава породице и препушта то брату уз речи: „Моја је гора, мајко! А кући треба домаћин, а не хајдук, тамо ја идем где се крв пролева, а барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући“
Осветољубив, али бескомпромисно спреман да брани своју част и образ као и домовину.
Јелица - лепа и вредна девојка смеђе косе и плавих очију, искрена и из пристојне породице. Одликују је понос и неустрашивост.
Опис писца: „Гром девојка! Била је то лепота, али не господска, него јуначка лепота. Што оно песма пева: Струк момачки, поглед девојачки.“ Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села! А што се рада тиче, о њему се причало! Није она само радила, она је измишљала нове и нове лепоте у шарама, па су се у Севића дом стицале жене и девојке да узму препочетке од њених радова.“
Лазар - је представљен као наиван и завидан лик. Одликују га кукавичлук и љубомора. Изузетно се плашио Станка.
Крушка и Маринко - Крушка је био Турчин који је владао Црном Баром. Желео је већу контролу и моћ и одговарало му је да сељани буду посвађани међусобно. Нико га није волео, али као што свако место и свако време има своје улизице, тако је и у овом роману ту улогу одиграо Маринко, чија је једина жеља била да се додвори Крушки. Наравно, ни Маринка нико није волео, носио је етикету „турске улизице“. Народу су гори од Турака били само Срби који су се Турцима додворавали, а такав је управо био Маринко. Његове лоше намере оставиће последице по све учеснике, а нарочито по Станка, који ће доживети психолошку промену лика услед издаје коју му је приредио побратим Лазар. Крушка је лик који не одустаје. Покушао је да ухвати Станка док је био у хајдучкој чети, али у томе није успео. Обојица су негативни ликови, али и покретачи већине радњи у делу.
Иван - Иван је био Лазерев отац, а Иван и Алекса били су велики пријатељи. Услед свађе њихових синова, куће Алексића и Миражџића су се удаљиле и односи су били прекинути. У сцени када Станко убија Ивана, избија кукавичлук као главна Иванова особина. Тада он моли, преклиње, љуби ноге Станку, позива на дане из детињства, тражи опроштај, чак га и сином зове. Све то се Станку згадило и није одустао од освете и убиства: „Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим, сад му све оде. Он је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу. Окрете главу и пљуну…“
Алекса - Алекса је Станков отац. Он је једном речју, поштен и частан. Бруку је тешко подносио. Рекао је: „Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темеље оној кући коју сте ви проклели! I за две стотине година сенка срама не паде на онај кров! А данас?“.[5]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Анализа дела
- ^ Лектире
- ^ „Хајдук Станко лектира - Јанко Веселиновић: Анализа и кратак садржај”. Лектире.ба - Помоћ при писању лектира (на језику: хрватски). Приступљено 17. 01. 2020.
- ^ „Хајдук Станко препричано, Јанко Веселиновић | Лектире.рс”. www.лектире.рс. Приступљено 17. 01. 2020.
- ^ а б Хајдук Станко анализа дела